Svakom detetu je od škole pravio drugu kuću, a on postajao deo njihovih porodica (FOTO GALERIJA)

Autor: Veran Matić, Foto: Privatna arhiva

Skoro deset godina proveo je na ulazu u OOŠ „Vladislav Ribnikar“. Bio je tamo svakog radnog dana po dvanaest sati. Vremenom je postao neodvojiv deo škole i svojevrsni amblem na njenom ulazu.  

Tokom nepune decenije rada na tom mestu, postao  je sastavni deo života svih đaka, nastavnika, tetkica, roditelja, prolaznika i komšija. Sve što smo do sada mogli da čujemo i pročitamo o Draganu, govori o njemu kao izuzetnom biću, kao što su to bili i Ana, Andrija, Bojana, Adriana, Angelina, Katarina, Mara, Ema i Sofija. 

O Draganovoj izuzetnosti, najbolje i najobjektivnije govore zapisi učenika, roditelja i drugih poznanika iz Knjige žalosti. 

„Dragane, pamtiću te do kraja života, kao oca mog detinjstva i sigurnosti“.

„Predobri Dragane, nismo imali dovoljno vremena nikada da Vam kažemo koliko nam značite i koliko Vas volimo…“ 

„Bili ste izuzetan čovek.“

„Dragi čika Dragane, nedostajaće mi svako tvoje dobro jutro, svaki tvoj osmeh, svi naši mali razgovori, naše skupljanje sličica, moje bežanje sa časova. Kad dođem u školu ti uvek obezbediš da mi dan bude radostan, uvek me oraspoložiš koliko god ja bila tužna… ali sada tebe nema više da me tešiš. Volela bih da me vidiš kada uspem. Tvoja Tara

„Hvala Vam što ste nam ulepšali školovanje.“

„Hvala ti što si bezuslovno brinuo o našoj deci.“

„Hvala Vam na ulepšanom detinjstvu, hvala na svakoj šali, zagrljaju, pozajmljenom novcu za užinu i smehu.“ 

„Dragi čika Dragane, hvala ti na svakom trenutku koji si proveo čuvajući nas i ohrabrujući da možemo i kada smo mislili da ne možemo.“

„Hvala za svaki osmeh, lepu reč i savet koji ste nam uputili“. 

„Čika Dragane, znaj da nisi samo probudio celu generaciju, već i jedan narod, da smo svi mi, jer ti postojiš, mogli školu nazvati drugom kućom, a tebe porodicom…. Odrašćemo u veće ljude, po uzoru na tebe. Ovim ti obećavam da ćemo se voditi tvojim primerom jer su svetu potrebni heroji poput tebe.“

„Fali i dalje tvoj mio i nežan osmeh da ulepša dan, nedelju, mesec čak, jer si ti znao i kad smo tužni i kad nam nije dan, ali uvek si bio tu za nas. Voleo sam te što si me uvek motivisao da budem bolji i da se nikada ne menjam… Prošlo je neko vreme i dalje nedostaješ svima, ali radimo kao što si ti voleo, a to je da budemo uvek nasmejani, da uvek budemo puni radosti i sreće.“

„Mnogo ste nam ulepšali život i mnogo ste nam uradili.“

„Ostao si večno na svom zadatku, a mi, roditelji dece koju si bezbedno sačuvao i ispratio iz ove škole, nikada te nećemo zaboraviti i večno ćeš živeti u nama, sa anđelima koji su pošli sa tobom.“

Potražio sam majku jednog učenika petog razreda, koja je na društvenim mrežama postavila fotografiju na kojoj Dragan nosi njenog sina iz jednog u drugi kabinet, kako ne bi gubio časove posle povrede noge. Rekla mi je da je povezanost sa Draganom nastala kada su deca krenula u školu. On ih je dočekivao nasmejan i kada bi mu predali decu, mogli su mirno da odu na posao. Decu koja su kasnila u školu je sa rančevima prebacivao preko metalne ograde, koja se nalazi na trotoaru, ispred ulaza u ulici Kralja Milutina… Davao im je telefon, kada zaborave svoj, da pozovu roditelje ili da im donesu nešto od pribora.  Opominjao ih je da obuku jakne dok čekaju roditelje, podizao ih je sa hladnog betona – zidića na kojem bi sedeli i čekali (tamo gde su sada slike, sveće i cveće). 

„Dragan je svako dete voleo kao da je jedino u školi, tako da su i moja dva sina bili ubeđeni da je svako od njih bio upravo njegov mezimac. Svakog je tretirao tako da je imao osećaj da mu je on omiljeni. Bio je „rame za plakanje“ ako „uprskaju“ kontrolini ili ako se brinu dok iščekuju rezultate istog.“ 

„Kada je jedan od sinova uganuo nogu, morao je da nosi longetu. Kada sam  jedno jutro dovezla mlađeg sina u školu, Dragan me je pitao gde je stariji i što ga nema? Zabrinuto sam mu rekla da ne može u školu sa štakama i gipsom, kako ga neko ne bi gurnuo, pao niz stepenice i dodatno se povredio. Tako mi je direktorka rekla i to sam mu ispričala. Rekao je da ga dovedem i da će ga on ispraćati do kabineta u prizemlju gde je matematika i gde je bezbedno, što je i direktorka odobrila. Tek kada sam nakon tragedije videla sliku, shvatila sam da ga je Dragan nosio i kada su mu skinuli gips, jer ga je i dalje bolelo dok hoda. Dete mi je pričalo da mu je Dragan puno pomogao i da ga je nosio, ali nisam mogla da zamislim da ga je nosio sve dok nije bio spreman samostalno da hoda.“

„Možeš da zvoniš dva minuta ranije“

Dragi moji prijatelji,

Volela sam vas do neba. 

Kaća, moja najbolja drugarice, pamtiće te ceo svet kao najlepšu i najbolju balerinu

Čikiću, ti ćeš biti najbolji pijanista u mom sećanju. 

Adriana, od kada si došla u 6.ti razred znala sam da si duša od čoveka. 

Anice, dušice obožavala sam te-

Emdži, uvek ćeš biti najbolja odbojkašica. 

Maro, visoka lepotice uvek ćemo te pamtiti. 

Bojana, uvek ću pamtiti naše druženje u III gimnaziji. 

Dragane, najbolji čovek na svetu, uvek ću pamtiti: Možeš da zvoniš dva minuta ranije. 

Elena Kordik

Dragan je imao ogromnu ljubav za decu, ali i izuzetan talenat i veštine za komunikaciju sa tako raznolikim malim, pa onda sve većim ljudima. 

Dragan je bio vrhunski pedagog i prava je šteta što njegov talenat nije prepoznat i iskorišćen na pozicijama na kojima je mogao da pruži dodatni doprinos obrazovanju i vaspitanju dece. 

U jednoj drugoj školi, jedan uvek namrgođen i neprijatan čuvar se, posle priča o Draganu, promenio i sada je, može se reći, njegova kopija. 

„Gledam u tvoje slike i prisećam se osmeha koji nisi skidao sa lica, shvatila sam kroz godine da je tako najbolje, pa sam počela da ličim na tebe.“

Knjiga žalosti i tekstovi o njima i njihovim životima predstavljaju veliki, impresivan i ubedljiv motiv za odavanje najvećih priznanja vrednostima i životima dece, Dragana i mladih u Malom Orašju i Duboni. Svi oni moraju postati simboli i orijentiri za puteve kojima se sve ređe ide. 

Kalina je sada drugi razred srednje škole i njena priča svedoči koliko je Dragan bio i ostao važan u životima dece koja su u proteklih deset godina prošla kroz OOŠ „Vladislav Ribnikar“: 

„Nekada neko, tek tako, tiho i neprimetno, ušeta u tvoj život. Postane deo njega, znaš da je tu, čak i kada ga ne vidiš. Već prvog dana škole, pojavio se tu, na ulazu škole, da kao dobri duh osmehom otera sav strah i nervozu, tog tako velikog događaja u životu sedmogodišnjaka. Od prvog dana, pa do kraja škole, postalo je tako normalno da je naš anđeo čuvar tu. Anđeo čuvar koji nema krila, ali ima tu belu besprekornu košulju, osmeh i oči koji su se uvek činili da su tu samo za tebe. I bile su. A ko bi mogao bolje da reši tako strašne probleme kao što su zaboravljena užina, sveska  sa domaćim zadatkom ili ključevi od ormarića. I uvek onaj znak palcem da je video da sam se vratila u školu bezbedno, iako sam znala da me je pratio pogledom do ulaza zgrade sve vreme. A ko se nije smejao čuvenim trkama sa Radicom i šalama koje smo razmenjivali samo mi Ribnikarci. Kako se ne nasmešiti svaki put kad se setim kako bi hitrim potezom zaustavio nekog osmaka da ponese ranac do učionice onoj maleckoj mršavoj iz II/6 , koja nikako nije mogla da zapamti to teško ime Dragan, nego ga je dugo zvala Zoran, pa roditeljima i dalje u imenicima stoji Dragan zvani Zoran.

 I svi smo znali da budemo tužni kada si i ti bio tužan. A tužan si bio samo kada izgubi Partizan. Niko nije morao da nam kaže šta je u pitanju kada ujutru izađeš sam ispred škole, staneš sa strane, piješ kafu iz one „naše“ šolje i pališ cigaretu na cigaretu. Mnogi ljudi, dobri i loši, bitni i nebitni, prođu kroz život, ali se samo oni najbolji pamte, i nikada ne zaborave. Nekada se neko, tek tako, kao svetlost, kao junak, vine iz nebesa, i ostane tamo, da odozgo i dalje pazi na nas, i večno nas opominje da mi, kao njegova deca, budemo dobri ljudi, kakav je i on bio. Draganče naš, srećan ti rođendan. Tvoja Kalina.“

Nebeska škola

Dobro si čuvao školu,

Tvoj odlazak nam je u bolu

Od gore čuvaj decu ovde,

A i one gore isto,

Srce ti snažno i jako,

Nema ko za tobom nije plako.

Počivaj u miru.

Una Tatić IV3

OŠ „Zaga Malivuk“

Prenošenje teksta dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.