Jugoistočna Turska, dolinom Eufrata

18. November 2020.
“By the rivers of Babylon..”, pevala je grupa Boney M pre nekoliko decenija, pesmu stihova preuzetih iz Starog zaveta, o Jevrejima odvedenim u ropstvo u Vavilon - sedeći pored obala Tigra i Eufrata, sećali su se Jerusalima. Pre nego što stignu do Sirije i Iraka, Eufrat i Tigar izviru u gorju istočne Turske.
DSC_0825 a
Fotografije: Ivana Dukčević

Na jugoistoku Turske, autoput od Gaziantepa ka Šanliurfi vodi kraj nepreglednih plantaža antepskog pistaća i mestimično maslinjaka. Čak i kada smo sa autoputa skrenuli na magistralni put – valovita brda ka klancu Eufrata, plantaže nisu prestale. Pre nekoliko godina, u isto doba godine – u aprilu sam bila u Iranu, i u okolini Jazda nadomak pustinje videla najveće plantaže pistaća na svetu. Iranski pistaći koji su drugačije sorte, u to vreme već su uveliko dobijali na obliku ploda, dok su turski – antepski još uvek bili negde između cveta i začetka ploda. Razlika između iranskog i antepskog je i u visini drveća – iranski pistaći daju nešto veći plod ali je samo drvo izuzetno nisko, dok je stablo turskog pistaća visine prosečne voćke, a plod sladak.

U vožnji kroz plantaže pistaća, nekoliko kilometara pre obala Eufrata prolazimo kroz Novi Halfeti, mesto sivih solitera usred pastoralne prirode gole anadolske visoravni nadmorske visine od oko 1000 metara, koje je niklo kada je stari Halfeti potopljen. Na kraju, put naglo zavija ka dnu kanjona i nakon nekoliko oštrih serpentina stižemo do obala Eufrata, u Eski Halfeti (Stari Halfeti). Kada je 2000. godine brana kod mesta Biredžik na Eufratu puštena, mnoga sela i arheološka nalazišta duž reke su potopljena, te smo u obilazak krenuli brodićem. U prirodom izdašnom klancu reke, na jednom od vrhova videli smo ostatke prilično očuvane velike rimske tvrđave – Rumkale, a sa suprotne strane potopljeno selo Savašan sa poznatim u reku do polovine visine potopljenim minaretom Batik džamije. U “zalivu” koji je stvoren podizanjem nivoa vode, preko puta ovog sela gornjim delom viri srednjovekovna crkva u pećini, i samo se reljefni krst vidi uklesan iznad kamenog luka.

Osim plantaža crnih ružakaragül po kojima je ovaj kraj poznat i koje smo videli u plasteniku kraj reke, meštani većinom žive od turizma – iznajmljivanja pansiona za vikend, ribljih restorana i brodića koji prevoze turiste. Crne ruže i nisu uvek crne. Vlasnik tradicionalnog hotela gde smo u Gaziantepu (Antepu) bili smešteni, rekao mi je da su navodno takve samo u prvoj generaciji, ali već druge godine dobiju boju koja je najbliža izuzetno tamno crvenoj.

Izgleda da svaki čamdžija koji vozi turiste Eufratom iz Eski Halfetija, ima svog kafedžiju gde ih vodi na pauzu. Od modernih splav-restorana do veoma rustičnih, kafedžija našeg čamdžije vlasnik je lokala – terase u steni u nivou reke – na samoj ivici potopljenog sela, nadomak minareta u vodi. Uz nekoliko drvenih stolova i stolica sa plastičnim stoljnjacima gde smo sedeli ispijajući crnu kafu, na jednom delu zida ugledali smo stare novinske fotografije rečnog toka pre potapanja. Iako je slika od starosti izgubila boju i poprimila nijanse svetlo-plave, zanimljivo je bilo videti tri puta uži Eufrat u svom prirodnom toku kakav nikada više neće biti.

Po povratku u Eski Halfeti i na kopno, penjemo se serpentinama nazad na vrh klanca i drumom se udaljavamo od reke. Vozimo se automobilom još neko vreme kada put ponovo prilazi reci, ali u sasvim drugačijem krajoliku. Na strmim liticama krečnjačkih stena sa jedne strane Eufrata, nadomak gradića po imenu Biredžik u izdubljenim rupama gnezdi se endemska vrsta ptice – Bliskoistočni ćelavi ražanj (Northern Bald Ibis). Krajem XX i početkom XXI veka, broj ptica koje su na ovom mestu odabrale stanište drastično je opao i 2006. postao jedva dvocifren. U manjem broju bilo ih je još samo u Siriji gde se smatra da su zbog ratnih sukoba izumrle, i u jednom delu Maroka. Uzrok njihovom nestajanju u Turskoj bio je prilično trivijalan. Navodno je početkom jeseni u Turskoj, njihova migracija ka krajnjem jugu Arabijskog poluostrva bivala ometena odstrelom lokalnih lovaca tokom preleta preko Saudijske Arabije, koji su u njima videli trofeje. Kada su Turci shvatili zbog čega se početkom proleća sve manje ptica vraća u Biredžik, ispred visokih, okerastih krečnjačkih stena nalik klancu postavili su ogroman kavez gde ih svake godine krajem leta zatvore, kako ih zov prirode i let ka jugu ne bi odveo u smrt. Ovakav vid prisilnog ostanka u Turskoj odobren je od strane stručnjaka i vremenom doveo do toga da se broj ovih ptica do nedavno na ivici istrebljenja, poveća na danas trocifren. O koloniji ovih velikih, izduženih i neobično ružnih crnih ptica sa dugim i špicastim, ružičastim kljunom donekle nalik lešinaru – koje su bile čest simbol antičkih egipatskih hijeroglifa, u ovom rezervatu brine sredovečni orintolog.

Početkom proleća 2019, u ovom regionu pronađena je “odbegla” ženka beloglavog supa iz doline reke Uvac u Srbiji – po imenu Dobrila, koja je sredinom aprila 2019. avionom Turkish Airlines vraćena u Beograd – u svoju postojbinu. Nije poznato kako se i zbog čega Dobrila našla u ovom delu Turske – nadomak rezervata ćelavog ražnja. S obzirom da Dobrili nije bilo prvi put da pobegne, ministar životne sredine u šali je pomenuo njeno moguće “zaljubljivanje” te se nameće ideja da se možda zagledala u ćelavog ražnja koji svojim obličjem donekle podseća na supa.

Nedaleko od Biredžika, u kasno popodne posetili smo najvećim delom potopljeno Arheološko nalazište Zeugmu. Velelepni antički – helenistički i rimski mozaici vila sa ovog nalazišta, pre potapanja brane kod Biredžika završili su u danas najvećem muzeju mozaika na svetu – Muzeju Zeugme, u Gaziantepu.

Odlomak iz knjige “Umetnost putovanja”, u izdanju Samizdata B92.

Ivana Dukčević je magistar primenjenih umetnosti, fotograf i putopisac, kreator samostalnih putovanja i autor stranica https://umetnostputovanja.rs/

Share