Srećan 18. rođendan draga Andrijana

Foto: Privatna arhiva

Moja mala devojčica puni 18 godina. I dalje ne mogu da poverujem u to. Odbijam da prihvatim da je porasla i da više nije ona mala nemirna devojčica. Andrijana je kao mala najviše bila privržena mami, a to se nije promenilo sve do danas. Dugo je bila najmlađa u familiji i svima je bila mezimče. Kao mala je bila jako nestašna, imamo jednu anegdotu kada je imala možda 3-4 godine. Vozila sam sa jednim dečakom iz sela bicikl, i posle nekog vremena, otišli smo kod mene da ručamo. Kad smo naišli, mama me je pitala da li sam videla Anu negde, rekla sam da sam mislila da je sa njom, a mama je mislila da je pošla sa mnom da se vozi. Sećam se da je mama mesila hleb i da je ostavila sve to i počeli smo da je tražimo. Krenuli smo ka centru i na pola puta videli nju kako nonšalantno hoda ulicom i drži nešto u ruci. Kad smo se približili, pitali smo gde je bila, a ona pošto još nije čisto govorila, rekla je: „U podanicu”, mama je videla da žvaće nešto i pitala je šta je to, a ona je odgovorila: „Pa, žake”, misleći na žvake. Kasnije smo od radnice iz prodavnice saznale da je ona došla do prodavnice i jedan čovek iz sela joj je kupio žvake, i tako je ona krenula nazad kući. Takođe, koliko je bila nestašna govori činjenica da je sa dve i po godine upalila auto. Pravi mali vrag.

Andrijana je neko ko nikada nije nešto posebno voleo školu. Uvek je prolazila kako-tako, samo da prođe. Ne kažem da je bila loš đak, završavala je ona kao vrlo dobar, ali škola joj nikada nije bila privlačna. Dok je bila manja, obožavala je da se igra napolju, imala je njene šerpice i igrala bi se kuvara. Ja bih, kao starija, uvek htela da joj budem učiteljica, ali ona i nije baš bila zainteresovana za to, uvek je htela nešto da radi, nije je držalo mesto. Kada je bila mala, najviše se družila sa našom komšinicom Sarom, ona je mlađa od nje dve godine, ali su se lepo družile. Ja sam se više družila sa dečacima i nisu me zanimale igre sa njih dve. Tako su njih dve bukvalno i odrasle zajedno, jer živimo preko puta nje.

Kada je bila drugi razred, izgubile smo oca. On i dalje živi kroz Andrijanu. Pokupila je veći deo njegovog karaktera, brzopletost, dobrotu, pomalo i tvrdoglavost. Nekoliko dana pre nesreće, ona je iz sobe sklonila sve slike koje je imala sa drugarima i ostavila samo slike sa tatom. Ispričala nam je da, dok je bila u šok sobi, da ga je sanjala i on joj je rekao da ona nije za gore, da se čuva i bori. Svi znamo i verujemo da su je sačuvali Bog i tata.

Kasnije, kada je završila osnovnu školu, upisala je smer kulinarski tehničar. Želela je da se bavi ugostiteljstvom. Izlazila je, družila se, nikada nije mogla da sedi kod kuće i ne radi ništa. Kada su bila veselja, ona je bila najveselija, volela je da igra, lomi čaše. Uvek je bila za to da se ide negde, nebitno gde. Često je provodila vreme sa drugarima po susednim selima, družeći se.

Meni je bila najveća podrška kada sam bila trudna i kasnije, kada sam se porodila. Dolazila je da mi pomaže oko kućnih poslova, bebe i svega što mi je trebalo. Kada mi je teško, ona je uvek tu za mene, da me smiri i ohrabri. Zaštitnički smo nastrojene jedna prema drugoj i svakome bih poželela sestru kakvu ja imam. Ako vidim da ona nešto nema, a želi to, ja ću naći način da joj to priuštim, takođe i ona meni. Volimo jedna drugoj da kupujemo poklone, često i bez povoda.

Andrijana je neko ko je na prvi pogled odbojan, izgleda namćorasto, ali je u duši mekana kao pamuk i svima bi dala sve. Obožava životinje i mnogo se vezuje za njih, trenutno ima zeca i psa. Imala bi ona još mnogo njih, da je mama tu ne koči, jer svaka životinja zahteva određenu negu.

Seko moja, želim ti, pre svega zdravlje, jer smo iz mnogo lekcija naučili da je ono najbitnije, zatim sreću, jer bez nje se teško prolazi u ovo ludo vreme, ljubavi (iako ti toga ne manjka, jer imaš svoju vojsku pored sebe). Želim ti da ostaneš dobar čovek, da uvek budeš nasmejana, da uspeš u svemu što zamisliš, a ja ću uvek biti tu negde, iza tebe, da ti čuvam leđa. Volim te.

Sestra Aleksandra

 

….

Neki ljudi uđu u naš život i ubrzo odu.

Neki ostanu na neko vreme i ostave utisak u našim srcima.

Postoji to nešto u našoj najboljoj drugarici što nema duplikat. Naša Andrijana nosi titulu kojom može da podiči samo nekoliko osoba. Ona je nešto posebno, ne samo u mojim očima, već i u očima mnogih drugih. Već dugo osećamo da je nema u učionici. Kad god pogledamo u njenu klupu, setimo se osobe koja je junački prebrodila sve i sa kojom smo proveli mnoge lepe trenutke. Tada bi nam vreme proletelo brzo, a da toga nismo bili svesni. Svaki trenutak sa Andrijanom, bio je drugačiji. Njen temperament i njena odlučnost, kao i njena iskrenost, nas je oduševljavala, a u isto vreme i zasmejavala.

Njena ozbiljnost nije smetala našem druženju, jer je i tada umela da nas nasmeje. Iz najtežih situacija bi umela da izvuče i pronađe nešto dobro, kao što je i sad učinila. Pamtimo trenutke kada smo se smejali, vodili naše duge, neobične razgovore, pamtimo izlaske, ispijanje kafe, klizanje, rođendane…

Sve su to uspomene koje ćemo zauvek pamtiti.

Andrijana ima srce, volju i hrabrost, kojima je dokazala da je veliki borac.

Ona nas je naučila da nikada ne odustajemo.

Andrijana, volimo te puno, i želimo da nam uvek budeš dobro.

Drugari iz odeljenja 4-7 iz Ekonomske škole iz Smedereva

 

 

…..

Kroz sve životne izazove, uvek sam imala Andrijanu. Devojku koja je, iako šest godina mlađa od mene, uvek spremna da me zagrli i sasluša, a po potrebi i udari šamarčinu realnosti, kad nisam u pravu.

Uvek smo imale iskren odnos, do te mere da mi se nekad čini da pre njoj priznam neki problem nego samoj sebi.

Naš najlepši zajednički period bio je u januaru. Postale smo tetke i nedelju dana slavile. Nikad nije bila srećnija i volela bih da mogu da vratim vreme i zamrznem ga baš tad – da mi uvek bude nasmejana, prelepa i bezbrižna.

Biti u Andrijaninom životu je privilegija, jer ne pušta tek tako bilo koga u svoj život. Ona je tu da svojim sarkazmom oboji i najcrnju situaciju, tu je da svojim osmehom otera i najgore misli, tu je da svojom tvrdoglavošću istera pravdu u svakom trenutku, tu je da bude najbolja sestra, najbolja drugarica i da pravi najbolju lenju pitu.

Hvala ti što si bila najjača kad smo svi mi bili najslabiji, hvala ti što si moj izvor dugih zagrljaja i hvala što si baš moja sestra.

Ostvari sve svoje snove, smej se, pevaj, putuj, šetaj, luduj, skači, voli. Želim ti da jedini bol koji ćeš osetiti u životu bude bol u stomaku od previše smejanja.

Voli te sestra do Jupitera, pa još malo dalje, čisto da budemo korak ispred normale. Srećan rođendan, sekić moj.

Sestra od ujaka Anita

 

….

Najbolja drugarica od detinjstva

Biće koje ima lice anđela, dobre duše i najdivnijeg osmeha, to je moja Ana.

Prijateljstvo je najlepša stvar, imati prijatelja koji vam je kao brat, sestra, majka, otac, a pre svega iskren prijatelj je nešto najvrednije.

Ana je moja najbolja drugarica od samog početka mog detinjstva.

Kao male smo mnogo volele sneg jer smo se uvek okupljale sa našim prijateljima na obližnjem brdašcetu.

Kad god je pao prvi sneg,bile smo prve u snežnoj ulici, sa slatkim čizmicama i skafanderima.

Ona je osoba koja je uvek  imala neke lude ideje, a vodila se rečenicom׃  „Jednom se živi”.

Kao mala je dosta teških stvari doživela, a iz svega toga izašla kao najveći borac, sa osmehom na licu.

U svakom trenutku je bila jaka i hrabra, kao i do sada…

Preživela je taj 4. maj, sa teškim posledicama i velikom traumom, ali iz svega toga izašla kao najhrabriji borac.

Još uvek se oporavlja od teških rana, ali kroz to sve prolazi sa osmehom na licu, trudi se da bude nasmejana koliko god joj bilo teško. Ona mi je dokazala koliko život zna da bude surov i težak, ali me je naučila da nikad ne odustajem, koliko god bilo teško, i da se borim, baš kao ona.

Ana je moj ponos i najveći heroj!

Danas puniš 18 godina, ulaziš u svet odraslih, nisi više mala.

Srećan rođendan dušo, želim ti puno zdravlja i sreće.

Neka te sreća prati na svakom koraku, da ti se ispuni svaka neostvarena želja i da si mi uvek i zauvek nasmejana.

Tvoja Sara

 

….

Zahvalnost

Kao porodica, imamo posebnu želju da se zahvalimo čika Miši, tehničaru iz hitne pomoći, koji je pomogao Andrijani te večeri, držao joj ranu do Beograda da ne iskrvari, i njemu i njegovom sestriću, doktoru Perišiću i ekipi koja je uradila herojsku operaciju, i prvu i drugu, kompletnom šoku B Urgentnog centra, takođe celoj intenzivnoj nezi, na čelu sa načelnikom Dušanom Micićem, doktorkom Aleksandrom i sestrama koje su nam, zaista, u svakom trenutku, izlazile u susret.

Takođe, želimo da se zahvalimo Andrijaninim drugarima iz osnovne i srednje škole, Cvijićevoj i Ekonomskoj školi Smederevo, fudbalskom klubu Ravni gaj i svima koji su doprineli finansijski da mama može svaki dan da odlazi kod Andrijane u bolnicu.

 

Prenošenje teksta i preuzimanje fotografija dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.