Suočavanje s govorom koji anihilira: poricanje genocida kao oblik nasilja i njegove političke implikacije

18. Avgust 2021.
Razumevanje odnosa poricanja prema genocidnom nasilju ima implikacije na strategije koje se koriste za rešavanje problema poricanja genocida, a to su, pre svega, kriminalizacija i edukacija.
MEMORIJALNI CENTAR SREBRENICA - POTOCARI
Memorijalni centar Srebrenica - Potočari. Foto: BETAPHOTO/HINA/Ivo LUCIC

Autor: Roland Moerland, docent kriminologije, Pravni fakultet Univerziteta u Mastrihtu, Holandija

 

Sažetak

U ovom poglavlju istražuje se uloga poricanja u procesu genocida, a poricanje genocida se razmatra kao oblik nasilja. Razumevanje odnosa poricanja prema genocidnom nasilju ima implikacije na strategije koje se koriste za rešavanje problema poricanja genocida, a to su, pre svega, kriminalizacija i edukacija. U analizi se razmatraju ove političke implikacije dok se govori o snagama i slabostima oba pristupa.

 

 

Uvod

Iako je svaki genocid jedinstven, uporedno istraživanje pokazuje da takve epizode masovnog nasilja imaju određene zajedničke karakteristike. Jedna značajna zajednička karakteristika je i negiranje genocidnog nasilja. Oni koji učestvuju u orkestriranju i izvršenju genocida često poriču svoje zločine, ali u poricanju mogu učestvovati i oni koji sami nisu vršili nasilje, već podržavaju ideološke ciljeve počinilaca. Drugi akteri podržavaju prakse poricanja jer je za njih realnost genocida iz nekog razloga previše zastrašujuća da bi je priznali. Poricanje genocida ima različite oblike, od eklatantnog negiranja istorijskih činjenica do kompleksnog interpretativnog i implikativnog poricanja koje podrazumeva reinterpretaciju istorijskih događaja u pokušaju da se prikriju prava priroda nasilja i njegove posledice. Takvo poricanje predstavlja napad na žrtve i izaziva mržnju i nasilje. Iako države sprovode različite politike u vezi s pitanjem poricanja genocida, one se uglavnom kreću oko kriminalizacije i edukacije. Mnogo toga već je napisano u vezi s konkretnim politikama, te ovaj rad nema za cilj da to ponavlja, već da podstakne diskusiju kroz razmatranje aspekata o kojima je manje bilo reči. U analizi se prvo razmatra kako su, u okviru studija genocida, istraživači došli do razumevanja fenomena poricanja genocida i njegove uloge u procesu genocida. Razumevanje odnosa poricanja prema genocidnom nasilju ima implikacije na politike kriminalizacije i edukacije, o kojima će biti reči u poslednjem odeljku analize.[1]

 

Poricanje genocida

Poricanje je mehanizam koji ljudi koriste da bi se odbranili od realnosti koje su iz nekog razloga previše zastrašujuće ili uznemirujuće da bi se priznale.[2] Cohen je, međutim, primetio da poricanje nije samo mehanizam koji ljudima pomaže da lakše izađu na kraj sa svojom patnjom; ono je neophodno i onima koji su patnju izazvali, pri čemu poricanje igra presudnu ulogu u izvršenju nasilnih zločina, uključujući genocid.[3] Zapravo, uloga poricanja u izvršenju genocida je toliko prožimajuća da, prema Nichanianu, “poricanje predstavlja suštinu genocida“.[4] Za počinioce, poricanje ima višestruku svrhu u vezi sa započinjanjem, trajanjem i okončanjem genocida. Da bi se prevazišle psihološke i normativne barijere za nasilno ponašanje, počinioci poriču ljudskost svojih žrtava i tako neutrališu inhibicije u odnosu na nasilje, što im omogućava da viktimizuju drugo ljudsko biće. Poricanje takođe omogućava počiniocima da se izbore s negativnim ličnim i društvenim reperkusijama svog kriminalnog ponašanja, što, ako se uspešno obavi, olakšava nastavak vršenja nasilja.[5] Osim što omogućava inicijalno izvršenje radnji koje čine genocid, te njihov nastavak, istraživači takođe poricanje eksplicitno prepoznaju kao primarni mehanizam koji se koristi u poslednjoj fazi genocida.[6] Nakon istrebljenja žrtava, počinioci teže da unište i istoriju i sećanje na nasilje koje su izvršili.[7] Eli Vizel je stoga primetio da genocid podrazumeva “dvostruko ubijanje“.[8] Nasuprot prethodno opisanom poricanju koje je prisutno ranije u procesu genocida, a koje je omogućilo izvršenje ostalih radnji genocida, poricanje genocida u poslednjoj fazi predstavlja čin genocidnog nasilja po sebi, jer proces genocida dovodi do kraja. Takvo poricanje genocida je poslednji korak u procesu genocida i može se objasniti specifičnim ciljem koji genocid teži da ostvari, a to je anihilacija.[9] Anihilacija ljude svodi na ništa, čini ih nepostojećim.[10] Za to je neophodno uništiti manifestacije nasilja, tako da nas ništa ne podseća na žrtve i sredstva kojima su viktimizovane. Konačno, osim žrtava, napada se i sam čin genocida, a to se postiže poricanjem genocida.[11] Stoga Vidal-Naquet one koji poriču genocid opisuje kao “ubice sećanja“.[12] Douglass ističe da je poricanje genocida “izum samih počinilaca“, a ne posleratnih ideologa ili rasista.[13] Prema Douglassu, “poricanje […] se mora razumeti ne samo kao pokušaj zataškavanja zločina post hoc, već je to čin koji je u potpunosti u skladu s prvobitnim metodama počinilaca […] [P]oricanje [je] sredstvo izvršenja genocida.“[14] Poricanje genocida je tako inherentno povezano s genocidnim nasiljem i perpetuira zločin.[15] Smith, Markusen i Lifton zaključuju da, usled svoje suštinske uloge u procesu izvršenja, poricanje genocida treba posmatrati “samo po sebi kao deo genocidnog nasilja“.[16] Poricanje tako konstituiše direktnu egzistencijalnu pretnju za žrtve. Ono ubija istinu, a istoriju čini nerazumljivom, na taj način dovodeći do kraja proces genocidne anihilacije, dok se onima koji pate poriče status žrtve.[17] Ozbiljna posledica toga je da, sve dok poricanje postoji, genocidni proces se nastavlja, te poricanje tako uzrokuje dinamiku kontinuirane viktimizacije.[18] Zbog toga je poricanje genocida savremeni problem koji zahteva neodložno delovanje, jer, za razliku od ostalih faza u procesu genocida (progon, istrebljenje itd.) koje su se dogodile u prošlosti, poricanje genocida predstavlja postojeću manifestaciju genocidnog nasilja.

Cohen primećuje da se, u cilju suprotstavljanja poricanju, može primeniti edukativni pristup koji podiže svest, i time uticati na “srca i umove“ ljudi. Drugi pristup tiče se zakonske prinude kroz kriminalizaciju, gde se normativna i prinudna sila zakona koristi da bi se uticalo na radnje i iznudilo, tj. nametnulo priznanje.[19] Ove strategije razmatraju se u nastavku teksta, kao i neke političke implikacije koje proizilaze iz prethodne analize.

 

Kriminalizacija

Ne postoji uniformni pristup kriminalizaciji genocida. Kada se sumiraju dosad usvojeni zakoni, grubo se mogu razlikovati četiri pristupa kriminalizaciji poricanja genocida. Prvo, poricanje genocida je kriminalizovano u okviru šireg zakonodavnog napora da se spreči ponovno izvršenje genocida i oživljavanje ideologije genocida. Na primer, u Nemačkoj, zakonodavstvo koje se bavi poricanjem genocida deo je šire zakonske strategije suzbijanja i prevencije neonacizma.[20] Drugo, u nekim zemljama poricanje genocida je protivzakonito zbog kriminalizacije preispitivanja istorijskog postojanja određenih međunarodnih zločina. U Francuskoj, osporavanje zločina protiv čovečnosti koji su definisani u povelji Nirnberškog tribunala predstavlja krivično delo. Takođe nije dozvoljeno opravdavati i odobravati te zločine, kao ni opravdavati počinioce.[21] Treće, postoje zemlje koje su generalno kriminalizovale poricanje genocida. Ruanda je kriminalizovala poricanje, grubo minimiziranje ili opravdavanje genocida.[22] Četvrto, poricanje genocida može biti regulisano propisima koji kriminalizuju diskriminaciju, izazivanje mržnje i nasilja. To je slučaj u Holandiji.[23] Stoga, poricanje genocida može biti kriminalizovano bilo putem posebnog zakona, bilo kroz opšte zakonodavstvo koje zabranjuje govor mržnje; osim toga, kriminalizacija se može odnositi na konkretan genocid ili na zločin genocida generalno. Takođe, zakonodavstvo može da obuhvati različita dela koja se smatraju problematičnim u smislu poricanja genocida, od negiranja, minimiziranja i trivijalizacije do opravdavanja i odobravanja genocida.

Osnovni princip na kome počiva kriminalizacija je sprečavanje neželjenih ili štetnih posledica. Poricanje genocida se kriminalizuje jer podstiče netoleranciju, mržnju ili novo, tj. obnovljeno nasilje, te se krivično pravosuđe koristi kao sredstvo intervencije pre nego što dođe do stvarne štete. Međutim, kako Douglas primećuje, problem je u tome što poricanje genocida ne podrazumeva uvek očigledne pozive na mržnju, niti oni koji poriču genocid uvek direktno napadaju dostojanstvo žrtava.[24] Poricanje genocida može se vršiti putem manje emotivnih ili subjektivnih izjava, a i korišćenjem objektivnijih pseudonaučnih pojmova. Pošto takvo “ogoljeno poricanje“ ne sadrži preterani govor mržnje, strogo posmatrano ne bi bilo obuhvaćeno zakonskom zabranom. Međutim, ono jeste obuhvaćeno kriminalizacijom jer se smatra suštinski neprijateljskim i diskriminatornim, te stoga i virulentnim oblikom govora mržnje koji podstiče mržnju i nasilje.[25] Stoga, umesto kriminalizacije poricanja genocida kao oblika genocidnog nasilja, ono se uglavnom kriminalizuje zbog podsticanja. Prethodna analiza, međutim, pokazala je da u okviru procesa genocida, poricanje predstavlja nasilni genocidni čin po sebi. U tom slučaju, ono ne potpomaže, već konstituiše nasilje u trenutku kada se javno iznosi. Stoga, bavljenje poricanjem genocida ne tiče se samo sprečavanja budućeg genocida, već se radi i o zaustavljanju tekućih genocidnih procesa, jer poricanje predstavlja nastavak genocida, ali sada drugim sredstvima.[26] Takođe, ako se poricanje posmatra kao konstitutivni element nasilja, “ogoljeno poricanje“ je moguće kriminalizovati zbog nasilja koje čini, umesto da je neophodno udenuti ga u domet zakonodavstva tako što će se konceptualizovati kao kamuflirani oblik govora mržnje. Činjenica da se poricanje genocida često ne vidi kao nasilni čin sam po sebi verovatno je tesno povezana s pitanjem kako mi generalno konstruišemo vezu između nasilja i jezika. Uloga jezika često se vidi kao nešto što potpomaže fizičko nasilje. Tvrdi se da se, kroz okrivljivanje, omalovažavanje, dehumanizovanje, poricanje itd., ljudski odnosi rekonstruišu u toliko negativnoj meri da viktimizacija postaje moguća.[27] Kako Garfield primećuje, ideja je da “nasilni govor rađa nasilno ponašanje“.[28] Iz te perspektive, poricanje genocida zaista jeste uglavnom problematično jer podstiče mržnju i nasilno ponašanje, ali ovo stavljanje fokusa na štetne posledice poricanja zamagljuje uvid o kome je prethodno bilo reči, a to je da poricanje može biti nasilno samo po sebi i u sebi. Ova percepcija da jezik potpomaže nasilje, međutim, čini se duboko ukorenjenom u našem društvu, što potvrđuje i izreka “kamen mi može razbiti glavu, motka mi slomiti nogu, ali reči mi ništa ne mogu“.[29]

Koliko ozbiljno se pristupa problemu poricanja genocida i kojim genocidom (ili genocidima) se zakon bavi zavisi od situacionih činilaca u vezi s ulogom koju je genocid odigrao i još uvek igra u jednom društvu. Kako Lipstadt primećuje: “Svastika ili poricanje holokausta ima drugačije značenje u Atlanti nego u Berlinu ili Beču“.[30] Međutim, ako se prizna suštinski potencijal poricanja genocida da učini nasilje, teško je opravdati ograničenja, jer u tom slučaju svako poricanje je štetno, bez obzira na to kada, gde i u vezi s kojim genocidom do njega dođe. Osim toga, u našem savremenom globalizovanom svetu, poricanje genocida se ne zaustavlja na regionalnim ili državnim granicama. Zahvaljujući internetu i novim socijalnim medijima, oni koji poriču genocid dopiru do međunarodne javnosti. Ta kretanja poricanje genocida pretvaraju u kolektivni problem koji nije ograničen na države i regione u kojima je određeni genocid počinjen. Konačno, genocid dovodi do nastanka dijaspore u celom svetu. Na primer, mnogi Tutsi izbegli od genocidnog nasilja u Ruandi 1994. godine završili su u Evropi, ali u mnogim državama poricanje genocida prema Tutsima nije kriminalizovano, niti privlači mnogo pažnje na neki drugi način. Tokom intervjua koje je autor sproveo u Ruandi i Holandiji, sagovornici su primetili da Zapad ima dvostruke standarde. Objasnili su da nije dozvoljeno poricanje holokausta, ali genocid prema Tutsima može se poricati bez posledica, što škodi lokalnim žrtvama i njihovim zajednicama.

Čak i ako se obrade prethodno pomenuti aspekti, kriminalizacija i dalje ima ozbiljne nedostatke. Glavni princip na kome počiva kriminalizacija je da pretnja kaznom može sprečiti poricanje genocida u javnosti, a u slučaju da do toga dođe, omogućeno je krivično gonjenje učinilaca. Problem s ovim pristupom je da verovatno ne vodi ka promeni uverenja. Moguće je i da prinudna priroda krivičnopravnog odgovora izazove kontrareakciju, jer krivično gonjenje može one koji poriču genocid pretvoriti u mučenike, istovremeno im obezbeđujući platformu. Umesto da se poricanje genocida iščupa iz korena, sva je prilika da bi oni samo ojačali u svojim uverenjima. Osim toga, kriminalizacija takođe može imati negativan uticaj na to kako se ljudi izražavaju, jer ograničava slobodu govora, a u ekstremnijim slučajevima državni organi je mogu zloupotrebiti za ućutkivanje ljudi. Zatim, čak i kad je zakon precizan, teško je uključiti sve moguće forme poricanja genocida s obzirom na dinamičnost ovog fenomena. Uprkos ovim nedostacima, kriminalizacija poricanja ili sudsko prihvatanje genocida kao opštepoznate činjenice može biti moćno simboličko priznanje. Njima se istorijske činjenice prihvataju kao opšte znanje, i to je autoritativan način da se prenese poruka da se određeno ponašanje ne toleriše, dok se istovremeno potvrđuju važne vrednosti i izražava solidarnost sa žrtvama. Postavlja se pitanje da li krivično pravo treba koristiti za te svrhe, uz argument da sudije nisu istoričari i stoga nisu najpozvaniji da odlučuju o istorijskim činjenicama.

 

Edukacija

Još jedan veliki nedostatak kriminalizacije je što ne osnažuje vulnerabilnu javnost u odnosu na poricanje genocida, niti se bavi svim ponašanjima koja su relevantna u smislu poricanja genocida. Dinamika poricanja ne oslanja se samo na tvrdokorno poricanje od strane počinilaca ili ljudi koji su im ideološki srodni. Poricanje je takođe (nenamerno) omogućeno i potpomognuto neznanjem, indiferentnošću, nedostatkom razumevanja i erozijom sećanja.[31] Problem je što ti mehanizmi izazivaju prazninu u znanju i svesti. Kriminalizacija nije konstruktivna u suprotstavljanju ovoj vrsti poricanja genocida. Umesto toga, politike treba usmeriti na prikupljanje istorijskog znanja i njegovo javno priznavanje. Poznavanje istorijskih činjenica, međutim, nije dovoljno da se zauzda poricanje genocida. Idealno, treba podići svest o tome kako se takve činjenice aktivno poriču i kako je to od suštinskog značaja u genocidnim procesima. Suočavanje s poricanjem genocida stoga zahteva kritičko razumevanje poricanja i njegove uloge u genocidu, tako da javnost može da prepozna o čemu se zapravo radi u često kompleksnoj retorici poricanja genocida. Uobičajeni nesporazum je da se poricanje tiče samo negiranja istorijskih činjenica, ali u pitanju je nešto mnogo podmuklije, i često podrazumeva reinterpretaciju događaja, u čijoj srži stoji poricanje genocida maskirano korišćenjem novinarskog ili naučnog žargona i obraćanja.[32] Edukacija koja stvara kritičku svest o oblicima i strategijama poricanja genocida čini ljude manje podložnim takvoj obmanjujućoj retorici.

Muzeji genocida su verovatno najsveobuhvatnije i najznačajnije obrazovne ustanove u ovom kontekstu, jer imaju za cilj da posetioce uključe u smisleno iskustvo učenja. Muzeji genocida imaju određene centralne karakteristike.[33] Najvažniji deo muzeja je stalna izložba koja objašnjava šta se i kako dogodilo, uz razmatranje uloge različitih aktera, kao što su počinioci i žrtve, ali i posmatrači i spasioci. To se čini kroz dokumentovanje istorije genocida, često putem (hronološkog) narativa koji je potkrepljen istorijskim artefaktima, fotografijama, umetnošću i filmskim snimcima, itd. Osim toga, muzeji uglavnom imaju i manje izložbe koje se dublje bave određenim aspektima, a često postoji prostor za putujuće ili privremene izložbe. Izložbe u samom muzeju su dopunjene virtualnim ili digitalnim izložbama dostupnim putem interneta. Sam prostor muzeja se takođe koristi za memorijalizaciju i komemoraciju, i konstruisan je tako da stalno podseća na žrtve i bori se protiv zaborava. Muzeji se mogu nalaziti tamo gde su zločini počinjeni, ali i na mestima koja su na drugi način simbolički relevantna i imaju značenje. Konačno, osim onog što je izloženo, muzeji u svojim depoima i arhivama čuvaju i drugi materijal, i to s dvostrukim ciljem: radi očuvanja materijala, ali i njegove dostupnosti za potrebe edukacije i istraživanja.

Na osnovu kratkog pregleda, jasno je da muzeji genocida razvijaju edukativne komemorativne pristupe podizanju svesti kod svojih posetilaca.[34] Da bi se takav pristup razvio, muzeji moraju da odgovore na ozbiljne izazove. Dobro su poznati problemi reprezentacije i pedagogije, kako primećuje Ellsworth: “Podučavanje i reprezentacija tako traumatičnih istorija pedagoge suočava sa ograničenjima naše teorije i prakse u pedagogiji“.[35] Kako uhvatiti realnost takvih događaja, a zatim ih učiniti smislenim za posetioce? Dok to rade, muzeji ne prenose samo istorijsko znanje, već pokušavaju da postignu transformativno obrazovno iskustvo kroz koje ljudi razvijaju kritičko razumevanje, koje zatim utiče na njihove percepcije i radnje.[36] Međutim, da bi moglo da se izbori s poricanjem genocida, to transformativno iskustvo je možda potrebno dodatno proširiti.

Muzeji genocida, kroz svoje izložbe, čine istorijsku kompleksnost izvršenja genocida i viktimizacije razumljivom za publiku tako što objašnjavaju kako je genocid izvršen i kako je uticao na žrtve. Izložbe se bave različitim elementima i fazama u procesu genocida, od inicijalnog planiranja i organizacije do procesa društvene, kulturne i ekonomske marginalizacije, i konačno istrebljenja žrtava. Iako je poricanje presudno za izvršenje i finalizaciju genocida, muzeji se u svojim izložbama često ne bave ovom fazom procesa genocida. To ne znači da muzeji genocida potpuno zanemaruju problem poricanja genocida. Edukovanje ljudi o ovim istorijskim događajima i o tome kako je do njih došlo presudno je kada se radi o neznanju ili borbi protiv poricanja genocida. Kako Cole primećuje, posetioci su suočeni s “neverovatnim“ grafičkim prikazom posmrtnih ostataka žrtava masovnog istrebljenja, i susreću se s “dokazima iz prve ruke“ o onome što se dogodilo, što otežava poricanje zločina.[37] O problemu poricanja genocida se takođe govori na predavanjima koja se održavaju, ili se ovo pitanje razmatra na internet prezentaciji muzeja, kao i kroz digitalne izložbe, informativne brošure, vebinare ili nastavne programe. Međutim, sveobuhvatna strategija protiv poricanja genocida podrazumevala bi da se o ovoj finalnoj fazi genocida govori ne na “marginama“, već u okviru sastavnog dela same izložbe. Kako je Huttenbach zaključio: “Poricanje je postalo sastavni deo genocida; kada se ovaj aspekt ne uzme u razmatranje, ne razume se osnovna komponenta u dinamici istrebljenja.“[38]

 

Zaključak

Poricanje genocida je goruće pitanje savremenog doba jer, za razliku od ostalih faza u procesu genocida koje su se dogodile u prošlosti, poricanje genocida je sadašnja manifestacija genocidnog nasilja koje pogađa žrtve danas. Usled poricanja, genocid tako postaje beskonačan zločin, a ne “prosto“ davni istorijski događaj. Iako poricanje genocida može da izazove mržnju i dovede do nasilja, ono takođe konstituiše nasilje u trenutku kada se javno iznosi, usled činjenice da se radi o činu koji je presudan za proces genocidne anihilacije. Takvo razumevanje poricanja genocida i njegove uloge ima posledice na politike. Rečeno je da je kriminalizacija uglavnom usmerena na negiranje genocida kao ponašanja koje potpomaže mržnju i nasilje, i da se često zanemaruje da i ono samo po sebi može biti nasilno. Bavljenje problemom poricanja genocida ne tiče se samo prevencije buduće štete, već se radi i o suočavanju s genocidnim procesima koji su u toku. Iako su neki genocidi relevantniji u svetlu lokalnog konteksta, kada se kriminalizuje poricanje genocida, treba voditi računa o dvostrukim standardima koji su u konačnici diskriminatorni prema drugim genocidima i žrtvama. U vezi s obrazovanjem, rečeno je da muzeji, koji su najrelevantnije obrazovne ustanove u ovom kontekstu, često u svojim izložbama “previđaju“ poricanje genocida kao njegov suštinski deo. Da bi pojačali kritičku svest svoje publike u vezi s ovim pitanjem, muzeji bi mogli da se pozabave poricanjem kao sastavnim delom genocida u svojim izložbama, za šta je potrebno da publika bude obaveštena o tome šta poricanje genocida podrazumeva, koja je njegova uloga u genocidu i na koji način pogađa žrtve. Takođe u ovom kontekstu, ranije pomenuto pitanje dvostrukih standarda može biti predmet rasprave, a inkluzivnost se može postići dodavanjem komparativnih elemenata studijskim materijalima i izložbama, što se već često događa. Sve u svemu, diskusija pokazuje da politike kriminalizacije i edukacije pokrivaju različite temelje u smislu aktera, slučajeva i vremena. Kriminalizacija je više reakcionarna i usmerena ka prošlosti, dok je edukacija više usmerena ka budućnosti i fokusira se na prevenciju. Stoga, ove politike su komplementarne jer se bave različitim aspektima složenog problema poricanja genocida.

Politike kao što su kriminalizacija i edukacija zahtevaju ne samo intimno razumevanje izvršenja, već i viktimizacije. Da bi se neko ponašanje kriminalizovalo, šteta koju ono izaziva mora biti jasna. Takođe, prenošenje iskustava žrtava ima suštinsku ulogu u transformativnim edukativnim pristupima. Ono omogućava publici da oseti empatiju i postane svesna duboko problematičnih posledica genocida. Iako je znanje o viktimizaciji važno, čini se da su istraživanja o poricanju genocida često previđala iskustva žrtava. Mnoga istraživanja bave se pitanjem kako se vrši poricanje genocida, i ovo sveobuhvatno razumevanje izvršenja u oštroj je suprotnosti s nedostatkom dubljeg razumevanja šta poricanje genocida čini žrtvama na koje je usmereno. Istraživači generalno tvrde da je poricanje genocida štetno i nasilno, ali i dalje jedva da postoji detaljno empirijsko znanje o tome kako ono direktno i transgeneracijski pogađa pojedinačne žrtve i njihove zajednice.

Postoje izuzeci, kao što su Charny,[39] Alayarian[40] i još neki, ali u poređenju s količinom dostupnog materijala o tome kako akteri učestvuju u poricanju genocida, relativno mali broj studija bavi se nasiljem i štetom koje poricanje podrazumeva. Zato bi bilo dragoceno da se u istraživanjima više pažnje posveti nasilju uključenom u poricanje genocida i tome kako ono pogađa žrtve. Do sada se većina istraživanja o poricanju genocida bavila genocidom u Jermeniji i holokaustom. Poricanje drugih genocida, kao što su genocid prema Tutsima ili genocid u Srebrenici, privlači mnogo manje pažnje. Da bi se popunila ova praznina, neophodno je više dubinskih istraživanja o poricanju ovih i ostalih genocida.

 

Izvori

  • “Attorney Levon Kirakosian discusses criminalizing genocide denial”, Asbarez Armenian News, 16. 5. 2011, https://asbarez.com/95937/attorney-levon-kirakosian-discusses-criminalizing-genocide-denial/.
  • “Elie Wiesel remembered by Armenian National Institute”, Armenian National Institute, 19. 7. 2016, https://www.armenian-genocide.org/News.238/current_category.186/press_detail.html.
  • Aida Alayarian, Consequences of denial: The Armenian genocide (New York: Routledge, 2018).
  • Alan E. Garfield, “Protecting children from speech”, Florida Law Review, 57 (2005), str. 566-651.
  • Amy Sodaro, Exhibiting Atrocity: Memorial Museums and the Politics of Past Violence (New Brunswick: Rutgers University Press, 2018).
  • Deborah E. Lipstadt, “Denial should be defeated by facts, not laws”, Spiked, 16. 7. 2007, https://www.spiked-online.com/2007/07/16/denial-should-be-defeated-by-facts-not-laws/.
  • Elizabeth Ellsworth, “The US Holocaust Museum as a scene of pedagogical address”, Symplokē, 10(1/2) (2002), str. 13-31.
  • Erik H. Cohen, “Educational dark tourism at an in populo site: The Holocaust Museum in Jerusalem”, Annals of tourism research, 38(1) (2011), str. 193-209.
  • Ervin Staub, The roots of evil: The origins of genocide and other group violence (New York: Cambridge University Press, 1989).
  • Eviatar Zerubavel, The elephant in the room: Silence and denial in everyday life (Oxford: Oxford University Press, 2006).
  • Gregory H. Stanton, “The 10 stages of genocide”, Genocide Watch, 2016, http://genocidewatch.net/genocide-2/8-stages-of-genocide/.
  • Henry H. Huttenbach, “The Psychology and Politics of Genocide Denial: a Comparison of Four Case Studies”, U: Levon Chorbajian and George Shirinian (Ur.), Studies in Comparative Genocide (London: Palgrave Macmillan, 1999), str. 216-219.
  • Herbert C. Kelman i Lee V. Hamilton, Crimes of obedience: Toward a social psychology of authority and responsibility (New Haven: Yale University Press, 1989).
  • Irwing L. Horowitz, Taking Lives. State Power and Mass Murder (New York: Transaction Publishers, 1989).
  • Isabel Wollaston, “Negotiating the marketplace: The role(s) of Holocaust museums today”, Journal of Modern Jewish Studies, 4(1) (2005), str. 63-80.
  • Israel W. Charny, “The psychology of denial of known genocides”, U: Israel W. Charny (Ur.), Genocide: A critical bibliographic review (London: Mansell, 1991), str. 3-37.
  • Jean-François Dupaquier, “Rwanda: Le révisionnisme, poursuite du génocide par d’autres moyens”, U: Raymond Verdier, Emmanuel Decaux i Jean-Pierre Chrétien (Ur.), Rwanda: Un génocide du XXe siècle (Paris: L’Harmattan, 1995), str. 127-136.
  • Johannes Keiler, “Fighting NS Ideology and Holocaust Denial in Austria: Past and Present perspective”, U: Roland Moerland, Hans Nelen i Jan C. M. Willems, Denialism and Human Rights (Cambridge: Intersentia, 2016), str. 175-197.
  • Lawrence Douglas, “From Trying the Perpetrator to Trying the Denier and Back Again: Some Reflections”, U: Ludovic Hennebel i Thomas Hochmann (Ur.), Genocide Denials and the Law (Oxford: Oxford University Press, 2011), str. 49-74.
  • Marc Nichanian, “The truth of the facts: About the new revisionism”, U: Richard G. Hovannisian (Ur.), Remembrance and denial: The case of the Armenian genocide (Detroit: Wayne State University Press, 1999), str. 249-270.
  • Marloes van Noorloos, “Het strafrecht tussen waarheid en leugen: Over Holocaustontkenning en andere memory laws”, Ars Aequi, 10 (2018), str. 1010-1015.
  • Pierre Vidal-Naquet, Assassins of Memory: Essays on the Denial of the Holocaust (New York: Columbia University Press, 1993).
  • Raphael Lemkin, Axis Rule in Occupied Europe: Laws of Occupation, Analysis of Government, Proposals for Redress (Washington: Carnegie Endowment for International Peace, 1944).
  • Rob van der Laarse, De oorlog als beleving: over de musealisering en enscenering van Holocaust-erfgoed (Amsterdam: Reinwardt Academie, 2010).
  • Robert Kahn, “Holocaust Denial and Hate Speech”, U: Ludovic Hennebel i Thomas Hochmann (Ur.), Genocide Denials and the Law (Oxford: Oxford University Press, 2011), str. 77-108.
  • Robert Kahn, Holocaust denial and the law: A comparative study (New York: Palgrave Macmillan, 2004).
  • Roger W. Smith, “Genocide Denial and Prevention”, Genocide Studies International, 8(1) (2014), str. 102-109.
  • Roger W. Smith, Eric Markusen i Robert J. Lifton, “Professional ethics and the denial of Armenian genocide”, Holocaust and Genocide Studies, (9)1 (1995), str. 1-22.
  • Roland C. A. Moerland, The Killing of Death: Denying the genocide against the Tutsi (Cambridge: Intersentia, 2016).
  • Sévane Garibian, “Taking denial seriously: genocide denial and freedom of speech in the French law”, Cardozo Journal of Conflict Resolution, 9(2) (2007), str. 479-488.
  • Stanley Cohen, States of denial: Knowing about atrocities and suffering (Cambridge: Polity Press, 2001).
  • Terence M. Duffy, “Museums of ‘human suffering’ and the struggle for human rights”, Museum International 53(1) (2001), str. 10-16.
  • Thomas Hochmann, “The Denier’s Intent”, U: Ludovic Hennebel i Thomas Hochmann (Ur.), Genocide Denials and the Law (Oxford: Oxford University Press, 2011), str. 279-319.
  • Tim Cole, “Nativization and Nationalization: A Comparative Landscape Study of Holocaust Museums in Israel, the US and the UK”, Journal of Israeli History, 23(1) (2004), str. 130-145.
  • William R. Pruitt, “Understanding Genocide Denial Legislation: A Comparative Analysis”, International Journal of Criminal Justice Sciences, 12(2) (2017), str. 270–284.

[1] Ovaj rad zasniva se na autorovim prezentacijama na konferencijama Worlds that Kill (The American University of Paris, Francuska, 2018) i Kwibuka 25 (Palata mira, Holandija, 2019). Analiza je dodatno potaknuta pronicljivim diskusijama u zborniku Ludovic Hennebel i Thomas Hochmann (Ur.), Genocide Denials and the Law (Oxford: Oxford University Press, 2011).

[2] Eviatar Zerubavel, The elephant in the room: Silence and denial in everyday life (Oxford: Oxford University Press, 2006).

[3] Stanley Cohen, States of denial: Knowing about atrocities and suffering (Cambridge: Polity Press, 2001), str. 50.

[4] Marc Nichanian, “The truth of the facts: About the new revisionism”, U: Richard G. Hovannisian (Ur.), Remembrance and denial: The case of the Armenian genocide (Detroit: Wayne State University Press, 1999), str. 259.

[5] Herbert C. Kelman i Lee V. Hamilton, Crimes of obedience: Toward a social psychology of authority and responsibility (New Haven: Yale University Press, 1989); Ervin Staub, The roots of evil: The origins of genocide and other group violence (New York: Cambridge University Press, 1989).

[6] Gregory H. Stanton, “The 10 stages of genocide”, Genocide Watch, 2016, http://genocidewatch.net/genocide-2/8-stages-of-genocide/; Irwing L. Horowitz, Taking Lives. State Power and Mass Murder (New York: Transaction Publishers, 1989).

[7] Roger W. Smith, Eric Markusen i Robert J. Lifton, “Professional ethics and the denial of Armenian genocide”, Holocaust and Genocide Studies, (9)1 (1995), str. 14.

[8] “Elie Wiesel remembered by Armenian National Institute”, Armenian National Institute, 19. 7. 2016, https://www.armenian-genocide.org/News.238/current_category.186/press_detail.html.

[9] Raphael Lemkin, Axis Rule in Occupied Europe: Laws of Occupation, Analysis of Government, Proposals for Redress (Washington: Carnegie Endowment for International Peace, 1944), str. 79.

[10] Roland C. A. Moerland, The Killing of Death: Denying the genocide against the Tutsi (Cambridge: Intersentia, 2016), str. 51.

[11] Ibid., str. 98-99.

[12] Pierre Vidal-Naquet, Assassins of Memory: Essays on the Denial of the Holocaust (New York: Columbia University Press, 1993).

[13] Lawrence Douglas, “From Trying the Perpetrator to Trying the Denier and Back Again: Some Reflections”, U: Ludovic Hennebel i Thomas Hochmann (Ur.), Genocide Denials and the Law (Oxford: Oxford University Press, 2011), str. 56.

[14] Ibid.

[15] “Attorney Levon Kirakosian discusses criminalizing genocide denial”, Asbarez Armenian News, 16. 5. 2011, https://asbarez.com/95937/attorney-levon-kirakosian-discusses-criminalizing-genocide-denial/.

[16] Smith, Markusen i Lifton, supra n. 7, str. 13.

[17] William R. Pruitt, “Understanding Genocide Denial Legislation: A Comparative Analysis”, International Journal of Criminal Justice Sciences, 12(2) (2017), str. 270.

[18] Smith, Markusen i Lifton, supra n. 7, str. 14.

[19] Cohen, supra n. 3, str. 267-268.

[20] Johannes Keiler, “Fighting NS Ideology and Holocaust Denial in Austria: Past and Present perspective”, U: Roland Moerland, Hans Nelen i Jan C. M. Willems, Denialism and Human Rights (Cambridge: Intersentia, 2016), str. 175-197.

[21] Robert Kahn, Holocaust denial and the law: A comparative study (New York: Palgrave Macmillan, 2004).

[22] Roland C. A. Moerland, The Killing of Death: Denying the genocide against the Tutsi (Cambridge: Intersentia, 2016).

[23] Marloes van Noorloos, “Het strafrecht tussen waarheid en leugen: Over Holocaustontkenning en andere memory laws”, Ars Aequi, 10 (2018), str. 1010-1015.

[24] Lawrence Douglas, “From Trying the Perpetrator to Trying the Denier and Back Again: Some Reflections”, U: Ludovic Hennebel i Thomas Hochmann (Ur.), Genocide Denials and the Law (Oxford: Oxford University Press, 2011), str. 52.

[25] Robert Kahn, “Holocaust Denial and Hate Speech”, U: Ludovic Hennebel i Thomas Hochmann (Ur.), Genocide Denials and the Law (Oxford: Oxford University Press, 2011), str. 96-103; Thomas Hochmann, “The Denier’s Intent”, U: Ludovic Hennebel i Thomas Hochmann (Ur.), Genocide Denials and the Law (Oxford: Oxford University Press, 2011), str. 298- 303.

[26] Jean-François Dupaquier, “Rwanda: Le révisionnisme, poursuite du génocide par d’autres moyens”, U: Raymond Verdier, Emmanuel Decaux i Jean-Pierre Chrétien (Ur.), Rwanda: Un génocide du XXe siècle (Paris: L’Harmattan, 1995), str. 127-136.

[27] Moerland, supra n. 22, str. 213.

[28] Alan E. Garfield, “Protecting children from speech”, Florida Law Review, 57 (2005), str. 609.

[29] Moerland, supra n. 22, str. 214.

[30] Deborah E. Lipstadt, “Denial should be defeated by facts, not laws”, Spiked, 16. 7. 2007, https://www.spiked-online.com/2007/07/16/denial-should-be-defeated-by-facts-not-laws/.

[31] Roger W. Smith, “Genocide Denial and Prevention”, Genocide Studies International, 8(1) (2014), str. 102-109.

[32] Cohen, supra n. 3.

[33] Terence M. Duffy, “Museums of ‘human suffering’ and the struggle for human rights”, Museum International 53(1) (2001), str. 10-16; Isabel Wollaston, “Negotiating the marketplace: The role(s) of Holocaust museums today”, Journal of Modern Jewish Studies, 4(1) (2005), str. 63-80; Tim Cole, “Nativization and Nationalization: A Comparative Landscape Study of Holocaust Museums in Israel, the US and the UK”, Journal of Israeli History, 23(1) (2004), str. 130-145; Erik H. Cohen, “Educational dark tourism at an in populo site: The Holocaust Museum in Jerusalem”, Annals of tourism research, 38(1) (2011), str. 193-209.

[34] Rob van der Laarse, De oorlog als beleving: over de musealisering en enscenering van Holocaust-erfgoed (Amsterdam: Reinwardt Academie, 2010), str. 68.

[35] Elizabeth Ellsworth, “The US Holocaust Museum as a scene of pedagogical address”, Symplokē, 10(1/2) (2002), str. 12.

[36] Amy Sodaro, Exhibiting Atrocity: Memorial Museums and the Politics of Past Violence (New Brunswick: Rutgers University Press, 2018), str. 25-26.

[37] Tim Cole, “Nativization and Nationalization: A Comparative Landscape Study of Holocaust Museums in Israel, the US and the UK”, Journal of Israeli History, 23(1) (2004), str. 140.

[38] Henry H. Huttenbach, “The Psychology and Politics of Genocide Denial: a Comparison of Four Case Studies”, U: Levon Chorbajian i George Shirinian (Ur.), Studies in Comparative Genocide (London: Palgrave Macmillan, 1999), str. 216.

[39] Israel W. Charny, “The psychology of denial of known genocides”, U: Israel W. Charny (Ur.), Genocide: A critical bibliographic review (London: Mansell, 1991), str. 3-37.

[40] Aida Alayarian, Consequences of denial: The Armenian genocide (New York: Routledge, 2018).


Tekst “Suočavanje s govorom koji anihilira: poricanje genocida kao oblik nasilja i njegove političke implikacije” objavljen je u zborniku “Nikome se ne ponovilo – Genocid u Srebrenici i borba protiv zaborava”, koji je priredila Ajla Škrbić a izdavači su Inicijativa mladih za ljudska prava, Forum ZDF Srbija i NDN Vojvodine.

Share