Tragedije u Beogradu: Ko su bila nastradala deca iz Ribnikara, a ko Dragan, čuvar „koji je đake znao po imenu”

6. November 2023.
Jedne srede, Dragan Vlahović probudio se rano u porodičnoj kući u beogradskom naselju Višnjička banja, spakovao ranac i gradskim prevozom krenuo na posao u Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar" na Vračaru.
Dragan privatna arhiva
Crtež Dragana sa plaštom superheroja od prvog dana bio je ispred škole. Foto: Privatna arhiva

Autorke: Milica Radenković Jeremić i Nataša Anđelković

Bio je 3. maj 2023. godine, dan koji je ličio na svaki drugi u prethodnih deset godina otkako se tamo zaposlio.

Ostavio je stvari na radnom mestu, na glavnom ulazu u školu, gde je kao u nekom trezoru čuvao samolepljive sličice za albume da se menja sa decom, i nove vežbanke da ih podeli onima koji bi zaboravili.

Bio je tu i svežanj ključeva različitih stanova koji su mu poverili roditelji đaka na čuvanje.

Kao i svakog jutra, pedesettrogodišnji čuvar obukao je teget uniformu sa bedžom i crveno-crnu kravatu koju nikada nije voleo.

Pre zvona za početak prvog časa, prošao je pored drvenog stola za dežurne učenike i izašao ispred zgrade da zapali cigaretu, na mestu gde su ga mnoge komšije svakoga jutra viđale i pozdravljale.

Istog jutra u školu su ušli Ana Božović, Sofija Negić, Mara Anđelković, Andrija Čikić, Bojana Asović, Angelina Aćimović, Ema Kobiljski, Katarina Martinović i Adriana Dukić.

Bilo je to njihovo poslednje školsko jutro.

Slike dece na ulazu u školu koji se od tragedije više ne koristi. Foto: Privatna arhiva

 

U nezapamćenom zločinu, nešto pre 9 sati ujutro, 13-godišnji učenik ubio je čuvara i devetoro učenika, ranivši još petoro đaka i nastavnicu istorije, utvrdila je istraga tužilaštva.

Pet meseci kasnije, podignuta je optužnica protiv roditelja dečaka.

Tužilaštvo traži kaznu zatvora od 12 godina za oca koji je u pritvoru i dve i po za majku, jer je učenik, njihov sin, mlađi od 14 godina, te, prema postojećim propisima, nije krivično odgovoran bez obzira na počinjeno delo.

Još nije poznato kada će početi suđenje roditeljima.

‘Sve su to moja deca’

U narednim danima, hiljade ljudi dolazile su ispred škole da zapale sveće, ostave cveće – najviše bele kale, medvediće i igračke, a usledili su i masovni ulični protesti.

Gotovo istog dana, pojavio se crtež Dragana u uniformi, sa crveno-crnom kravatom, bedžom Fudbalskog kluba Partizan i crvenim plaštom superheroja.

„To je bio odgovor dece, njegovog sveta, to je ta ljubav”, tiho govori Draganova sestra Radica Vlahović Jovičić.

Znala je, kaže, koliko ga svi u porodici vole, zašto je „Miki”, kako su ga kod kuće zvali, omiljeni deda i ujak.

Ali je tek posle zločina shvatila da je svaka priča o njenom pet godina mlađem bratu počinjala i završavala istim svedočenjem, govori za BBC na srpskom.

„Dragan, Draganče, kako su ga u školi zvali, voleo je decu i deca su volela njega.”

„Dragan nije imao svoju decu, ali kad god bismo o tome pričali, govorio mi je: ‘Dado, ja imam mnogo više dece nego što možeš da zamisliš’, i tada bi rekao tačan broj đaka koji idu u školu.

„Kada sestra ili ja podviknemo na decu, on nam kaže ‘Pustite ih, deca su zlatna kakvi su im roditelji'”, priča Radica, uz blagi osmeh.

Kada se Dragan u septembru 2013. zaposlio u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, u koju ide više od 1.000 đaka raspoređenih u 42 odeljenja, imao je samo jednu brigu.

Bio je pomalo napet, jer se plašio da li će moći da zapamti imena sve dece i roditelja.

„Vrlo brzo je svako dete znao po imenu i svako dete je pored njega osećalo da je posebno”, kaže Radica.

Dragan nije mnogo pričao školi, čija je jedna od posebnosti nastava francuskog jezika koji se uči od prvog razreda šest časova nedeljno, a deo sedmaka i osmaka ima i dvojezičnu nastavu.

Radica Vlahović sa slikom brata Dragana. Foto: Privatna arhiva

 

U poslednjih šest meseci, Radica je saznala da je Dragan znao da istrči sa radnog mesta i izvede dete iz auta do škole, da ponese težak đački ranac, da pozove roditelje ako učenik izađe u dvorište bez jakne, a „napolju duva”.

Posle takmičenja za vikend, znao je kome od učenika u ponedeljak treba da čestita na uspehu.

„Jedan otac mi je rekao: ‘Kada bih morao da odem iz zemlje, Dragan je bio čovek kome bih poverio moju porodicu’.”

Da je Dragan mnogo više od čuvara videlo se i na fotografiji postavljenoj na društvenim mrežama posle njegove smrti, na kojoj on nosi dečaka u naručju uz stepenice.

„Čika Dragan Vlahović nosi mog Vukašina iz kabineta u kabinet kada je polomio nogu da ne bi gubio od nastave, u vreme kada su se tek posle korone vratili u klupe, peti razred”, pisalo je uz sliku.

Foto: Privatna arhiva

Fudbal i Partizan u srcu

Dragan je bio najmlađe dete u porodici, pored dve starije sestre, rođen 1970. godine u Prištini, „iz velike želje roditelja da dobiju sina”.

Igrao je fudbal, uvek sa starijima, kući se vraćao sa modricama i opet istrčavao napolje.

Porodica je 1980-ih prešla u Beograd, gde je i Dragan živeo uz kratke prekide tokom vojske i početkom 1990-ih, kada se vratio na nekoliko godina u rodni grad.

Radica kaže da su ga svi obožavali i opisuje ga kao čoveka koji je „uvek spreman za šalu, pun vedrog duha, miran, staložen, velikog srca, nervozan samo kad Partizan izgubi”.

„Dočekivao je decu na upisu u školu. Prvo pitanje mu je uvek bilo ‘Za koga navijaš?’. Ako dete kaže: ‘Partizan’, on odgovara ‘Baci kosku’. Ako kaže Zvezda, on mu uzvrati: ‘Ajde, pitaću te za dva meseca opet, bićeš ti moj vatreni navijač'”, priča uz osmeh.

Foto: Privatna arhiva

Pre nego što je počeo da radi u školi, Dragan je bio zaposlen u obezbeđenju ambasada.

„Nama je laknulo kada je prešao u školu. Nije vam svejedno, radi noću, provodi vreme u onoj kućici na ulici. Ovde smo verovali da je siguran, okružen decom”, kaže Radica.

Dok pokazuje fotografiju Dragana okruženog stradalom decom, Radica, odevena u crninu, stavlja naočare na izborano lice, i opisuje ih sve sa ponosom, kao da ih oduvek poznaje.

„Sofija fizičarka, Katarina balerina, Mara slikarka i vajarka, Ema obojkašica, Ana je jako volela da igra, Andrija pijanista, Angelina, Adriana i Bojana, svako sa svojim posebnostima.

„Dragan je to znao. Oni su bili naša budućnost.”

Ko su bila nastradala deca?

 

Mara Anđelković VII-2

Karatistkinja sa plavim pojasom, zrela, pametna, istinska drugarica, crtala je i vajala.

U pisanom zadatku iz 2022. godine, koji je njen tata Branko ustupio BBC-ju, Mara je napisala kako je njihovo odeljenje bilo spremno da prihvati nove drugare, da su i nesuglasice lepo rešavali.

Ovo nam je zadnja godina kada smo svi zajedno na okupu kao odeljenje.

Iako nam život stalno otvara nove prozore sa novim prilikama, dok se drugi zatvaraju sa nekim uspehom, lepo je znati da smo i dalje svi tu jedni za druge.”

Želela je da upiše Dizajnersku školu i studira Fakultet likovnih umetnosti.

Marin najbolji drug iz odeljenja bio je Andrija Čikić.

Mara Anđelković
Mara Anđelković u parku, porodična fotografija. Foto: Privatna arhiva

 

Andrija Čikić VII-2

Interesovanje za muziku pokazivao je od najranijeg detinjstva.

Klavir je svirao od šeste godine, ali je voleo i karting, strane jezike, matematiku, tenis i druženje.

Sa 13 godina je napisao kompoziciju Emocije, a profesorka u muzičkoj školi ga je opisivala kao „malog, velikog, renesansnog čoveka”.

„Andrija je bio veselo dete. Neponovljiv, poseban, zainteresovan za sve, voleo da istražuje.

„Umeo je da da i primi ljubav, od ljubavi koju smo mi u porodici imali, mi sada živimo”, ispričala je njegova majka Suzana Čikić za RTS.

Bio je borac za pravdu, zaštitnik mlađih i slabijih, napisali su roditelji u biografiji dostavljenoj BBC-ju.

Višestruko nagrađivan, nastupao je na više koncerata i učestvovao na međunarodnim takmičenjima.

Bio je đak generacije Muzičke škole „Stanislav Binički” i sa 13 godina je pohađao prvi razred Srednje muzičke škole „Josip Slavenski”.

San mu je bio da svira u Karnegi holu.

„Kada je imao 10 godina, pitao me je: `Mama, ali ako ja stvarno jednog dana budem svirao u Karnegi holu, hoćeš li doći?` Ja sam rekla, naravno, ja ću preplivati Atlantik”, ispričala je Čikić.

Kolarčeva zadužbina raspisala je poziv za učešće na memorijalnom takmičenju za najbolje mlade kompozitore „Andrija Čikić” u znak sećanja na njega.

O njegovom velikom muzičkom talentu govorili su i najveći svetski muzičari poput Plasida Dominga i Stjepana Hausera.

Andrija Čikić
Dve nagrade za muzičke talente – virtuoze i kompozitore – ubuduće će nositi ime Andrija Čikić. Foto: Privatna arhiva

Ema Kobiljski VII-2

Ćerka Nine i Dragana Kobiljskog, odbojkaškog trenera i bivšeg igrača, rođena je 3. oktobra 2009.

Želela je veliku žurku za 14. rođendan.

Želela je u Francusku, na more i na Nušićijadu u Ivanjici.

Levoruka, brljiva u pisanju, ponekada je mešala latinicu i ćirilicu, vadeći se da je važnija suština, ono što je napisano, objavio je Javni servis.

Bila je odlična učenica, ali je ispitivala i granice (ne)dozvoljenog, razoružavajućom iskrenošću, vedrim duhom i humorom.

I zaraznim smehom.

Ostala je upamćena i po hrabrosti, jer je pokušala da zaustavi vršnjaka tokom pucnjave.

Katarina Martinović VII-2

Nežna i hrabra balerina, čiji je život bio ples na vrhovima prstiju, istovremeno je bila i čvrsta i nepokolebljiva.

„Kaja je volela roze i belu boju lala, cveća koje svoje nežne glavice drži uvek uprte ka nebu.

„Ponosno i dostojanstveno kao Kaja, krhka i snažna u isto vreme. Unosila je energiju u odeljenje, pokretala ih sve, držala na okupu, bodrila kad im je teško”, napisali su iz baletske škole Lujo Davičo, posvetivši joj broj časopisa Korak.

Foto: Slobodan Maričić/BBC

 

Adriana Dukić VII-2

Smeđokosa devojčica živela je u Fracuskoj do prošle godine, kada su se porodično vratili u Srbiju.

Želela je da studira biologiju u Francuskoj, i govorila je francuski kao maternji.

Volela je ples, pevanje, crtanje i folklor.

Najbliža drugarica joj je bila Angelina Aćimović, devojčica koja je 12 dana posle ubistva podlegla povredama u bolnici.

Angelina Aćimović VII-2

Gajila je veliku ljubav prema umetnosti i modi.

Obožavala je da kuva, posebno poslastice, a matematičke zadatke rešavala je sa lakoćom.

Bavila se i ručnim radom i pravila je rukavice koje je poklanjala drugaricama.

„Sa zadivljujućom lakoćom si umela da izazoveš osmeh na licu svakog od nas, da ostvariš čarobna dela svojim rukicama, da rešavaš zadatke kao od šale, da plešeš kao leptir, da se odlučno boriš za pravdu svuda i uvek, da svojim primerom budeš uzor svima nama, da ispuniš sva obećanja, pa i da častiš keksiće kada dobiješ četvorku jer je bilo monotono videti samo petice u školi”, napisali su joj članovi porodice.

Ana Božović V-2

Hip-hoperka „jakog i dobrog karaktera”, bila je dete koje se prvo penje na drvo ako nekome ode lopta.

Bavila se tekvondoom, umela da stoji na glavi i živela okružena ljubavlju brata i roditelja.

„Stalno sam imala potrebu da joj govorim: ‘Bože Ana, koliko te volim i koliko sam zahvalna što te imam’ i stalno sam je zezala: ‘Znaš šta Ana, ja da te vidim u parku, a da nisi moja, ja bih rekla: Što nisi moja‘…”, ispričala je njena majka Ninela Radičević, za Prvu Tv.

Kobnog dana je bila dežurna na glavnom ulazu, čekala je da joj tata donese hranu iz Mekdonaldsa, ispričao je Ivan Božović za HRT.

Bojana Asović V-2

Kreativna i brižna, umela je crtežima da obraduje najbliže.

Omiljeni predmet bio joj je francuski, a interesovanja šarolika, trenirala je gimnastiku.

„Tvoj prelepi osmeh i radost koju si nam prenosila će zauvek biti u našim mislima.

„Sve tvoje fotografije i snimci sa rođendana i putovanja, okružena drugarima i porodicom, biće nam uspomena na život koji smo vodili dok si ti bila deo njega”, rekao je tokom poslednjeg ispraćaja porodični prijatelj Mladen Ćetković.

Sofija Negić VII-4

Volela je muziku, posebno Bitlse i Motorhed.

Uživala je u crtanju, video igrama, poput Majnkrafta, ali i kartama.

Ofarbala je pramenove kose u zeleno.

Imala je talenta za hemiju, matematiku i fiziku i spremala se za takmičenja.

„Imala je tu neku blagost u duši, talenat da učini da svima oko nje bude lepo, nikoga nikad nije uvredila, čak i kad bi nju neko povredio, nije to doživljavala lično, i brzo bi praštala… nikada se ni na koga nije naljutila… osim na svoju kovrdžavu kosu”, napisala je njena majka Milanka Negić u pismu u septembru, preneo je RTS.

Htela je da upiše Petu gimnaziju, jer tamo imaju Lenondan – dan posvećen Džonu Lenonu iz Bitlsa.

Za Sofijin 14. rođendan, sa beogradskog Omladinskog stadiona pušteni su lampioni.

Treći maj

Čovek, koga su deca kasnije crtala i kao anđela, sijao je od sreće nekoliko nedelja pre ubistva, a niko nije znao zašto, priča njegova sestra Radica.

Posle prvomajskih praznika, čuvar Dragan je otišao na posao pošto je prethodne večeri bio na proslavi sestrićevog rođendana.

„Bila sam to jutro sama kod kuće sa roditeljima, bio je uključen TV i u jednom momentu sam čula da se desio masakr u osnovnoj školi na Vračaru.

„Nijednog momenta nisam povezala da je to njegova škola. U glavi mi stoji da je njegova škola na Savskom vencu”.

Kada joj je sin rekao da je to ujakova škola, počela je da zove, prvo brata, a posle i njegove prijatelje, ali se niko nije javljao.

„U jednom trenutku, dobila sam MUP Vračar.

„Kada sam im objasnila ko sam i da moj brat radi u školi kao obezbeđene, pitali su me ‘Da li ste sami kod kuće?’. To je bio kraj, znala sam.”

Dečak K.K. 3. maja ušao je u školu naoružan očevim pištoljem i 92 metka, i odmah na ulazu ubio Dragana Vlahovića, a potom još tri devojčice, saopštilo je Tužilaštvo.

U kabinetu istorije, u kome je bilo 23 đaka iz odeljenja VII/2, nastavnica i student na praksi, ubio je šestoro dece, dok je nastavnicu i još petoro drugova ranio.

Potom je sam pozvao policiju i rekao šta je uradio.

Masakr, koji, kako Radica kaže, niko normalan nije mogao ni da zamisli, na trenutak je spustio tišinu na ceo Beograd.

Ali je porodice nisu čule „od jauka, kuknjave, jurenja sa groblja na groblje”.

Zločin u osnovnoj školi, kao i dva dana kasnije višestruko ubistvo mladih u Mladenovcu, pokrenuli su proteste „Srbija protiv nasilja”, najmasovnije u Beogradu poslednjih decenija.

Na početku su desetine hiljada građana izlazili na ulicu svake nedelje, šetajući u tišini, i odajući poštu ubijenima.

Taj hod u tišini, bez transparenata, imao je smisla nakratko, veruje Radica.

„Posle je brzo nastupila jedna neverovatna buka u glavi, oko nas”, govori, odmahujući rukom, kao da želi da rastera sve glasove koji su se čuli.

Ti glasovi nisu samo branili ili krivili vlast za zločin već su različito gledali na nastavu u „Ribnikaru” u budućnosti i sudbinu zgrade.

Dok su neki roditelji smatrali da decu ne treba vraćati na mesto zločina, te da škola, kakva je bila, više i ne treba da postoji, drugi su bili za nastavak predavanja.

„Brzo je počela borba da se škola nastavi i ponavljanje `život ide`, `dobro mora da promeni zlo`, `mora da se živi`.

„Mora da se živi, to jeste tačno, ali ne mora u toj školi – školu ne čine zidovu, stolovi, sale, školu čine deca i nastavnici.

„I to sve samo pokazuje koliko nismo svesni šta se desilo i kolike su posledice toga”, kaže Radica, koja retko prolazi ulicom u kojoj je „Vladislav Ribnikar”.

Slika s medom
Foto: BBC

Podela ima kada se govori o osnivanju memorijalnog centra u školi.

„Ne treba nama porodicama memorijalni centar, mi imamo naše parče zemlje i spomenike dva sa dva, da se sećamo naše dece i Dragana.

„Memorijalni centar treba ovom društvu, da ne zaboravi ovaj zločin, jer samo tako može da ga ne ponovi”, kaže Radica.

Ova inženjerka tehnologije, radila je na rukovodećim mestima, i zato smatra da je ostavka celokupne uprave škole bilo „najmanje što je moglo” da se uradi da se pokaže odgovornost, nezavisno od zakona.

Ostavku je podneo ministar prosvete Branko Ružić, a kasnije je smenjena i direktorka škole, po preporuci prosvetne inspekcije.

Kao i pojedini roditelji ubijene dece, i Radica veruje da je 3. maja sve moralo da stane.

„Da je stalo, da smo našli način da u tišini svi budemo zajedno, da je 3. maja počeo Dan žalosti, da li bi nam se desio 4. maj i zločin kod Mladenovca?”, pita se ona.

Trodnevna žalost u Srbiji proglašena je, dva dana posle ubistva.

„Da smo odgovorili na drugi način, da li bi nam se desila Niška Banja, kada je dečak od 13 godina ubio druga?”

Pošto osumnjičeni dečak nema navršenih 14 godina, on je krivično neodgovaran, saopštilo je 9. oktobra niško tužilaštvo.

Heroj i anđeo čuvar

Da bi se došlo do zajedništva i većih promena u društvu, potrebno je isticati vrline i prave vrednosti, smatra Radica.

Zato je u BBC redakciju donela fasciklu sa slikama i porukama podrške koje su dobijali, a na jednoj, pored Draganove fotografije sa decom, piše `anđeo čuvar`.

Dok gladi rukom sliku brata, ozari se, ali joj i oči brzo zacakle.

Dragi naš čika Dragane, hvala Vam na ulepšanom detinjstvu, šali, zagrljaju, pozajmljenom novcu za užinu i smeh…“, piše u drugoj poruci.

Ubijena deca i `njihov anđeo` Dragan
Ubijena deca i `njihov anđeo` Dragan. Foto: Privatna arhiva
 

Treća poruka glasi: „Znaj… da smo svi, zato što postojiš, mogli školu nazvati drugom kućom, a tebe porodicom… Odrašćemo u veće ljude po uzoru na tebe. Ovim ti obećavam da ću se voditi tvojim primerom jer su svetu potrebni heroji poput tebe“.

Radici poruke pružaju malo utehe.

Brat i ona nisu bili samo „vezani” porodično – u kući u Višnjičkoj Banji, sa dvorištem uvek punim ljudi, živela je njena porodica, Dragan i roditelji – svi odvojeno, a ipak zajedno.

Dragan i ona su svakog dana imali ritual.

Kada se vrati sa posla, oko pola devet uveče, popiju kafu, ali espreso, jer je Dragan govorio da od domaće ne može da zaspi.

Oboje su strastveni pušači, ali je on imao i `štek` sa cigaretama, odakle je Radica mogla da „pozajmi”.

Otvorena paklica, kaže, i dalje stoji u njegovoj sobi i tako će i ostati.

„Prošlo je šest meseci, a meni je to večnost bez zagrljaja, podrške, naše kafe.”

Dragan je sin iza koga su ostali 85-godišnji otac i majka; brat kog su dve starije sestre obožavale, deda koji je umeo da se igra kao niko od odraslih u porodici, ujak koji je vodio sestriće i sestričine na utakmice.

Ovaj vatreni navijač Partizana, sa čijem je šalom sahranjen, bio je i prijatelj bez koga nije moglo da prođe nijedno slavlje.

Uz himnu beogradskog kluba, omiljena mu je pesma bila „Gataj mi, Ciganko”

Partizan je odao počast vernom navijaču na jednoj od utakmica i Radica se nada da ga je „to obradovalo”.

Porodicama je ostalo da se bore, „ali za ne pravdu”, kaže.

„Znam da pravdu nećemo dobiti. Niko neće biti odgovoran za ovaj zločin. Nego… da se ovo više nikada ne ponovi.”

U znak sećanja na svu nastradalu decu i čuvara ispred škole zasađeno je 10 kedrova.

U Malom Tašmajdanskom parku simbolično su zasađena stabla japanske trešnje – drveća koje cveta u maju.

„U početku sam se nadala, sada znam, da je Dragan okružen decom i da ih čuva.

„Naše porodice su sad postale prijatelji, za svaki rođendan posadimo drvo na Tašu, to mi daje snagu i volju da nastavim”, tiho govori Radica.

 

Članak prenet sa portala BBC.

Click