Učenice i učenici, nastavnice i nastavnici, saradnici, prijateljice i prijatelji o Draganu (FOTO/VIDEO)

Dragane – Lale moj,

Kada sam te upoznala 1. Septembra 2013. godine, tvog prvog radnog dana u školi , nisam ni slutila da ćeš postati moj najbolji kolega, najbolji drug, prijatelj , brat…

A postao si.

Nisam ni slutila da ćeš vrlo brzo osvojiti srca dece „Ribnikara“, da ćeš znati ime svakog deteta svih generacija, da ćeš postati njihov omiljeni čuvar.

Da ćeš sve nas zaposlene prihvatiti  takve kakvi jesmo i da ćeš nas svakoga dana dočekivati sa iskrenim osmehom.

Nisam ni slutila da će nam tvoje postojanje biti nešto najdragocenije a tvoj topli pogled potvrđivati svakog dana da si jedinstven, gospodin velikog srca, plemenite duše, vedrog duha…

Da će deca „Ribnikara“ zbog tvog postojanja školu doživljavati i nazivati drugom kućom a tebe porodicom.

Okupljali smo se oko tebe jer su nas tvoj profesionalizam, dostojanstvo, vedrina, tvoj osmeh, tvoj vedar duh, tvoja ljubav prema deci…privlačili kao magnet.

Lale moj … molim te da mi oprostiš što sam otišla u drugu školu…Morala sam, nisam i ne bih izdržala da umesto izgovorenog dobro jutro, dobrodošlice  uz osmeh i čašicu razgovora za početak svakog radnog dana , gledam u “prazno mesto” i praznih devet mesta u školskim klupama…

Lale moj, hvala ti na a svemu, pamtiću te i nositi u srcu i duši do kraja ovozemaljskog života.

Gordana

 

Nastavnica srpskog jezika Sanja Kovačević Milutinović:

Mudra Andrićeva misao: „Ima ljudi čiji su životi toliko ispunjeni da ni svojom smrću ne mogu da nas obeshrabre“, odgovara vama, dragi naši: Ana, Angelina, Adrijana, Andrija, Bojana, Ema, Katarina, Maro, Sofija, Dragane. U ovom trenutku, zamenica NAŠI nije dovoljna jer VI ste i tvoji i moji, i njeni i njegovi, i vaši i njihovi i, najzad, NAŠI.

Sećanja su sveža, kao da nije prošlo šest meseci. 

Jedan dan u prethodnoj deceniji. Preko hiljadu đaka, pa stotine zaposlenih, roditelji, svakog dana čuju ono zvonko: „Dobro jutro“, dobiju osmeh i bar jednu informaciju za taj dan. Zatim kreće ustaljena dinamika, časovi traju, a za Draganovim stolom nižu se kese sa užinom, torbice sa opremom za fizičko, blokovi za crtanje… Dragan ih na odmoru deli učenicima, znajući tačno kome šta treba da da, a da pri tome nema nijedne cedulje. Dolaze stari učenici, Dragan ih prepoznaje, oni vidno srećni pitaju za svoje nastavnike. Ko je na kom času, kada je na pauzi, u kojoj je smeni, ponovo zna Dragan. Svaku poruku prenosi Dragan. Stižu roditelji, dok oni razgovaraju sa nastavnikom, Dragan će paziti na automobil, trotinet, kuče. Psi ga znaju i mirni su sa njim. Odeljenje gubi čas, nastavnik ih izvodi u dvorište, ali nemaju loptu. Negde ispod stola pronalazi je, kao mađioničar, čika Dragan. Dežurnim učenicima kaže da izađu u dvorište da se igraju, a on će biti na ulazu. U kabinetu za srpski nema markera, nastavnica pita ima li led da stavi Stefanu na prst, Anja plače, nestao joj je telefon… Tu je Dragan, pronalazi, šalje, teši. Seti se uvek da poželi sreću na takmičenju, posle vikenda zna kome treba da čestita uspeh. Ima vremena i da se našali, da popije kafu i popuši cigaretu. Pozdravljaju ga komšije iz zgrada oko škole, zaposleni u firmama u blizini škole, svi ga znaju.

Voli Dragan sport, komentariše sa decom jučerašnju utakmmicu, razmenjuje sličice, voli muziku, Andrija mu odsvira „onu njegovu“. Skaču i trče po hodniku, opomene ih da ide nastavnik, poslušaju ga, pođu ka učionici.

Čuvao je, brinuo je, nosio je, decu, tajne, rančeve, slavio je sa nama Svetog Savu, Kermes, Maturu, i tako deset godina.

Dragi naši, Andrić je i ovo rekao: „Izgleda kao da vas je neki drugi svet – jedan od nepoznatih ali naslućivanih svetova – pozajmio ovome u kome živimo i nazivamo ga svojim“.

Otišli ste u taj drugi svet, budite zajedno, čuvaće vas čika Dragan. 

Znajte da živite sa nama dok je nas. 

Naša tetkica Radica Marković Busić:

Kažu mi da te nema više! Videla sam da si otišao! Ne šališ se, ti se uvek šališ! Ti si onaj koji mi je uvek izvlačio osmeh i kada sam najtužnija. Davno sam shvatila da govoriš istinu samo kada se u sestre zaklinješ.

Ti si i moj brat, ja sam tvoja sudbinska sesta. Zašto me, brate, nisi pozvao, zašto nisi dozvao moje ime? Čuvao si me? 

Čula sam prvi prasak, nisam reagovala, Vračar je to!

Čula sam drugi, treći, otvaram vrata, ti ležiš, spavaš… Šališ se sa dežurnim učenicama. Vidim dežurne, zovem ih, glasa nemam, nema sam.. Izvinite! Zašto?

Dragane, molim te, dođi da zapalimo cigaretu ispred škole, dok Andrija svira… Dođi, dođite svi, možda se i ja tada probudim!

 

Nastavnica srpskog jezika Mirjana Nišević:

Tvoj dolazak u školu povezujem sa rođenjem moje prve ćerke Jane… Dakle, ceo jedan mali život živimo zajedno… Drugu, mlađu Minu si čuvao dok ne završimo nastavu. Nije želela da ide u boravak, nego kod čika Dragana… Kod tebe je uvek bilo lepše! Kod tebe je uvek bilo zabavnije!  

Draganče naš… Kada bi znao koliko nam samo svima nedostaješ…

Gospodin čovek, diskretan, profesionalan, zračio si ljubav… To mogu svi da posvedoče… i deca i roditelji i nastavnici, svi koji su ikada kročili u našu zajedničku kuću u kojoj si ti bio pravi i najbolji domaćin!

Sačekivao si nas sa osmehom za kojim svi patimo. Topla, prijateljska reč nikada nije manjkala. Znao si sva imena, sve časove, sva odeljenja, sve nastavnike, sve učenike, sadašnje, bivše, buduće prvake, sve roditelje, braću, sestre, bake, deke, tetke, teče, ujake, ujne, strine i stričeve, komšinice, kumove… ne zamerite ako nekog zaboravim, Dragan nikada nikome nije ništa zamerao…

Znao si ko šta trenira, ko ide kad u muzičku; čuvao si likovno, fizičko, tehničko, ključeve, novac, dokumenta … svi su ti verovali!

Dostavljao si užine, sveske, knjige, zaboravljene projekte, domaće zadatke… Nosio decu sa gipsom uz stepenice, prenosio poruke, pomagao, razgovarao, diskutovao, čuvao tajne, svi su te voleli! Ti si jedini kojeg su voleli i zvezdaši i partizanovci! Okupljali smo se svi oko tebe! Tvoj osmeh, vedrina, toplina, ljubav kojom si sijao, privlačila je kao magnet!

Koliko si voleo decu, znali  smo i osećali svi! Ti si imao toliko nas, svi smo mi tvoja deca i sce si nas podjednako voleo! I mi tebe! Obožavali smo te! 

Nije bilo isto kada si imao slobodan dan… Čulo se uvek ono… ,,Jao, nema Dragana danas,  šta ćemo sad?!“

Draganče naš, sada si nam zadao važan zadatak, da budemo dostojni tebe! I verujem da će svako, kada otvori svoje srce i seti se tebe i tvojih dela, znati i umeti šta i kako dalje! Ili naučiti od tebe kako dalje! 

Hvala ti za sve! Hvala ti za dane provedene u zajedništvu i ljubavi! Hvala ti za svaki osmeh i toplu reč. Hvala ti što si čuvao decu! Hvala ti što si nas sve voleo! Zahvalna sam što smo te imali u svojim životima!  

 

Učenica Nađa Marković:

Svaki novi dan je priča za sebe. Nikada ne možemo znati šta nas očekuje, nikada ne možemo znati šta će se desiti u budućnosti, ali ono što je sigurno je da se sve gasi, pa čak i naši životi. Nažalost, nekada su to osobe koje nisu to zaslužile i taj bol je večan. 

Ne postoji reč kojom bi se opisalo koliki čovek je naš čuvar Dragan bio. To je bio jedan velikodušan, pozitivan čovek, otvorenog duha i uvek spreman da pomogne. Čuvar nije bio samo po profesiji, nego je bio čuvar pozitivne energije svakoga od nas u školi. Svakome je znao ime i prezime, pa čak i odeljenje. Uvek nam je pomagao za svaki problem koji smo imali, savetovao nas je, pričao sa nama kada smo dežurni, i u svakome od nas je budio pozitivu. Svi su ga voleli, nije bio ,,samo čovek iz obezbedjenja“, već kao da smo bili u srodstvu sa njim. Imao je veliko srce, i to se videlo na njemu i njegovom osmehu. Svakome ko uđe u školu se nasmeje, pozdravi, a sećam ga se kao da je juče bio sa nama. Gubitak našeg Dragana je bio jedan veliki poraz, bol i tuga za mene i sve bivše i sadašnje učenike osnovne škole ,,Vladislav Ribnikar”. Bez obzira što više nije sa nama, zauvek ću pamtiti koliko poštovan čovek je bio i koliko je hrabrosti i srca imao. Sve se na kraju, poput sveće, gasi. Takav je život. Surov, bolan, ali se, valjda, vremenom, naviknemo na to. Naviknemo se da je sve prolazno, naučimo da živimo sa prazninom, ali, opet, neke stvari zauvek ostaju urezane u pamćenju. Tako ćemo pamtiti i našeg Dragana, zauvek, do kraja života, jer je to čovek koji se ne može zaboraviti.

 

Suzana Stanković Čikić Andrijina mama o Draganu:

Dragana ću pamtiti po njegovom osmehu i pogledu koji govori o iskrenoj spremnosti da pomogne deci, da pomogne nama roditeljima.  Kada kažemo radnik obezbeđenja u školi, ljudi često pomisle na čoveka koji stoji na vratima škole ili šeta holom, prateći događanja u njoj. Dragan je bio mnogo više od toga. On je bio čuvar, pedagog, podrška, pomoćnik, roditelj, prijatelj… Bio je tu za sve: da dostavi zaboravljene sveske sa domaćim zadacima, zaboravljene ključeve od stana, novac za užinu, sačuva stvari, posavetuje, uteši, diskutuje, raduje se uspesima, navija, našali, usmeri, informiše…

Znao je svu decu škole. Ne znao. Poznavao. Sećam se svoje začuđenosti kada sam to prvi put čula i oduševljenja kada sam se u to uverila.

Andrija  je učestvovao u gotovo svim školskim projektima i često sam ga dovozila u školu sa velikim školskim rancem punim knjiga za osnovnu i srednju muzičku školu i velikim rancem punim foto i video opreme, za potrebe pomenutih projekata. Jednom sam ga pitala kako ceo dan vuče dva velika ranca po školi i kabinetima. On me je začuđeno pogledao i rekao: “Šta ti je, mama? Ne vučem dva ranca. Ranac sa fotoopremom mi čuva čika Dragan. Preuzmem ga kad mi je potreban.”

Dragan je voleo muziku. Andrija je često na odmorima svirao i zabavljao učenike i nastavnike. U tom društvu je uvek bio i Dragan. Imao je i posebne numere koje je voleo. Jednom je, u šali, rekao Andriji da bi mogao da ih nauči za njega. Nakon tragedije sam saznala da je Andrija naučio omiljene kompozicije svog čika Dragana. Kad god o tome govorim sa Draganovim sestrama, pred očima mi se ukaže Andrija za školskim pianinom, koji je stajao u holu, i Draganov osmeh.

 

Učenica Eva Đorđević:

Dragi Draganče,

Prošlo je već više od pet i po meseci od kad sam te poslednji put videla, prošlo je više od pet i po meseci od kad si mi se poslednji put osmehnuo i pozdravio me. Tad je sve bilo tako jednostavno. Tad sam se brinula samo oko toga da li ću sve stići da naučim i da li ću dobiti dobru ocenu.

Sad više ništa nije jednostavno. Pre par meseci, samo sam se pitala da li će ova bol proći i svi su mi pričali da će biti bolje vremenom. Sad shvatam da je vremenom sve teže i teže, ako na vas mislimo samo sa nekom tugom. Treba da mislimo na vas sa nekim ponosom što smo imali prilike da upoznamo takve heroje. Teško je izbrisati tugu i to nikada nećemo moći.

Teško je svaku noć plakati zbog iste stvari i gledati kako vam se život raspada i ništa ne možete da popravite. Tako sam se ja osećala prethodnih nekoliko meseci. Bila sam tužna, shvativši da me više nikada Draganče neće zasmejati, da nikada više nećemo da pričamo o utakmicama, da me više nikada nećeš pokrivati kod nastavnika. Teško je kad izgubiš nekoga koga znaš ceo život, a isto tako je teško kad izgubiš nekog sa kojim je tek trebalo da imaš lepše trenutke. Nadala sam se da ćemo nekad zajedno da gledamo Partizan i da ćemo se svaki dan sve više i više šaliti. Najteže mi je to što sam htela da dođem to jutro da ti ispričamkako sam se provela i da se fotografišem i posle ne znam kako je to ispalo.

Sećam se kad sam bila dežurna kako smo jeli čokoladice i kako smo zajedno ubeđivali nastavnike da nam daju loptu. Volela bih da je bilo još više trenutaka za smeh i šalu.

Od toga dana, sve mi je teže i teže. Kad sam prvi put posle svega došla u školu, nadala sam se da ću te videti i da ćeš me sačekati nasmejan, ali kad sam ušla u školu, shvatila sam da je sve to samo moja želja. Moja želja da je sve, ipak, u redu, i da ću se normalno vratiti u školu. To je sve samo nadanje, nadanje za nečim što sam htela da potraje.

 

Učenica Maša Mandić:

Moje školovanje, od prvog dana, obeležio je jedan gospodin, po imenu Dragan. On nije samo čuvar naše predivne škole, nego i njen osmeh!

Kada je u pitnaju škola i ljudi koji rade u njoj, mislim da je veoma važno da svi oni vole decu, da ih razumeju i da im daju sigurnost, baš kao nama naš čika Dragan! 

Još pre nego što sam krenula u Ribnikar, čula sam o njemu najdivnije priče od mog starijeg brata i njegovih drugara. Bili su u pravu da ćemo ga pamtiti i voleti ceo život! Sa njim smo mogli da pričamo o svemu, i dobrom i lošem. Nije bilo ni važno, on bi, svakako, uvek bio tu da nas sasluša, da nam pomogne i da nam da najbolji i najiskreniji savet. Nije prošao nijedan odmor da dečaci ne stanu kod njegovog stola i ne popričaju o nekoj utakmici, sportskom događaju, Partizanu ili Zvezdi, gde bi on uvek stao na stranu Partizana, jer je bio veliki Partizanovac. Najslađe je bilo kada su dečaci ulazili u školu nakon utakmice u kojoj je pobedio Partizan i onda su se zajedno sa njim radovali! 

Za razliku od dečaka, mi devojčice sa Draganom smo imale potpuno drugačije teme. Pričali smo o nastavnicima, o učenicima, o nekim slatkim dečacima i to smo mnogo volele da delimo sa njim. Kad god bismo bili dežurni, družili smo se sa čika Draganom. Kada bismo na kratko uzeli telefone, on bi uvek gledao da ne naiđe pedagog… 

Oduvek je bio pažljiv i dobar prema svakom detetu u školi. Znao je svačije ime, pa čak i prezime, i u njegovom prisustvu nijedno dete nikada nije bilo manje ili više prihvaćeno. Svi smo bili jednaki jer smo svi mi njegova deca, njegova porodica. 

Naš Dragan je ulepšao školovanje svakom đaku i bez njega ne bismo mogli ni da zamislimo našu osnovnu školu. Hvala mu za sve što je učinio za nas, za svako ,,dobro jutro” sa osmehom, za svaki savet, lepu reč. 

Njegovi Ribnikarci će ga voleti i poštovati ceo život! 

 

Čika Dragane,

Hvala ti za sve što si učinio za nas.

Hvala ti što si svakom detetu znao ime.

Hvala ti što si nam mamio osmeh na lice čak i kad je to bilo nemoguće.

Hvala ti što si nas čuvao.

Hvala ti što si nas uvek podržavao.

Hvala ti što si nas uvek pitao kako smo.

Hvala ti što si navijao za nas.

I hvala ti što si svoj život žrtvovao za nas.

Nikad te nećemo zaboraviti, živiš u našim srcima.

Ribnikarci

 

 

Prenošenje teksta dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.