Ka priznavanju genocida u Srebrenici: inicijative i stranputice srpskog društva

11. Avgust 2021.
Srebrenički genocid je kulminacija ratnih zločina na Zapadnom Balkanu krajem dvadesetog veka. Četvrt veka kasnije, ustanovljavanje i priznavanje istine o ovom najmasovnijem i najmonstruoznijem zločinu nakon Drugog svetskog rata u Evropi i dalje teško pronalazi svoj put u srpskom društvu.
OBELEZENA 26. GODISNJICA GENOCIDA U SREBRENICI
Memorijalni centar Srebrenica - Potočari. Foto: BETAPHOTO/KONSTANTIN NOVAKOVIC

Autor: Nataša Mićić,Advokatica, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije (2001–2004) i poslanica Građanskog saveza Srbije i Liberalno-demokratske partije (2001–2014. i 2016–2020), Republika Srbija

 

Sažetak

Srebrenički genocid je kulminacija ratnih zločina na Zapadnom Balkanu krajem dvadesetog veka. Četvrt veka kasnije, ustanovljavanje i priznavanje istine o ovom najmasovnijem i najmonstruoznijem zločinu nakon Drugog svetskog rata u Evropi i dalje teško pronalazi svoj put u srpskom društvu.

Čak je i republička vlada na čelu sa Zoranom Đinđićem, koja se najviše zalagala za rešavanje regionalnih problema, bila opstruisana od predsednika Savezne Republike Jugoslavije Vojislava Koštunice i njegove partije, koja je i na republičkom nivou bila deo koalicione vlasti.

Ubistvom premijera, nakon samo dve godine mandata, zaustavljeno je sprovođenje tranzicione pravde. Od tada obračun nacionalističke većine sa građanskom manjinom, odnosno marginalizacija onih koji istrajavaju u pokušajima da se suprotstave novonastaloj političkoj situaciji, traje gotovo dve decenije.

Srpsko društvo još uvek nije iskorenilo ideologiju koja je i dovela do izvršenja genocida jer žilavost ideologije utemeljene u ratnoj politici konstantno održavaju političke stranke koje danas čine većinu i u vlasti i u opoziciji, potpomognute vojnim, policijskim, crkvenim i medijskim strukturama.

U ovom radu nastojala sam da sumiram najznačajnije inicijative koje su preduzimane u cilju rasvetljavanja i priznavanja istine o srebreničkom genocidu, koja u Srbiji, nažalost, još uvek nije prihvaćena. Te inicijative su najčešće preduzimane povodom obeležavanja godišnjica masovnog stradanja Bošnjaka u Srebrenici. Takođe, povod za aktivnosti, od upućivanja brojnih deklaracija u skupštinsku proceduru (od 2005. do 2019) do delovanja civilnog sektora u cilju podsticanja javnosti na promišljanje, bile su i odluke organa međunarodne zajednice.

 

 

Uvod

Suočavanje sa prošlošću suštinska je vrednost po kojoj se može meriti napredak jednog društva u prihvatanju civilizacijskih normi i standarda. Od tog procesa se ne može pobeći. I ne sme. Zato je lekovit svaki uloženi napor preduzet u tom cilju.

Srebrenički genocid je kulminacija ratnih zločina na Zapadnom Balkanu krajem dvadesetog veka. U zaštićenoj zoni UN-a sredinom jula 1995. godine masakrirana su 8.372 muškarca Bošnjaka, među kojima je bilo i dečaka, iz 13 opština Podrinjskog okruga. Prognano je više od 25.000 ljudi. Mnogi od njih se vraćaju samo jednom godišnje. Na komemoraciji žrtvama 11. jula svake godine prisustvuju i sahranjivanju novopronađenih posmrtnih ostataka. I tako iz godine u godinu. Prošlo je više od 25 godina, a još uvek nisu pronađena sva tela ubijenih.

Međutim, ustanovljavanje i priznavanje istine o ovom najmasovnijem i najmonstruoznijem zločinu nakon Drugog svetskog rata u Evropi teško pronalazi svoj put u srpskom društvu.

 

***

Kakav je odnos srpskog društva prema srebreničkom genocidu? Najveći deo učestvuje u relativizaciji, uključujući i sve one koji nemaju nikakav stav, jer je i to svojevrsna relativizacija. Retrogradne snage koje su kreatori gnusne ideologije 90-ih, danas samo deklarativno, po inerciji ili po potrebi, popuštaju u velikosrpskoj retorici. Međutim, novostvorene konzervativne snage još snažnije negiraju izvršeni genocid. Vrlo su agresivni i nimalo bezazleni u odbrani i interpretaciji “njihove istine“ uprkos utvrđenim istorijskim činjenicama i presudama međunarodnih i domaćih sudova.

Žilavost te ideologije utemeljena je u konstanti poricanja, negiranja i relativizacije utvrđenih činjenica. Ispoljava se kako kroz osporavanje – umanjenje broja žrtava, teze da su i drugi činili zločine uz zloupotrebu pretrpljenih žrtava, stvaranje atmosfere naše puke obaveze, ali ne i etičke potrebe prilikom hapšenja i isporuke ratnih zločinaca haškom sudu, njihovom glorifikacijom i javnim promovisanjem – tako i konstantnom marginalizacijom i napadima na pokušaje da se otvoreno raspravlja i javno osudi srebrenički genocid. Parola “nož, žica, Srebrenica“ slobodno se prezentovala čak i na fudbalskim stadionima, dok je pitanje Srebrenice u parlamentu uvek dočekivano “na nož“.

Hapšenja i isporuke zločinaca Haškom tribunalu praćene su neredima i protestima dela opozicije i nacionalističkih pokreta. S druge strane, vladajuće garniture, uz podršku provladinih medija, stvarale su tenziju predstavljajući ove poteze kao posledicu pritiska međunarodne zajednice, uz izbegavanje sagledavanja razmera i posledica zločinačke politike.

Što se tiče domaćeg pravosuđa, do sada su donete samo dve osuđujuće presude – ali ne i za genocid.[1] U Srbiji još uvek nije prihvaćen stav međunarodnih sudova, koji ova masovna ubistva kvalifikuju kao genocid.

U odnosu prema Republici Srpskoj vladajuće garniture kontinuirano gaje paternistički odnos, uz istovremeno zataškavanje činjenice da je upravo na tom prostoru Vojska Republike Srpske izvršila najmonstruozniji zločin na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Dominantno se promovišu stavovi “elite“ i Srpske pravoslavne crkve (SPC), koji podupiru i održavaju taj milje. Na međunarodnom planu relativizaciju i negiranje ohrabruju oni kojima odgovara nestabilnost na Balkanu.[2]

 

***

U takvim okolnostima veoma je teško ostvariti snažniji društveni potencijal koji bi barem parirao duboko ukorenjenom nacionalizmu i neetičnosti. Neophodno je podizanje svesti o potrebi raskrinkavanja i jasne osude još uvek žilave velikosrpske politike.

Hronološki posmatrano, najznačajniji koraci su bili preduzeti u vreme prve demokratske vlade Republike Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem. Otvoren je prostor za vidljivije delovanje civilnog sektora, intelektualaca i nekoliko manjih političkih partija,[3] inače aktera antiratne politike iz 90-ih i promotera neophodnosti suočavanja sa prošlošću. Uspostavljen je i poseban sistem procesuiranja počinilaca ratnih zločina usvajanjem Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine.

Nekoliko meseci nakon formiranja Vlade Srbije, 28. juna 2001. godine, Haškom tribunalu je isporučen Slobodan Milošević, a 11. jula je na Javnom servisu (televizija “RTS 1“) u udarnom terminu emitovan BBC-jev potresni dokumentarni film o srebreničkom etničkom čišćenju “Krik iz groba“. Oba događaja su, uz obrazloženje da su to napadi i nastavak međunarodne zavere protiv Srbije, izazvala snažne otpore, kako u javnosti tako i u institucijama. I to ne samo od strane poraženih snaga, već i od tadašnjih koalicionih partnera u vlasti – Demokratske stranke Srbije (DSS), čiji je predsednik Vojislav Koštunica ujedno bio i predsednik Savezne Republike Jugoslavije (SRJ).

Predsednik SRJ, koji je još u opoziciji 1999. godine za sud u Hagu rekao da je “politička, a ne pravna institucija”,[4] a pred predsedničke izbore 2000. izjavio da mu je saradnja sa ovim sudom “deveta rupa na svirali“,[5] sprečavao je svaki pokušaj suočavanja sa prošlošću. Tako je formirao Komisiju za istinu i pomirenje i imenovao njene članove bez ikakve javne rasprave, da bi ugledni članovi, kao što su profesorka Latinka Perović i profesor Vojin Dimitrijević, odbili da učestvuju u njenom radu. Komisija, čiji je rad predsednik države skoro svakom izjavom[6] obesmišljavao, nije održala nijedno javno saslušanje. Ukinuta je već 2003. godine.

Ubistvom premijera Zorana Đinđića, nakon dve godine mandata, u zavereničkoj akciji i to pod nazivom “Stop Hagu“, zaustavljeni su procesi pomirenja. Posle vanrednih izbora mandat predsednika Vlade Srbije dobija dotadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Bio je to početak zaustavljanja politike tranzicione pravde.

Od tog trenutka prećutkivanje i zataškavanje zločina prerasta ne samo u otvoreno negiranje već i u glorifikaciju ratnih zločina – od lepljenja plakata sa fotografijama Ratka Mladića i Radovana Karadžića, preko nošenja majica s njihovim likovima čak i u skupštinskim klupama, pa do skandiranja “nož, žica, Srebrenica“ na sportskim stadionima.

 

***

Obračun nacionalističke većine sa građanskom manjinom, odnosno marginalizacija onih koji istrajavaju u pokušajima da se suprotstave novonastaloj političkoj situaciji traje više od dve decenije.

Pred obeležavanje desetogodišnjice srebreničkog masakra 2005. godine u Skupštini Srbije je podneta “Deklaracija o obavezama države Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u Srebrenici”,[7] koju smo u ime osam nevladinih organizacija[8] podneli kolega poslanik Žarko Korać (SDU) i ja (GSS).

U tekstu je navedeno: “Parlament Srbije osuđuje genocid u Srebrenici i iskreno žali sve žrtve Srebrenice. Ovom prilikom upućuje izvinjenje svim članovima porodica žrtava zato što Srbija 1995. godine nije učinila dovoljno da spreči genocid u Srebrenici.“ Od države se traži “da će se jasno obratiti žrtvama i njihovoj zajednici i priznati da je zločin izvršen u naše ime, i tim činom legitimne i moralne demonstracije distancirati od zločina“.

Naglašava se da je “poricanje genocida i odobravanje genocida čin koji ima karakter saučesništva u zločinu, jer je sprečavanje i kažnjavanje zločina genocida otelotvorenje savesti čovečanstva“.

Zaključuje se da “genocid ne sme da se veliča, ne sme da se negira i ne sme da se zaboravi“ i da “suočavanje s prošlošću zahteva sistem institucija, mehanizama i procesa, koje je Srbija dužna da usvoji i primeni“. I da “Republika Srbija se obavezuje: da će razotkriti i kazniti svako ideološko opravdanje zločina, da će građanima otvoriti mogućnost da odbace kompromitovane vrednosne stavove, i da će onemogućiti instrumente, aktere i posledice masovnog nasilja iz javnog i društvenog života“. Kao i da će “usvojiti sve mere kako bi pitanje odgovornosti za zločin postalo stalna tema u političkom i javnom životu“.

Ova deklaracija je skinuta sa dnevnog reda, da bi potom srpski parlament pokušao da sroči tekst nove deklaracije. Nakon konsenzusa preostalih 248 poslanika da bi u nacrtu dokumenta trebalo osuditi sve zločine, a posebno one počinjene na teritoriji Srebrenice i Bratunca, Demokratska stranka (DS), Srpski pokret obnove (SPO) i DSS priložile su i zasebne predloge. Dogovor je izostao.

Povodom desetogodišnjice genocida Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, u svojoj ediciji “Svedočanstva“, objavljuje knjigu koju je priredila Sonja Biserko “Srebrenica: od poricanja do priznanja“.[9] Ovo je i danas najsistematičniji poduhvat, u kojem su prikupljeni i temeljno komentarisani brojni dokumenti.

Na žalost, u javnosti je veću pažnju izazvala tribina održana na Pravnom fakultetu državnog Univerziteta u Beogradu u organizaciji profašističkih organizacija. Pravni fakultet je jedino insistirao na promeni naziva tribine (“Deset godina od oslobođenja Srebrenice“), a ne i na njenom sadržaju. Učesnici su bili složni u oceni da u Srebrenici nije počinjen nikakav zločin, već da su tu “ubijeni vojnici muslimanske vojske, koje je žrtvovao Alija Izetbegović kako bi se izazvala strana vojna intervencija“. Tribina je izazvala verbalne, ali i fizičke sukobe fašistički i građanski orijentisanih posetilaca.

Na desetogodišnjicu genocida 11. jula 2005. godine je pre komemoracije, na kojoj je prvi put prisustvovao i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, u Memorijalnom centru Srebrenica–Potočari održan i skup na kojem su govorili brojni zvaničnici, među kojima i Žozef Borel, tadašnji predsednik Evropskog parlamenta.

Priliku da se obratim pred više od 50 delegacija i brojnih ministara inostranih poslova, kao predsednica GSS-a, imala sam i ja. Uz duboko žaljenje i izvinjenje zbog žrtava i patnji koje je prouzrokovala zločinačka politika u naše ime izgovorila sam i sledeće:

“Od svih zločina na prostoru bivše države samo jedan je, pravosnažnom sudskom presudom, okvalifikovan kao najteži mogući. Kao genocid. Ovaj u Srebrenici. Suočavanje sa tom činjenicom nije lako, ali je tim pre neophodno i nužno. Nužno je pre svega zbog žrtava, jer njihovo je pravo da nikada ne budu zaboravljene. Pravo žrtava je, takođe, da zločinci budu kažnjeni. Ali osuda zločina, a još više politike koja je do zločina dovela, neophodna je i zbog generacija koje dolaze, zbog budućnosti naše dece. Moj narod nije kolektivno odgovoran za strahotu koja se ovde desila jula 1995. To je delo pojedinaca ili grupe koju haška optužnica kvalifikuje kao ʻzajednički zločinački poduhvatʼ. Bez obzira na to što se radi o nosiocima najviših državnih funkcija, tvrdim da nisu imali mandat građana Srbije da čine zločine. Čak ni onih koji su za njih glasali. Uostalom ʻzločinačko udruženjeʼ ili ʻbandʼ u može da formira bilo ko, pa i šef države. To je i dalje banda.

Ali od odgovornosti za osudu zločina, zločinaca i politike zločina ne može se pobeći. Moguće je samo da naše generacije tu odgovornost prebace na buduće, na one koje dolaze, a koji neće imati bilo kakve veze sa nedelima čiji smo savremenici. Mislim da bi to bilo veoma kukavički.

Tu obavezu moramo obaviti mi, jer oni koji su zločine činili u naše ime najviše bi voleli da odgovornost i pokajanje ostave našoj deci. Tako bi izbegli odgovornost za svog života, a uz to bi uspeli da je prebace na ceo narod u budućnosti. To je njihova prava namera, pošto danas imaju samo jedan cilj – da izbegnu odgovornost. Tu ne mislim prvenstveno na zločince. Oni već odgovaraju, i tek će. Uključujući i najodgovornijeg za Srebrenicu.”

Istakla sam i da su građani odgovorni za osudu Miloševićeve nomenklature zločina:

“Taj račun dolazi nama, jer oni koji su činili zločin u naše ime to svakako neće uraditi. Tu leži naša kolektivna odgovornost – za osudu politike zločina i suočavanje sa prošlošću, koja je suštinska civilizacijska vrednost na kojoj počiva ujedinjenje Evrope.

Kada većina naših građana shvati da je politika poštovanja ljudskih prava pre svega u njihovom interesu i u interesu onih koji dolaze, ta budućnost će početi i na ovim prostorima.”

Obeležavanju desetogodišnjice genocida prisustvovalo je više od 600 novinara. Čitav svet je opomenut na promišljanje i osudu. U Srbiji je, međutim, i taj događaj relativizovan.[10] Samo su jedan dnevni list u Srbiji (“Danas”) i jedan elektronski medij (“B92”) objavili da je ovaj međunarodni skup i održan. Međutim, nisu navodili prisutne zvaničnike niti citirali bilo kog drugog govornika osim što su izdvojili nekoliko rečenica iz mog obraćanja. Ispostaviće se da je to bio i jedini govor nekog srpskog političara ikada održan na mestu stradanja srebreničkih žrtava.

Naredni bitan momenat u tranzicionoj pravdi dogodio se dve godine kasnije. Presuda Međunarodnog suda pravde 2007. po tužbi BiH protiv SCG utvrđuje da Srbija nije odgovorna za izvršenje i saučesništvo u genocidu. Istom presudom je Srbija postala prva i jedina zemlja u istoriji čovečanstva koja je odgovorna za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida.

U domaćoj javnosti slavodobitno je komentarisan ishod presude. Tumačen je kao pobeda i olakšanje. U senci je ostala, potpuno zanemarena, utvrđena odgovornost za nesprečavanje i nekažnjavanje zločina.

Presuda je izazvala i nove pokušaje u pogledu institucionalne rasprave i osude. Liberalno-demokratska partija (LDP) organizuje prikupljanje potpisa građana radi stavljanja Deklaracije o Srebrenici na dnevni red Narodne skupštine. Dostavljen je “Predlog deklaracije o obavezama državnih organa Republike Srbije u ispunjavanju odluka Međunarodnog suda pravde”, u kome se tražilo da Srbija kroz pravni sistem i postupanje državnih organa “jasno osudi svako poricanje genocida u Srebrenici”. Nakon toga su i LSV i Savez vojvođanskih Mađara (SVM) podneli i svoj predlog, u kojem su takođe zatražili “odavanje pošte srebreničkim žrtvama i izvlačenje trajne pouke o pogubnim posledicama nekritičkog patriotizma”. Poslanička većina je odbila da se ovi predlozi uvrste u dnevni red.

Nakon odluke Evropskog parlamenta iz 2009. godine kojom se 11. jul zvanično proglašava Danom sećanja na žrtve masakra u Srebrenici,[11] pomenute stranke su ponovo podnele, sada zajednički, Predlog deklaracije o Srebrenici. I on je odbijen.

Isticanje naših stavova po pitanjima Srebrenice i Kosova rezultiralo je, u to vreme, i fizičkim napadima – LDP-u je demolirano 80 lokalnih kancelarija i 2 puta je zapaljena centrala stranke u Beogradu. Intenzivirani su napadi na lidere stranke i u medijima.

Konačno je 2010. godine, tek deset godina nakon petooktobarskih promena, a 15 godina od genocida, u Skupštini Srbije usvojena deklaracija koju je predložila vladajuća koalicija predvođena strankom predsednika države Borisa Tadića (DS). U tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen od strane Međunarodnog suda pravde, ali bez pominjanja termina genocid.

Protiv su bile opozicione stranke, ujedno i učesnici u ratnohuškačkoj politici, ali i LDP, koji je jedini bio protiv deklaracije bez kvalifikacije genocida: “Jasnim stavom o genocidu u Srebrenici mi ne potvrđujemo samo svoju evropsku orijentaciju već dokazujemo ljudskost Srbije, koja je zbog zločina i ćutanja do sada osporavana. Pitanje ratnih zločina i odnosa Srbije prema njima ne sme biti rešavano na stranačkoj buvljoj pijaci” (predsednik LDP-a Čedomir Jovanović, Narodna skupština Republike Srbije).

Rasprava je ogolila dubinu srpske frustracije, posebno u odnosu na rat u Bosni i Hercegovini. Bilo je jasno da je deklaracija, tesnom većinom, doneta pod pritiskom međunarodne zajednice, a ne zbog želje za iskrenim pomirenjem uz priznavanje grešaka iz prošlosti. To se vidi i po tome što je uz pomenutu deklaraciju nekoliko meseci kasnije doneta još jedna, kojom se osuđuju zločini nad srpskim narodom i građanima Srbije. Prva je bila za “spoljnu“, a druga za “unutrašnju“ upotrebu.

I u narednim godinama svaka godišnjica je obeležavana tenzijama između većine, koja je relativizovala ili negirala genocid, i nekoliko građanskih partija i nevladinih organizacija koje su tražile da se 11. jul proglasi Danom sećanja na žrtve srebreničkog genocida.

Promenom vlasti 2012. godine ove tenzije postaju još jače. Jer, za razliku od dotadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koji se dva puta izvinio i odao počast žrtvama u Srebrenici, ali da nikada nije upotrebio reč genocid, njegov naslednik Tomislav Nikolić je uz izvinjenje žrtvama genocid direktno negirao.

Današnji predsednik Aleksandar Vučić je kao srpski premijer 2015. godine na komemoraciji žrtvama u Srebrenici bio izviždan i oteran kamenicama, što je bila reakcija na njegovu ratnohuškačku i radikalsku prošlost.

Poslednji pokušaj da se u Narodnoj skupštini najoštrije osudi genocid kao i svako poricanje genocida i da se 11. jul proglasi za Dan sećanja na genocid u Srebrenici uz izražavanje saosećanja za sve žrtve podnelo je 2016. godine 11 poslanika[12] iz LDP-a, Stranke demokratske akcije, LSV-a i Zelene stranke. I ovaj predlog da se rezolucija uvrsti u dnevni red nije usvojen.

Danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije vlada nikad veće jednoumlje. A državni zvaničnici, naročito predsednik države i predsednica vlade, decidno nastavljaju sa negiranjem srebreničkog genocida.

 

Zaključak

Prošlo je četvrt veka od srebreničkog genocida, a srpsko društvo i dalje izbegava da se suoči sa realnošću. Kao da se od nje može pobeći.

Upućivanje izvinjenja za zločin u Srebrenici, prisustvo zvaničnika na komemoracijama i usvajanje deklaracija koje izjednačavaju ratne zločine nije dovoljno. I nije iskreno.

Prvi pravi korak u spoznaji istine i prihvatanju odgovornosti u Srbiji će nastupiti kada država srebrenički masakr nazove pravim imenom – genocid, a zatim počne i da brani tu istinu. Kada državni organi budu odgovorniji prema teškim kršenjima ljudskih prava. Kada bude zabranjena glorifikacija i javna promocija zločinaca. Kada bude zabranjeno negiranje genocida. Kada bude javno preispitana uloga njegovih inspiratora, koji nakon svih ovih godina više ne bi uživali nikakav ugled, već bi bili posramljeni. I na kraju, kada u obrazovno-nastavnim programima budu obuhvaćene istorijske činjenice iz naše neposredne prošlosti i osuda politike koja je prouzrokovala zločine, među kojima je najveći srebrenički genocid. Tek tada možemo postati humano društvo.

Za sada ohrabruje činjenica da je zahvaljujući civilnom sektoru, pojedinim intelektualcima i građanskim političkim partijama, iako su u manjini, održan kontinuitet u borbi za modernu državu u kojoj funkcionišu vladavina prava i demokratija. Taj kontinuitet je iznedrio i potporu mladih ljudi, koji od te borbe, sigurna sam, neće odustati. Kao što ne odustaju ni hrabri i angažovani pojedinci. Najsvežiji primer je pozorišna predstava “Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“, koja se pre svega bavi odgovornošću “akademika, pesnika i duhovnika genocida“.[13]

Građanskim partijama, nevladinim organizacijama i malobrojnim pojedincima koji se bore za ostvarivanje tranzicione pravde potrebno je obezbediti snažniju podršku, naročito u pogledu veće konsolidacije, kako bi bili efikasniji u delovanju protiv politike izbegavanja odgovornosti i manipulacije činjenicama. Samo će se na taj način promeniti dosadašnja politika prema regionu, posebno u pogledu funkcionalnosti Bosne i Hercegovine.

U protivnom, ostaćemo zatočenici u zaveri prećutkivanja i poricanja.

 

Izvori

  • Deklaracija o obavezama države Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u Srebrenici, 2005, https://pescanik.net/predlog-teksta-deklaracije-o-srebrenici/.
  • NIN, 21. 9. 2000.
  • Politika, 12. 7. 2009.
  • Politika, 31. 5. 1999.
  • Sonja Biserko (Ur.), Srebrenica: od poricanja do priznanja (Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2005).

[1] Pred Haškim tribunalom i sudovima u regionu je za genocid, zločine protiv čovečnosti i druge zločine počinjene u Srebrenici izrečeno pet doživotnih kazni zatvora i više od 700 godina zatvora.

[2] Usvajanje Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Srebrenici kojom se osuđuje genocid u julu 1995. godine, a koju je predložila Velika Britanija i podržale Sjedinjene Američke Države i zemlje Evropske unije, ulaganjem veta blokirala je Rusija. Deset zemalja glasalo je “za“, a četiri su bile uzdržane, među kojima i Kina.

[3] Pre svega mislim na nekadašnji Građanski savez Srbije (GSS), Ligu socijaldemokrata Vojvodine (LSV) i Socijaldemokratsku uniju (SDU).

[4] “Sud u Hagu je politička, a ne pravna institucija koja služi interesima SAD i koja ima nameru da sudi svima sem Amerikancima. Haški tribunal je sredstvo ucene i pritisaka za ostvarivanje volje SAD.“ (Vojislav Koštunica u Politika, 31. 5. 1999).

[5] NIN, 21. 9. 2000.

[6] “Možemo li zaista da učinimo taj kopernikanski obrt naše zlehude istorije“ (Vojislav Koštunica, otvaranje međunarodne konferencije “U potrazi za istinom i odgovornošću – ka demokratskoj budućnosti“, Beograd, Maj 2001).

[7] Deklaracija dostupna ovde: https://pescanik.net/predlog-teksta-deklaracije-o-srebrenici/.

[8] Komitet pravnika za ljudska prava, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Građanske inicijative, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Žene u crnom, Beogradski krug, Fond za humanitarno pravo i Inicijativa mladih za ljudska prava.

[9] Kompletna knjiga je dostupna ovde: https://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Svedocanstva%2022.pdf.

[10] Gotovo jednaku pažnju mediji su posvetili događaju održanom sledećeg dana u Bratuncu, a posvećenom komemoraciji srpskim žrtvama pod nazivom “Petrovdanski dani Srebrenice, u znak sećanja na stradale Srbe u sedam opština Podrinja i Birča”.

[11] ”Jedino je Nataša Mićić (od svih ispitanika, napomena autorice), potpredsednica Liberalno-demokratske partije Srbije, jasno podržala rezoluciju o Srebrenici EP, bez ali, smatrajući da je ʻtužno da je ovu rezoluciju doneo EP pre Srbijeʼ, koja je ʻu vezi sa odgovornošću za genocid u Srebreniciʼ, i da je ʻnegativno što ovde (u Srbiji) ne postoji nikakva svest o tome da je potrebno da mi to institucionalno osudimo kroz parlamentʼ.” (Politika, 12. 7. 2009).

[12] Sulejman Ugljanin, Enis Imamović, Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Nataša Mićić, Nenad Milić, Nenad Čanak, Goran Čabradi, Olena Papuga, Marinika Tepić i Nada Lazić.

[13] Autori: Helsinški odbor za ljudska prava i reditelj Zlatko Paković.


Tekst “Ka priznavanju genocida u Srebrenici: inicijative i stranputice srpskog društva” objavljen je u zborniku “Nikome se ne ponovilo – Genocid u Srebrenici i borba protiv zaborava”, koji je priredila Ajla Škrbić a izdavači su Inicijativa mladih za ljudska prava, Forum ZDF Srbija i NDN Vojvodine.

Share