Milan Knežević: Nikad ne znate ko vas sluša i gde vas to može odvesti

Piše: Jelena Mirić, Izvor: Novosti

Muzičar, diplomirani istoričar, student kineskog jezika i master student kulturologije, ali i frontmen benda Soul O’ Clock. Kako je to sve završilo pod jednim krovom?

Muzikom sam počeo da se bavim u osnovnoj školi, išao sam na folklor i u tom okruženju sam prvi put počeo da istražujem muzičke instrumente. Krenuo sam od sintisajzera kao i većina dece, pa preko frule i harmonike stigao do gitare. Gitara je bila najteža za savladati u samom početku pa mi je zato najviše i zadržala pažnju. Ostali instrumenti posle naučenih pesama na gitari mi nisu bili toliko zanimljivi. Gitaru sam učio samostalno. Nikad me nije privlačilo formalno muzičko obrazovanje, uvek sam imao utisak da bi mi uništilo spontanu radoznalost oko instrumenta. Upisao sam i završio istoriju jer je volim kao nauku na neki neopterećujući način, ali me nikad nije toliko okupirala kao moja muzička i kreativna strana koja je tu otkad znam za sebe. Bilo kako bilo, istorija se na vrlo suptilan način provukla kroz rad mog sadašnjeg benda Soul O’ Clock.

Kada si već spomenuo bend Soul O’ Clock, šta je specifično za njega i šta se podrazumeva pod muzički izbor vašeg repertoara?

Bend je nastao 2021. godine kada me je sa mojim saksofonistom Ivanom Davidovićem spojio jedan prijatelj sa fakulteta. Sve je krenulo od zajedničkog muzičkog ukusa, sličnog stila odevanja i jednostavne želje za sviranjem. Prve nastupe smo radili napolju na ulicama Novog Sada, tačnije, u Dunavskom parku. Od samog početka nismo hteli da budemo običan ulični performans. Na svaki nastup nosili smo odela, tepihe, fenjere i raznu dekoraciju, tako da napravimo malo širi utisak. Ivan je strastveni kolekcionar vintidž odeće, tačnije “svega i svačega”, i on me je podstakao da malo više razvijem stil u tom pravcu. Od čarapa do kravata i šešira, sve što on kupuje (ili pronalazi) od odeće je old-fashioned. Isto bi se moglo reći i za naš izbor obrada. Našom set listom dominira soul, bluz, džez i indie. Tu su imena poput Frenka Sinatre, Leonarda Koena, B. B. Kinga, Erika Kleptona, Reja Čarlsa, Majkla Kivanuke, Leona Bridžesa, ali i nekoliko autorskih pesama u sličnom stilu.

Muzičkom scenom dominiraju žanrovi koji se prave iz aktuelnog trenda. Većina muzike podređena je klabingu, provodu i marketinškom kapacitetu. Nama je cilj da to muzičko iskustvo bude mnogo šire. Mešamo kultne pesme sa novim izvođačima, a dress code elemenat dodaje u priču i direktno učešće publike

U Srbiji ste postali popularni na način da ste krenuli sa tematskim svirkama, što do sada nije bila praksa. Šta najviše preovladava u njima i koliko su ljudi zainteresovani da se tematski oblače u odeću dvadesetih i pedesetih godina?

Postepeno, kada smo izgradili lokalnu publiku, došli smo na ideju da pokrenemo tematske svirke, da jednostavno prenesemo koncept odevanja i stila benda na publiku. Tada je bend i dobio ime Soul O’ Clock, koje u suštini označava iskustvo muzičkog putovanja kroz vreme. Hteli smo da napravimo kompletno iskustvo na našim događajima kako bi se ljudi osećali kao da su ušli u neki stari film ili zaista putovali kroz vreme. Uvek gledamo da mesta na kojima organizujemo nastupe budu uklopljena u tematiku odevanja. Do sada smo organizovali osam događaja sa tematikom odevanja perioda od 1920. do 1950. Svaki od tih događaja zabeležili su fotografi Miloš Ivetić i Mladen Milinović. Otkako postojimo nastupali smo u Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Splitu, Šidu, Vrbasu i mnogim drugim mestima u okolini.

Kako bi sažeo muzičke prilike, različite žanrove i publiku u Srbiji?

Što se tiče nas kao benda u Srbiji koji je krenuo sa prvim nastupima na ulici i koji radi uglavnom obrade pesama, moram reći da prilika ima svuda i da od muzike može da se živi kao i od bilo čega drugog ako uložite dovoljno truda ili ako imate autentičnu ideju. Od prolaznika na ulici do gosta u nekom pabu ili na privatnom događaju – nikad ne znate ko vas sluša i gde vas to može sledeće odvesti. Smatram da tu zaista sve zavisi jedino od vašeg truda i rada. Jedan prolaznik nas je čuo na ulici, pitao nas je da sviramo na njegovom venčanju. Na njegovom venčanju čuo nas je jedan zagrebački fotograf kojem smo se toliko dopali da nas je doveo da sviramo u Zagrebu na Grain festivalu na kome se okupljaju svetska imena koja se bave fotografijom. Posle nam je to otvorilo mnoge druge nastupe. Zbog mojih studija kineskog jezika svirali smo čak i u Kineskoj ambasadi u Beogradu na oproštajnom prijemu ambasadorke Čen Bo. Za autorsku muziku ovog tipa priča je već nešto drugačija jer tu na regionalnoj sceni vladaju teže okolnosti. Muzičar ovog žanra je malo više prepušten sam sebi, mada uvek imate kao olakšavajuću okolnost društvene mreže na kojima se kvalitet može probiti upornošću.

Kakvi muzički žanrovi trenutno dominiraju u Srbiji?

Muzičkom scenom dominiraju žanrovi koji se prave iz aktuelnog trenda. Većina muzike podređena je klabingu, provodu i marketinškom kapacitetu. Mi se u tom smislu izdvajamo iz okruženja i nudimo publici neku skroz drugu dimenziju. Važno je da napomenem da je moje radno iskustvo kao host na Exit festivalu mnogo uticalo na moju kreativnu stranu i razvoj perspektive u muzici. U Exitu sam od 2021. godine do danas imao priliku da radim sa svetskim i lokalnim izvođačima poput Nick Cave and the Bad Seeds, Sepultura, Sofi Tukker, Wu Tang clan, Dubioza Kolektiv, Senidah i Viagra Boys. Na ovaj način sam iz prve ruke spoznao kako izvođači i bendovi funkcionišu i dišu. Nama je cilj da to muzičko iskustvo bude mnogo šire. Set lista nam meša i najpoznatije kultne pesme iz prošlog veka sa nekim novim, manje poznatim izvođačima, a taj dress code elemenat dodaje u priču i direktno učešće publike. U budućnosti bismo želeli da pronađemo autentična mesta po svim većim gradovima u regionu, te da u njima oživimo duh nekog drugog vremena.

Tekst je prenet sa portala Novosti.