Veran Matić – Šta bi se desilo…?

Autor: Veran Matić

Umesto toga, dešava se ono o čemu piše Nina Kobiljski, Emina mama:

„Sa njihove strane i dalje odzvanja isti odgovor : “Nisam kriv/a” bez žala zbog loših izbora, bez pokajanja i bez spremnosti za preuzimanje odgovornosti za prava koja su želeli, koja su svojoj slobodi birali i u kojima su uživali…“

Da se desilo ono što nije, bio bi to znak da se ovo društvo menja i da su stvari  drugačije nakon 3. i 4. maja. Priznanje krivice i iskreno saosećanje delovalo bi katarzično i otrežnjujuće. Ne bi bilo dileme pred predstojeće suđenje u Smederevu. Razumem strah roditelja iz Dubone i Malog Orašja koji se prepoznaju u ulogama koje im se dodeljuju. Kao da neko želi da ih dodatno povredi. Kao da se ne shvata da je to nedopustivo. Tabloidno. Površno. Uvredljivo. Ponižavajuće. Neprofesionalno. Sramotno. 

Šta bi se desilo da su najviši predstavnici države rekli da su počinjene ozbiljne greške? Da su procesuirani vinovnici koji su naneli dodatni bol porodicama čija su deca bila na listi za likvidaciju? Da je utvrđena odgovornost za povlađivanje nasilniku koji je sejao smrt u Malom Orašju i Duboni? Da su kulturu nasilja i militarizacije, vlasti počeli da preobraćaju u kulturu empatije i mira i da to svakodnevno praktikuju?   

Promašaji nadležnih institucija i pojedinaca već su morali da budu sagledani i publikovani, uz informacije o sankcijama za odgovorne. 

Šta bi se desilo da su svi ranjeni i njihovi bližnji, kao i porodice ubijene dece, dobili neophodnu materijalnu, psihološku i pravnu podršku? Umesto da se to rešava samoorganizovanjem roditelja, rođaka, prijatelja… Tada ranjeni ne bi, pored nesnosnih bolova, trpeli i zbog nedostatka novca za pristojan život, neophodne terapije i kvalitetnu ishranu. Nedostatak trajne brige za porodice i ranjene stvara konstantnu neizvesnost u pogledu adekvatne podrške za ozdravljenje, za školovanje druge dece i za stalnu psihološku podršku. 

Rane i dalje i bukvalno cure, nepredvidivo je kada će biti zaceljene, a već smo mnogo toga potisnuli i zaboravili. Namerno ili zbog toga što smo jednostavno postali takvi? 

Šta bi se desilo da su u rad škole (in)direktno uključeni predstavnici roditelja stradale dece? Verujem da bi se lakše razrešila razmimoilaženja u vezi sa sudbinom škole i načinom odvijanja nastave. Ne bi bilo mistifikacije i sukoba oko statusa dela škole u kojem se dogodio monstruozni zločin i budućnosti prostora za memorijalizaciju. Ne bi se dogodilo da mesto za odavanje pijeteta bude zidić uz zatvoreni ulaz škole, o čemu niko sistemski ne brine, baš kao ni o deset kedrova, koji je odavno trebalo da budu presađeni.

Zato ne iznenađuje što od porodica često možemo čuti konstataciju da 3. i 4. maj i dalje traju. Da ne traju, cela Srbija bi znala ključne činjenice o užasnim zločinima, o žrtvama i njihovim životima, o ranjenima čije patnje i dalje traju. Takva saznanja bi stvarala empatiju i solidarnost. Zato ne čudi da i dalje vladaju neznanje i konfuzija koji kreiraju javno mnjenje. 

U rezultatima jednog od retkih istraživanja na tu temu, koje je sproveo CESID sa mladima od 19 do 29 godina, vidimo da vlada konfuzija, umesto jasnog većinskog znanja i mišljenja. Skoro polovina mladih u Srbiji (47%), odgovornost za masovna ubistva vidi u samom počiniocu i/ili njegovoj porodici. 24% je reklo da je odgovornost isključivo pojedinačna, dok je 23% mladih reklo da je odgovorna njegova porodica jer nije sprečila ubistva. Odgovornost države vidi 17% ispitanih a 14% mladih smatra odgovornim medije koji promovišu nasilje. Svaki deveti mladi ili ne može da zauzme stav o ovoj temi ili misle da niko nije odgovoran, jer se radilo o zločinima koji se nisu mogli sprečiti. 

Neznanje, ili nedovoljno znanje snažno doprinosi da prevlada status quo traumatizovanog društva što je otvoreni prostor da se traumatizovani i dalje traumatizuju. Konfuzija u javnom mnjenju i izražena medijska estradizacija ubica na temeljima neistina i senzacionalizma, direktno pogađaju žrtve i njihove porodice. Zato roditelji moraju da se obraćaju javnosti zbog optužbi da su svoju decu morali da nauče da se odbrane od hladnokrvnog treniranog ubice: „Da li je trebalo da svoju decu vodimo u streljanu gde se uči praktično (ne sportsko) gađanje tj. pucanje u ljudske siluete? Da li je trebalo da im u ruke damo vatreno oružje koje će nositi u školskom rancu svaki dan? Da li je trebalo da im kažemo da na početku  školskog časa, pored knjiga, svezaka i pernica na sto stave i pištolj spreman za upotrebu?“ Pitanja mame Suzane Stanković Čikić pogađaju suštinu: u snažno militarizovanom društvu porodično vaspitanje kao da dolazi iz vesterna – moraš prvi da potegneš pištolj i prvi da udariš, pošto je to preduslov za preživljavanje. Kao na Divljem Zapadu. 

Zbog toga su imena ubica i nasilnika poznatija i imaju veći uticaj od Andrije, Dragana, Eme, Adriane, Katarine, Ane, Bojane, Sofije, Mare, Angeline, Petra, Aleksandra, Milana i Kristine, Dalibora, Marka, Nikole, Nemanje i Lazara. 

Kada je reč o sećanju na žrtve, o memorijalizaciji, svi problemi koje sam naveo doprinose da na tom planu nije učinjeno ništa što bi doprinelo da se konfuzija u društvu razreši i da saznanja o zločinima i o žrtvama postanu putokaz. 

Nikada nismo smeli da dođemo u situaciju da se pitamo: „Šta bi se desilo?“ 

Porodice ne mogu da čekaju na neko društveno i državno osmišljeno sećanje. Zato se same organizuju. Porodice ubijenih u „Ribnikaru“ obeležavaju rođendane svojih anđela, pravljenjem parka sećanja na Malom Tašu sa deset japanskih trešnji, puštanjem balona za sve ubijene, kroz aktivnosti koje su voleli najdraži ili susretima sa roditeljima ubijenih mladih iz Malog Orašja i Dubone. Ili to čine kroz zajedničku međusobnu solidarnost poput podrške teško ranjenoj Andrijani Mitrović i njenoj porodici koji su ostali bez sistemske podrške. Svi ti primeri i događaji upravo su onakvi kakve ih je imenom svoje knjige opisao Bekim Fehmiu – „Blistavo i strašno“. 

Verujem da mnogi misle da će ignorisanjem ovakvih i sličnih manifestacija sačuvati svoj prividni mir. Upravo je suprotno – neverovatno je saznanje, koliko je malo potrebno, da se pokaže empatija, čovečnost, solidarnost, odgovornost… Neverovatno je i koliko je sve to preteško za državni sistem.

Još nije kasno. 

Ovaj tekst je objavljen i u nedeljniku NIN.