Pet minuta sa Aleksandrom R. Miletićem

Izvor: Novi magazin

U predizbornoj kampanji za gradske izbore bivši gradonačelnik i novi kandidat vladajuće koalicije za gradonačelnika Aleksandar Šapić obećava da će Muzej istorije Jugoslavije pretvoriti u Muzej srpske istorije, a Josipa Broza poslati u Kumrovec. Zapaljiva retorika odmah je naišla na odjek, podršku Tamo Gde Treba, posebno na društvenim mrežama koje opsedaju pseudonacionalisti, ali i na ozbiljan odgovor stručnjaka, pre svih istoričara i istoričarki, ali i znalaca muzejske kulture. O još jednoj najavi preseljenja Josipa Broza iz konačnog boravišta u Kući cveća razgovaramo sa istoričarom Aleksandrom R. Miletićem, naučnim saradnikom Instituta za noviju istoriju Srbije.

Šta takva poruka znači, sa stanovišta istorije i kulture sećanja?

Pa to je najpre jedna institucionalna zbrka. Osnivač Muzeja istorije Jugoslavije je Republika Srbija, tako da ova ustanova kulture nema nikakve veze sa ingerencijama gradskih organa vlasti. Sa druge strane, pitanja kulture sećanja su par ekselans politička pitanja, tako da je i ovo što govori kandidat legitimno onoliko koliko je on reprezent političkih elita koje su trenutno na vlasti, a on to svakako jeste. Dakle, tu nema zabune. 

Zabuna postoji oko ingerencija, ali o vrednosnoj paradigmi nema konfuzije, tu je sve jasno, logično i nedvosmisleno. Vrednosni konsenzus oko pitanja Drugog svetskog rata i socijalističke Jugoslavije je odavno postignut u našem društvu na nivou mejnstrim politike i istoriografije, kao i u okvirima nastave istorije i sistema javnih komemoracija. Kandidat je u to uneo svoju meru takta, kulture i obrazovanja, ali njegova inicijativa je u osnovi u saglasju s tim većinskim konsenzusom. 

Može li se pola veka istorije tzv. komunističke Jugoslavije i dve decenije prethodne izbrisati gumicom kako ko poželi, tim pre što je reč o periodu koji je u istom tom muzeju predstavljen sa stotinama hiljada artefakata, među kojima su i međunarodni ugovori i sporazumi?

Sedamdeset godina istorije se ne može izbrisati gumicom, ali nažalost, sistem javnih komemoracija, odnos prema prošlosti i kultura sećanja mogu da se menjaju s promenom vrednosnih paradigmi u društvu. Mi smo dobar primer da je sve to moguće. Mislim da stvari svakako neće ići tako daleko da se neko usudi da uništava pomenute artefakte i istorijske izvore, i to je dovoljno da budemo u određenoj meri spokojni. Ti izvori su, naime, nepristrasni svedoci vremena kojem će možda neke buduće generacije pristupati sa više pažnje i skrupula, a manje ideološke ostrašćenosti. 

Možda je to većini naših građana čudno, ali iz jedne šire međunarodne perspektive, tradicija antifašističke borbe jugoslovenskih naroda deluje istinski monumentalna. Skoro sam na marginama jedne naučne konferencije imao prilike da razgovaram s kolegom iz Litvanije i na moj upit o sistemu javnih komemoracija u njegovoj zemlji, on mi sa izvesnom nelagodom kaže da u njemu nema mnogo prostora niti odgovarajućih istorijskih primera ili konteksta za komemorisanje vrednosti antifašizma. Naime, dugotrajna sovjetska okupacija zemlje i trenutna agresivna ruska politika doprineli su da narativ otpora moćnom susedu nadjača sve druge vrednosne paradigme. Mi, sa druge strane, baštinimo tradiciju partizanskog pokreta koji je u određenim trenucima imao slobodnu teritoriju veličine pomenute Litvanije, pa smo opet spremni da se tih tradicija odreknemo. 

Koliko je šizofreno što se u isto vreme, bar na rečima, Tito proteruje, a sa druge oživljava ili pokušava da oživi nesvrstanost kao ključna međunarodna pozicija za koju je Jugoslavija imala snage? 

Pa i tu je posredi konceptualni nesporazum i pokušaj da se današnja politika izbegavanja da se zauzme bilo kakav stav po važnim pitanjima u međunarodnim odnosima dovede u vezu s politikom nesvrstavanja. Biti nesvrstan za socijalističku Jugoslaviju nije značilo biti neopredeljen. Naprotiv, taj režim je bio jasno i principijelno određen i opredeljen po svim najvažnijim pitanjima vremena i upravo zato je uživao međunarodni ugled i poštovanje. Uzmimo za primer sovjetsku invaziju Čehoslovačke 1968, kada je Tito iskazao svoj stav tako što je bio poslednji državnik u zvaničnoj poseti Pragu pre sovjetskih tenkova, a zatim i među prvim svetskim državnicima koji su tu agresiju osudili. U socijalističkoj Jugoslaviji nije bilo državnog tabloida koji bi na dan sovjetske invazije objavio da je Čehoslovačka napala zemlje istočnog lagera, kao što smo imali prilike da vidimo u našoj košmarnoj stvarnosti u februaru 2022. Diplomatija socijalističke Jugoslavije bila je jasno opredeljena i po pitanju Izraela i Palestine, Vijetnamskog rata itd. Možda važnija od svega je činjenica da je Tito na globalnoj areni simbolizovao vrednosne paradigme vremena, naime antifašizam, antikolonijalizam i globalne procese političke i ekonomske emancipacije, i po tim pitanjima nije pravio kompromise. 

Iako ste naglasili da vam je nelagodno da komentarišete Šapićeve izjave, ipak je zbog odjeka koji ona ima važno razlučiti da li je to još jedan kamičak u obračunu sa antifašizmom i pokretom otpora u Drugom svetskom ratu?

Meni je žao ako su možda moji odgovori obeshrabrujući, ali bojim se da je taj obračun kod nas već gotovo doveden do kraja. Na to nas svako malo podsećaju blokbaster filmski spektakli, televizijske serije, dominantna istoriografska produkcija i sistem javnih komemoracija u Republici Srbiji. Pripadnici pokreta koji je tokom okupacije zemlje bio gotovo neprestano u aktivnoj kolaboraciji s fašističkim okupatorskim formacijama i koji je počinio brojne zločine protiv pripadnika srpskog i nesrpskih naroda potpuno su rehabilitovani, dakle i sudski, i etički, i ideološki. Pokret čije su vojne formacije učestvovale na nemačkoj i ustaškoj strani u operacijama na Kozari i Neretvi i koji je branio granice Hitlerove tvrđave 1944. i 1945, u našoj zvaničnoj frazeologiji se smatra „antifašističkim“. 

Neodmerene izjave pomenutog kandidata na gradskim izborima ne dodaju u tom smislu nešto čega već nema u javnom prostoru. Otud moja polazišna nelagoda da se toliko bavimo izjavom čoveka koji je bez velike sopstvene krivice ili zasluge instaliran na visoke pozicije vlasti, moći i uticaja. 

Napokon, od otvaranja do danas Muzej beleži milionske posete, a prvi čovek Kumrovca se obradovao najavi iz čisto komercijalnih razloga. Može li se i iz tog ugla posmatrati to parče istorije?

Za tu statistiku ne znam ništa pouzdano, ali znam da svi moji poznanici i prijatelji iz regiona ili inostranstva prilikom boravka u Beogradu redovno posećuju Kuću cveća i Muzej istorije Jugoslavije. Takođe, znam iz njihovih reakcija da su zadovoljni načinom na koji ova institucija obavlja svoju misiju. Tito je nesumnjivo i danas svojevrsni regionalni turistički brend i nekakav magnetizam tu i dalje postoji. Izvan ovog turističkog potencijala, Titov lik i delo treba stalno da budu predmet kritičkog promišljanja. Dakle, bez obzira na velike modernizacijske i emancipatorske iskorake jugoslovenskog društva u vreme socijalizma, Titovoj vladavini, kultu ličnosti, diktatorskim prerogativima vlasti, kršenjima ljudskih prava i sloboda treba pristupati s punom merom kritičkog rasuđivanja.

Činjenica da je period socijalističke Jugoslavije i dalje verovatno najbolja stvar koja se desila narodima na našem prostoru možda je više svedočanstvo o nesposobnosti i neodgovornosti naših političkih elita pre i posle tog perioda nego nekakvo realno merilo postignuća te države u tom vremenu. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.