Dragoljub Mićunović: Bojkot je duboko pogrešna politika

Razgovarala: Jelka Jovanović, Novi magazin

Sa profesorom, filozofom, političarem dugog staža Dragoljubom Mićunovićem nije lako razgovarati; pamti dobro, još bolje razmišlja, a sećanja su mu precizna pošto i dan-danas piše. Stalno piše i zapisuje. Zato će za deo pitanja “prvi ste predsednik obnovljene Demokratske stranke” reći da nije obnavljač nego osnivač. U drugoj će se ravni snaći sa anegdotom poput one kada mu je nobelovac Ivo Andrić savetovao da kad ga neko pospe kofom prljave vode ne pokušava da otrese ili obriše tragove; sami će se sliti. Za gospodina Mićunovića Novi magazin ima mnogo pitanja, pa da počnemo skoro naizgled opštim mestom – gde je Srbija danas i kuda ide? I slikom koju vidi oko sebe.

“Dobro je da preskočimo proročko pitanje: kuda ide Srbija danas? Ima više putanja, videćemo koje će izabrati. Što se tiče moje subjektivne slike Srbije, ona zavisi od fokusa na šta mi je uperen pogled”, kaže profesor Mićunović: “Ako pogledamo ekonomiju, ona je izbegla, dosad, veću krizu, uprkos pandemiji korone, beležeći rast i priliv investicija. Ali, ako to merimo socijalnim indikatorima, životnim standardom i stepenom siromaštva, uz sve veća socijalna raslojavanja, slika postaje mnogo tamnija. Ako pak pogledamo društvenu sliku, ona je zabrinjavajuća. Vidljivo je smanjena društvena kohezija, ljudi su često podeljeni u netolerantne grupe, suprotstavljene za borbu bez argumenata, poput fudbalskih navijača. Smanjena je solidarnost, osetljivost na tuđe nevolje.

Socijalna slika je, mada prilično prikrivena, ipak poražavajuća. Na jednoj strani ‘luksuz i glamur’, na drugoj duboko siromaštvo beskućnika. Kulturne, naučne i obrazovne ustanove ne pokazuju vidljive znake podizanja svog uticaja i društvenog značaja. Naprotiv, mnoge su zapuštene, tavore i gube međunarodni ugled. To je praćeno sve vidljivijim povlačenjem tzv. intelektualne elite iz javnog života i zamenjivanjem kritičkog i odgovornog javnog mnjenja, neodgovornim i mahom vulgarnim mnjenjem neodgovornih društvenih mreža. A tek politička scena, koja je naoružana lažima, klevetama i strasnom mržnjom, podeljena u tabore od kojih svaki zahteva potpunu potčinjenost ‘vrhovima’. Politička kultura političkih protivnika je na najnižem nivou. Sve to upotpunjuje ili, tačnije, generiše državnopravno ustrojstvo lične vlasti. Bez obzira na to što neke odluke i potezi takve vlasti mogu biti i pozitivni, vlast jednog čoveka ostaje suprotna demokratiji.

Postoji i jedna slika koja se vremenski dorađuje i menja i nije vezana samo za jedan politički poredak i jednu vlast, obično se naziva društveni moral. Nažalost, on se najčešće meri na “skali dobra i zla”. Stepen “društvene patologije” izražen kroz korupciju i kriminal doprinosi opštoj slici jednog društva i države. Iako sam “društveni radnik” i sociolog, istraživač društva, priznajem da nije lako dugo zadržati pogled na trenutnoj kriminalnoj i koruptivnoj slici jednog dela našeg društva.”

Pa možemo li bar naslutiti u kom smeru se kreće Srbija?

Sledeći ono što se dešavalo na “geopolitičkoj sceni” pre tri decenije, Srbija se našla, kao i sve socijalističke zemlje Istočne Evrope, pred dilemom – reforma ili restauracija. Srbiju je ta dilema podelila iznutra, ona se još koleba. Htela bi da bude napredna, moderna država, ali se brzo trgne i ogrne tradicijom, običajima, mitovima i romantiziranom istorijom da bi se osetila sigurnije i “toplije”, kao deca uz pričanje bajki.

Da li vam to liči na krilaticu “korak napred, dva koraka nazad”?

Imam jedan lepši primer kojeg se sećam iz psihologije. Jedan američki zoolog i psiholog napravio je eksperiment: U jedan veliki i visoki kavez stavio je jedan mali i neudobni i tu zatvorio tri vrste životinja, tigrove, lisice i jelene. Kad su ubrzo životinje postale nervozne otvorio je manji kavez. Sad je trebalo pobeći iz velikog kaveza u slobodu. Tigrovi su iz nekoliko pokušaja uspeli da preskoče visoku ogradu i dočepaju se slobode; lisice su brzo shvatile da ne mogu da preskoče ogradu, pa su pretraživale skrivene otvore i najzad ih našle, provukle se i pobegle; jeleni su bezuspešno probali da preskoče, nisu našli veći otvor i vratili su se nazad u mali kavez. Tako nekako i “većinska Srbija”: gore, dole, pa nazad u “mali kavez”, u zagrljaj starim vrednostima.

Tri decenije od obnove DS-a propagirate socijaldemokratiju, vrednosti levog centra. Gde se izgubila ta ideja i osećate li odgovornost što niste uspeli da nametnete vrednosti ideje koja najvećem broju ljudi garantuje ličnu i kolektivnu sigurnost?

Prvo, da preciziramo: ja nisam obnavljač već osnivač Demokratske stranke. Ubrzo posle osnivanja DS bila je osnovana i Demokratska stranka “Davidović–Grol” koja je, budući da su joj osnivači bili bivši članovi Grolove Demokratske stranke, pretendovala da je naslednik predratne DS. Ni na Osnivačkoj skupštini DS-a ni posle nekoliko meseci na Izbornoj skupštini nije se pominjala nikakva “obnovljena” stranka. Mi smo tada govorili: “Mi smo novi ljudi novog vremena”.

Prilivom novih članova pojačavao se i uticaj tradicionalista u stranci, pa je uvedena “stranačka slava” koja, uzgred, nikad nije slavljena u predratnoj DS, pa pomeranje “osnivačkog jubileja” na sto godina, potpuno u skladu s ponovo negovanom mitomanijom. Posle četiri godine i dva mandata podneo sam ostavku na mesto predsednika stranke zbog sve većeg uticaja “obogaćenih” članova i pristalica koalicije sa SPS-om. Nisam napuštao stranku. Ali ubrzo zatim “dopunjeni” Glavni odbor DS-a me je većinom glasova isključio iz Stranke, bez ikakvog pisanog rešenja ili navođenja razloga. Uklonjen sam dogovorom Slobodana Miloševića i vrhova DS-a da će obrazovati koalicionu vladu, u kojoj će Zoran Đinđić biti predsednik. To je obelodanio sam Đinđić novinarima, pošto ga je Milošević izneverio i ponudio mu samo mesto potpredsednika, koje je onda prihvatio Slobodan Radulović, direktor “C-marketa”, jedan od najbližih Đinđićevih saradnika.

To znaju svi rukovodeći ljudi ondašnje DS, kao i mnogi ondašnji novinari, pa ipak uporno ponavljaju priču kako sam napustio stranku da bih osnovao drugu. Obećano učešće u vlasti podiglo je mnogu nevoljnu ruku na tom Glavnom odboru i moralnu nelagodu prekrilo zaboravom. Meni je preostalo samo da dovršim Prilog istoriji Demokratske stranke isključivo istine radi, bez emocija.

Sa grupom članova koji su tada demonstrativno napustili Stranku osnovali smo nevladinu organizaciju Fond Demokratski centar, koja je negovala socijaldemokratske vrednosti. Tek posle dve godine sa grupom bivših članova DS-a Vidom Ognjenović, Desimirom Tošićem, Momčilom Grubačem, Slobodanom Vučkovićem i drugima osnovali smo stranku Demokratski centar. Ubrzo posle ujedinjenja DS-a i DC-a 2004. DS je postala član Socijalističke internacionale i u svim međunarodnim skupštinama bila je u socijalističkim grupama.

Na kraju mogu da kažem: nisam mnogo uspeo da ugradim “socijaldemokratski karakter” u DS, ali ni DS svojim pragmatičnim karakterom nije uspela da promeni moj karakter.

Još malo u prošlost; da li je radikalni antikomunizam zavladao i zašto intelektualna elita nije uspela da razgraniči loše i dobro nasleđe? I imamo li mi intelektualnu elitu?

Da počnemo s poslednjim pitanjem, sa elitom. Ovaj se pojam često koristi da označi jedan sloj najuticajnijih intelektualaca, čelnih ljudi najvažnijih kulturnih ustanova, univerziteta, akademija nauka, književnih, filozofskih i naučnih udruženja. Ali postoji i upotreba ovog pojma samo za manju grupu najpoznatijih i najuticajnijih pojedinaca koji oblikuju kritičko javno mnjenje. U prvom slučaju elitom se obuhvata “rukovodeći sloj” koji usmerava kulturnu politiku, bez obzira na politički tip društva. U drugom slučaju elitu čine pojedinci istaknuti svojim kvalitetom i uticajem.

Autoritarni politički sistemi dopuštaju uticaj samo onima koji usklađuju svoju aktivnost sa smernicama vrhovnog političkog autoriteta: centralnog komiteta ili vođe. U demokratskim porecima elita se formira na “tržištu” intelektualnih proizvoda i uticaja. Na primer, u obrenovićevskoj Srbiji Vasa Pelagić, Svetozar Marković i Jovan Skerlić nisu spadali u elitu, za razliku od mnogih manje značajnih kulturnih poslenika. Prolazeći kroz mnoge nedemokratske režime Srbija nije imala mnogo prilike da odneguje duh nezavisne kritičke inteligencije. Poznato je da je u despotskim malim državama na delu selektivna represija, kažnjava se “za primer”, da se poseje strah. Ostala je tako od turskih vremena poslovica “pokornu glavu sablja ne seče”. Ovi moderni “patrioti-tradicionalisti” koji se previše diče svojom tradicijom zaboravljaju prošla vremena ili ih modeliraju prema trenutnim potrebama.

Sada nešto o antikomunizmu. Moji savremenici i ja preživeli smo diktaturu Kralja Aleksandra, Hitlerovu okupaciju i režim Nedića i Ljotića, nedemokratsku komunističku vladavinu Josipa Broza Tita, Miloševićev režim “reformisanih” socijalista. Da li ću ovaj Vučićev nadživeti, videćemo! Stalno novo preživljavanje mnogima je omogućio neiscrpni konformizam raznovrsnih konvertita, kao spremno prilagođavanje vladajućim vrednostima i pravilima. Ako znamo da je Titova KP, kasniji Savez komunista imao više od dva miliona članova, u šta su se pretvorili? Poznajem mnoge uticajne komuniste koji su se preko noći pretvorili u antikomuniste. Svojom retorikom postali su najoštriji kritičari komunizma i socijalizma. Što je govorio predsednik Češke Vaclav Havel, koji je bio kritičar komunističkog režima dok je u njemu živeo: “Od komunista su mi mrskiji antikomunisti”.

Sećam se kako su “konvertiti-antikomunisti” iz bivših komunističkih zemalja stalno nastojali u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope da nametnu “Rezoluciju o izjednačenju komunizma i fašizma”. Podsećao sam ih da je fašizam propovedao zlo: Rasno istrebljenje naroda, mentalno obolelih osoba itd., a u komunizmu je propovedana rasna jednakost, rodna ravnopravnost, besplatno školovanje i zdravstvene usluge, puna zaposlenost i pravo žena na razvod, abortus i političku jednakost s muškarcima, uključujući pravo glasa uvedeno pre nego u mnogim demokratskim državna. Neke od ovih “proklamacija” su ispunjene, a mnoge su prosto bile očigledna laž. Socijalistički sistem se raspao zbog propagandne laži i partijske vrhuške “otuđene od naroda”, koja se pretvarala u posedničku klasu, prvo kao posednik vlasti, a kasnije korupcijom i državnih dobara. Sistem se raspao kao lažna priča, bez zrna baruta. A da bi se savladao fašizam, žrtvovani su milioni ljudi iz čitavog sveta.

U jeku smo pretkampanje za izbore koji nisu opšti, ali biće, kako se, kaže referendumski, aprila 2022. Opoziciju kroz različite strančice vode uglavnom bivši lideri DS, vaši naslednici. Kako objašnjavate to usitnjavanje i partijašenje? I kako ih vidite na tim izborima?

Ne bih želeo da bilo kakvim komentarom “učestvujem” u predizbornoj kampanji, ali iskustvo koje sam stekao na svim izborima u poslednjih 30 godina, po različitim pravilima i uslovima pod kojima sam učestvovao, bilo samostalno bilo u koalicijama, pritom prelazeći uvek cenzus i ulazeći u parlament, smatrao sam da mogu biti od koristi i prilikom nedavnih izbora. Ali već na prvom koraku, u debati na Glavnom odboru DS, shvatio sam da je ulaskom u Savez za Srbiju suverenost stranke u donošenju odluka izgubljena i da se Savez odlučio za bojkot izbora. Izjasnio sam se protiv te duboko pogrešne odluke, pokušao da obrazložim, ali “nije bilo vremena”.

Jedini efekat bio je prostački napad na Tviteru i u listu Danas jednog od lidera tog Saveza. Mnoge događaje u stranci i šire u opoziciji nisam želeo da komentarišem i kad sam bio duboko razočaran. Debatna klima u stranci i neobičnoj opoziciji u celini je takva da je nemoguće održati argumentovani dijalog, pa sam sve to odložio i počeo da pišem, da bar malo doprinesem, kao svedok, ispravljanju neistina, zabluda, falsifikata, mitova i svesnih krivotvorenja činjenica koje su prekrile svaku prošlost. Zbunjivali su me često propagandni potezi vlasti, ali takođe i odgovori opozicije. Predsednik Vučić je populistički slikao Srbiju lepim, pastoralnim bojama, hvaleći se investicijama stranih kompanija u našu privredu, ali šta je s našim kompanijama? Šta je s planiranjem strateški bitnih sektora, šta je sa ekološkim efektima stranih ulaganja? Statistika i proseci kao pomoćno sredstvo populističke propagande ne mogu sasvim da zamagle sve društvene probleme.

Odgovor opozicije bio je “inovativniji”. Šta sve nisu demonstrirali: šetnje glavnim ulicama, potpisivanje “ugovora s narodom”, upadom u televiziju, upadom u zgradu Predsedništva, proglašenjem dečjeg parka “slobodnom teritorijom”, sa razapetim šiljatim “mongolskim šatorima”, upadom u Narodnu skupštinu, sprečavajući poslanike da uđu. Svega su se setili kako da osvoje vlast, sem masovnog odlaska u narod, po glasove na izborima! Bez reagovanja na realne, životne probleme, bez suočavanja s realnim potrebama ljudi, bez omladine – nema “bogate berbe glasova”. Čak i populistička priča zahteva “glavnog junaka” koji će privući birače. Takvog “junaka” nema sadašnja Demokratska stranka, a ni čitava opozicija. Lideri bi da, kao u vojsci, nekog isture “pred bajonete”, a oni će izbeći odgovornost.

Ipak, kako biste ukratko definisali obnovu i trajanje DS-a?

Bilo bi lepo da može da se obnovi, ali ne verujem da će se to desiti. U tekstu upućenom Demokratskoj stranci “Šta nije demokratski” pomenuo sam da raspuštanje Demokratske omladine, kao i “treniranje strogoće” raspuštanjem opštinskih odbora i isključivanjem tolikog broja starih uglednih članova stranke najavljuje njen kraj. Preispitivanje politike i povratak svih isključenih bio bi prvi znak oporavka, uz obnovu evropskog narativa koji je Demokratska stranka decenijama negovala.

A šta kažete na jačanje ekstremne desnice i kod nas i u svetu; da li će pandemija korone uspeti da promeni svet?

Svet u celini jeste u izvesnoj krizi, koja je možda malo više osvetljena već dugotrajnom epidemijom. To vidimo s geopolitičkim dijalogom o klimatskoj krizi, energetskoj krizi, bezbednosnoj krizi. Ali se malo govori o vrednosnoj krizi koju je izazvala dominacija neoliberalne ekonomije i apsolutnog individualizma. Ekstremni individualizam koji baštini ideje liberalizma daje vrednosnu podlogu neoliberalnoj ekonomiji neograničenog bogaćenja.

Nema ograničenja slobode ni u čemu, pa ni u bogaćenju. Individua je čuvar svoje slobode i nikakvim drugim interesima ne sme biti ugrožena. Kao potpuno, slobodno i samim tim sebično biće, neograničeno tuđim interesima, gubi kulturni i moralni omotač kojim se tek pre nekoliko desetina hiljada godina ogrnuo posle stotina hiljada godina prirodnog života. Setimo se fašizma, s kolikom je lakoćom mnogim narodnim masama sprao kulturni i humanistički premaz ispod kojeg je izvirila praistorijska životinja.

Ipak se nadam da ćemo savladati ovu krizu, bar malo oprezniji prema svojoj prirodi i brižniji prema kulturi, obrazovanju i moralu.

Sve češće se podvlači znak jednakosti između današnje opozicije i vlasti iz 1999. Gde je razlika i da li je Srbiji danas potreban neki Koštunica kao ključ?

Druga su vremena i drugi akteri. A šta je bilo ključno i ko je bio ključ – druga je priča.

Samo deo opozicije se izjašnjava o teškim političkim pitanjima poput kosovskog i daju malo odgovora u smislu alternative režimu koji retorički osporavaju. Gde su koreni te nesigurnosti i zbog čega misle da je dovoljno vikati “Ua, Vučić!”?

Pre 30 godina kad su Albanci bojkotovali izbore, na prvoj sednici srpskog parlamenta rekao sam: “Nemojmo se brukati dajući mandate ljudima, Srbima s Kosmeta koji su na tim izborima dobili po stotinjak glasova u izbornoj jedinici koja broji nekoliko hiljada glasača. Razgovarajmo sa Albancima pod kojim uslovima bi izašli na izbore.” Ne treba da vam opisujem buru koja je nastala u sali. Drugi put sam govorio posle bombardovanja i poraza juna 1999. na zajedničkoj sednici oba veća Skupštine SRJ, gde nas je predsednik Vlade uveravao o našoj pobedi jer smo “sačuvali svoj suverenitet i teritorijalni integritet”. Oba govora objavio sam pre desetak godina u Skupštini u knjizi “Reči u vremenu”. Kao predsednik Spoljnopolitičkog odbora Skupštine ubeđivao sam predsednike države da vreme ne radi za nas.

Pošto je Kosovo dugo korišćeno kao populističko-patriotska tema, sada niko od političara ne želi da rizikuje da izlaskom s realnim sagledavanjem postane meta patriotskog, populističkog linča. Mnogi bi da se bave politikom ne rizikujući ništa, a dobijajući mnogo. Mada je jasno da sadašnji zamrznuti proces ništa ne donosi.

Moram da vam postavim jedno, pa rekla bih prilično lično pitanje iako ste o tome govorili i pisali – gde je na vašoj ličnoj, akademskoj i političkoj skali ‘68?

Da bih se uzdržao od opširnog odgovora dozvolite mi da citiram nekoliko rečenica koje sam o mojoj 1968. napisao: “Sećam se kako sam jedne večeri krajem juna 1968. izašao iz dvorišta Kapetan Mišinog zdanja, osvrnuo sam se s nostalgičnim pogledom na još nerastavljenu binu na kojoj se kratko odigrala jedna od najlepših drama mog života. Čašćavajući ipak svoj “moralni narcizam”, dozvolio sam sebi da budem ponosan na protekle dane. Više nego ikad u životu, bio sam tada u potpunom skladu sa samim sobom, svojim moralnim sudom, svojim mišljenjem i delovanjem, bez ikakvih pragmatičnih ustupaka i kalkulacija, bez sputavanja odluka usled opreznosti ili straha.”

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.