Ivana Dukčević: Umetnost putovanja

Priredila: Aleksandra Mijalković, Intervju prenet iz “Politikinog Magazina” od 26. jula 2020.

Ovoga leta, širom sveta, mnogi su planovi za putovanja odloženi ili sasvim otkazani usled pandemije. Dok čekaju da se „stvari vrate u normalu“ nesuđeni istraživači netaknutih predela prirode, slavnih gradova, arheoloških nalazišta, planina, banja, jezera i mora upoznaju se sa iskustvima onih koji su tamo već bili. Čitaju šta su o tome pisali, gledaju fotografije, snimke i emisije na televiziji ili internetu.

Jedno od najposećenijih mesta za takvo prikupljanje informacija jeste sajt „Umetnost putovanja“ Ivane Dukčević, Beograđanke koja je uz osnovno zanimanje kostimografa postala i putopisni fotograf. Prateći njene postove, ljubitelji ne baš uobičajenih putovanja mogu da saznaju sve što ih interesuje o ljudima i običajima neke zemlje ili regije, o njenoj istoriji, kulturi i umetnosti, najzanimljivijim prirodnim lepotama, o legendama, hrani, praktičnim savetima za snalaženje…

Kako ona otkriva te detalje i prenosi budućim putnicima?

– Zavisi od zemlje, regije ili grada. Na primer, u velikom gradu Gaziantepu na jugoistoku Turske, prestonici baklave, obišla sam najčuveniju baklavdžinicu na svetu, kako bih videla čitav proces proizvodnje. U istom gradu sam videla i najveći svetski muzej antičkih mozaika…U Tokiju nisam propustila posetu ranom jutarnjem treningu tradicionalnih sumo rvača, kojem može da prisustvuje samo mali broj stranih posetilaca i to uz prethodnu rezervaciju. U Kjotu sam se divila plesu “majko“ učenica, budućih gejši, a u Iranu posmatrala večernji trening drevne persijske sportske veštine “zurkane“, koji je pod zaštitom Uneska kao deo svetske kulturne baštine. U Maroku, u Marakešu, prisustvovala sam večernjoj propovedi starih arapskih i berberskih priča i legendi, koje na solidnom engleskom za strance besede vremešni lokalci. Zbog savremenih tehnologija i drugačijeg načina života, ovo očaravajuće, viševekovno usmeno predanje na žalost polako nestaje – kaže za «Magazin» Ivana.

Javanski teatar senki

Zatekli smo je u Beogradu samo zato što je, zbog zatvaranja zemalja i aerodroma morala da odustane od velikog putovanja u zemlje Kavkaza, koje je organizovala uz pomoć svojih partnera i sponzora.
U septembru prošle godine, u izdanju „Samizdat B92“ Ivana je objavila knjigu putopisa „Umetnost putovanja“, dakle istog imena koji nosi i njen sajt. Kako je sve počelo?

– Počelo je 2002, sa mojim putopisima i fotografijama publikovanih u Travel Magazinu. Između 2007. i 2014. privatni izdavač iz Beograda publikovao je 12 mojih knjiga u formi turističkih vodiča, iz prve edicije ove vrste na našim prostorima. Kada je promenio delatnost, odlučila sam da nastavim samostalno, i pokrenula blog „Umetnost putovanja“, koji u naslovu spaja dve moje ljubavi, ono za šta sam se školovala i ono što me oduvek privlačilo. Nakon nekoliko godina iz bloga su nastale internet stranice istog naziva koje postoje i danas – navodi naša sagovornica.

Na ovom mestu bi, verujemo, trebalo da objasnimo koje to dve svoje ljubavi pominje Ivana. Prva, umetnost, vezana je za njeno akademsko obrazovanje. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, diplomirala 1992. na odseku Scenski kostim, i bila autor kostimografija za dve pozorišne predstave u Beogradu ( u Ateljeu 212 i u Zvezdara Teatru). Radi kao honorarni profesor predmeta «Umetnost i dizajn sa istorijom umetnosti» u dve internacionalne britanske škole u Beogradu, prema programu Univerziteta Kembridž.

Posebno je, međutim, zanimljivo da je za svoj master rad odabrala – javanski teatar senki! Otkuda baš ta tema?
-Izgleda da sam nekako uvek umela da unapred prepoznam “trendove“ u vezi s putovanjima. Indonezija, koja je postala popularna destinacija pre desetak godina, za mene je bila interesantna još pre dvadeset i pet. U vreme pre kompjutera i interneta zainteresovala me je knjiga o indijskim epovima Ramajani i Mahabharati, koji su utkani u scenarija svih priča iz javanskog teatra senki. Originalne lutke ovog teatra senki izrađene su od štavljene bivolje kože, oslikane i prosečene rupicama. Kad sam pripremala master, od tadašnje sekretarke Ambasade Indonezije u Beogradu, gospođe Nuni, dobila sam originalnu lutku na zajam na 2 meseca, kako bih što bolje uradila likove svojih šest lutaka za fakultet. Umesto bivolje kože koristila sam najtanje šperploče. U rezanju komplikovanih kružnih oblika pomogao mi je drug koji se u to vreme bavio ručnom izradom gitara za poznate jugoslovenske muzičare – priča Ivana.

A ona druga ljubav, prema putovanjima, neizbežno povezana s fotografijom, starijeg je datuma.

– Imala sam nepune četiri godine i putovali smo kod strica, avionom iz Beograda u London. Bilo je to pola decenije nakon otvaranja beogradskog aerodroma za komercijalne letove. U delu Londona gde je stric tada stanovao, živela je velika grčka zajednica. Jedno veče, svi zajedno bili smo u grčkoj taverni do kasnih sati, gde su mi, kao najmlađem posetiocu, dok su odrasli plesali uz sirtaki (koji sam, izgleda, uspešno imitirala) grčki konobari dali da razbijam tanjire. Taj moj prvi let, i to slavlje, ostali su mi zauvek u sećanju! – navodi Ivana.
Seća se i da se njen otac Davor bavio fotografisanjem i izradom fotografija u “kućnoj laboratoriji“ još kad je bila dete. S obzirom da je pokazala interesovanje, za dvanaesti rođendan je od roditelja dobila svoj prvi fotoaparat, rusku «smenu 8».

-I moj sin Itan (22) danas pokazuje isto interesovanje. Nasledio je moj stari fotoaparat i pravi odlične fotografije – kaže ponosna majka.

Prvi njen putopis nastao je slučajno.

-Kao student, bila sam u Libanu u julu 1991, dakle odmah nakon završetka 17-godišnjeg građanskog rata. U knjižari Američkog univerziteta u Bejrutu kupila sam svesku i krenula da, osim fotoaparatom, beležim sve što sam videla tokom jednomesečnog putovanja ovom predivnom zemljom, i za vreme izleta u Siriju. Kada sam 2002. godine počela da pišem putopise i oblavljujem svoje fotografije za beogradski Travel Magazine, Liban je bio prvi koji je štampan – navodi Ivana.

Očarana Japanom

I sva njena sledeća putovanja imala su jednu zajedničku tačaku – to su zemlje ili regioni sa drevnom kulturom i zanimljivom istorijom, i očaravajućim, bezvremenim pejzažima. A organizuje ih isključivo samostalno, uz malu pomoć svojih saputnika, i to na dva načina.

-Prvo su putovanja koja sama biram i samostalno organizujem u zemlje koje želim da istražim. Na njih nikad ne putujem sama, već u društvu prijatelja, takođe zaljubljenika u putovanja kao i ja. Najviše volim da odsednem u autentičnom smeštaju, kako bih osetila atmosferu zemlje u kojoj boravim. U Kjotu smo, recimo, po povoljnoj ceni na četiri dana iznajmili tradicionalnu kuću “rjokan“, u kojoj se spava na tatami prostirkama od bambusa, u futonu na podu, a u kući nema ni stolica, niti vrata (već su to klizni drveni ramovi, sa zategnutim pirinčanim papirom), ali sa klima uređajem i najnovijim TV-om. U Iranu smo svuda gde je bilo moguće noćili u prelepim tradicionalnim kućama sa unutrašnjim dvorištem, sa jezercem i božanstvenom cvetnom baštom (“kan-e sonati“). Izgradili su ih između 17. i 19. veka nekadašnji trgovci persijskim tepisima, a danas su preuređene u male etno-hotele gde mahom odsedaju stranci – priča naša sagovornica.

Drugi vid putovanja su ona na koja je kao gosta pozivaju iz nacionalnih turističkih organizacija, ministarstava za kulturu i turizam pri ambasadama određenih zemalja u Beogradu, kako bi kroz njene putopise i fotografije predstavili u Srbiji svoje zemlje ili određene regije.

Zanima nas da li je već uspela da obiđe sve kontinente.

– Veliki sam zaljubljenik u Aziju, Bliski, srednji i daleki istok, tako da sam svesno “zapostavila“ neke druge delove sveta. Davno sam obišla čitavu Evropu, a zatim i veliki deo Azije i delove Afrike.Zemlje ili regije koje mi se najviše dopadaju su Mediteran i Bliski istok, kolevke civilizacije; Mongolija, Tibet i Japan; Istočna i centralna Afrika (Uganda, Tanzanija, Kenija i Namibija); Oman i Jemen na Arabijskom poluostrvu; Meksiko u centralnoj Americi; zemlje Kavkaza i centralne Azije. Ima ih još…- prekida nabrajanje Ivana, svesna da bi se niz nastavio.
Ipak, neka mesta ili putovanja su joj verovatno ostala u posebnoj uspomeni?

– Moja dugogodišnja želja bila je da posetim Japan. Verovatno i iz ovog razloga, to putovanje je u svakom smislu ostavilo dubok utisak na mene. Japan je drugačiji od bilo koje zemlje na svetu, to je neverovatan spoj veoma tradicionalnog društva i gradova koji kao da su već u 22. veku. Japanci su časni, odmereni ljudi, i tome uče svoju decu. U zemlji u kojoj kriminal gotovo da ne postoji, i gde lokalni policajci u najvećem gradu na svetu, 39-milionskom Tokiju, uglavnom imaju problem sa prijavama zamene bicikala, decu uče i da nije poželjno javno pokazivati svoja osećanja. Možda je zato tamo i dalje visoka stopa samoubistava, a nizak procenat sklapanja brakova, o čemu sam pisala i u knjizi “Umetnost putovanja“ – navodi Ivana.

A da li je bilo i neprijatnih momenata?

– U Maroku sam bila prilično neprijatno iznenađena lokalnim stanovništvom, koje je, iako naviknuto na brojne turiste, sve vreme pokušavalo da zaradi na svakom kadru zabeleženom fotoaparatom. Svi su tražili novac ako bih poželela da slikam njihovu radnju, izlog, neki predmet ili životinju, bilo šta. U tu svrhu mi je, na kraju, dobro poslužio objektiv sa odličnim zumom na fotoapartatu, inače bih se vratila bezmalo bez fotografija, ili sasvim praznih džepova – primećuje ova neumorna «belosvetska putnica».

Za divno čudo, pre nedavno otkazanog odlaska na Kavkaz, za šta je «zaslužan» koronavirus, Ivana nikada nije bila u situaciji da odustane od planirane posete nekom mestu, ili da se vrati neobavljenog posla. Još jedna potvrda da je pravim putnicima najvažniji saputnik – sreća.

O Srbiji za svet

Osim 12 vodiča (Atina, Venecija, Rim, Severna Grčka, Španija, Madrid i Toledo, Barselona, Portugal, Lisabon, Beč, Turska, London) i knjige „Umetnost putovanja“, Ivana Dukčević je do sada objavila više od 150 putopisa praćenih njenim fotografijama u raznim publikovanim i online magazinima. Trenutno piše i objavljuje fotografije za onlajn srpsko izdanje američke „Nacionalne geografije“ (National Geographic). Duže od deset godina, kaže, sarađivala je sa profesorom Lorensom Mičelom (Laurence Mitchell) iz Engleske, autorom jedinog kompletnog stranog vodiča za Srbiju i za Beograd britanskog Bradt Travel Guide. „Pre godinu i po dobila sam ponudu da budem njegov koautor na novom, šestom izdanju knjige, što mi je bila izuzetna čast, a knjiga bi u Britaniji i ostatku sveta trebalo da izađe krajem ove godine“, kaže Ivana.

Nagrada za fotografiju

Ivana je dobitnik prve nagrade za najbolju arheološku fotografiju Narodnog muzeja u Beogradu. Fotografija je snimljena u Atini, u Muzeju Akropolja, i na njoj su originalni stubovi hrama Erehtejon – karijatide. Do sada je imala 10 samostalnih i učestvovala na velikom broju grupnih izložbi kostimografija, crteža i fotografija.
„Kao putopisni fotograf, trudim se da uhvatim onaj neponovljivi momenat koji opisuje neki događaj, nečji rad ili odnos između ljudi, i taj momenat jedan je od najvažnijih razloga zbog čega je kvalitetna fotografija još na ceni svuda u svetu, iako je video produkcija odavno preuzela primat“, navodi Ivana.

Intervju je prenet iz “Politikinog Magazina”  od 26. jula 2020.