Predobri, voljeni Dragan (FOTO GALERIJA)

Autorka: Draganova sestra Slavica Nešović, Foto: Privatna arhiva

Dragan, moj voljeni brat je bio dobar čovek, pošten, dostojanstven, pun ljubavi za svoje najmilije, za decu, za prijatelje i komšije.

Bio je lep, sa divnim očima boje plavetnila (nebeskog).

Bio je dobar sin, najbolji brat i najdivniji ujko svojim sestrićima i sestričinama. Voleo ih je neizmerno, učio ih ljubavi prema životu i prema sportu.

Bio je strasni navijač Partizana, pa je tu svoju ljubav preneo i na njih. Divio se njihovim vrlinama, umećima, lepoti i uspesima. Hvalio ih i podržavao, bio na njihovoj strani i kad bi napravili neki nestašluk. A oni su mu uzvraćali ljubavlju i poverenjem. On je bio njihov drug, njihov zaštitnik. To su bili posebno lepi trenuci kada bismo slavili neki dečji rođendan, njegov rođendan, ili se okupljali na njegovu krsnu slavu Svetog Luku. Tad bi kuća odzvanjala od dečije graje, i kuća i dvorište bi bili ispunjeni radošću i srećom.

Kad se meni rodio unuk (Andrej), on je bio veoma srećan. Radovao se svakom danu provedenim s Akijem i uživao u igri sa njim. Onda se rodila Saša, moja unuka, pa sestrina unuka (Tara) i on je zbog svih njih bio neopisivo srećan. Zadržavši dečiju dušu u sebi, igrao se sa njima kao da im je drug. Tako je postao i njihov zaštitnik. Bio je njihova podrška, sa još snažnijim pohvalama za sve njihove talente, lepotu i uspehe.

Dragan je u porodici imao nadimak Miki. Tako su ga unučići zvali. On je bio njihov Miki, jedinstven, pun ljubavi i razumevanja za njih troje. Oni su postali centar naših i njegovog života. A njih troje su se uvek posebno radovali susretu sa Mikijem. Unuk Aki je jednom prilikom pitao da li će Miki da bude kod kuće kada smo krenuli u posetu kod prabake i pradeke. Na moj potvrdan odgovor, on je poskočio od radosti i ubrzao korake da što pre stignemo, jer bi onda usledilo igranje s Mikijem u dvorištu, odbojke, košarke, stonog tenisa, preskakanje vijače… I tako uvek.

To su bili posebni trenuci, ispunjeni radošću i nekom svetlošću koja nam je svima obasjavala živote.

Draganov dar za razumevanje drugih, za saosećanje sa drugima je bio neiscrpan. Trudio se da nikog ne povredi. Bio je odgovoran, profesionalan i predan poslu. Kad je počinjao sa radom u školi, pribojavao se da neće moći da zapamti imena dece. A sada znamo da je pamtio i znao imena dece kroz devet generacija. Voleo ih je iskreno, čuvao ih i štitio i nesebično pomagao kad god je to trebalo. Znao je i njihove hobije, interesovanja, i za koje timove navijaju. Podržavao ih je u svemu, navijao za njih i uvek im čestitao za osvojene medalje i postignute rezultate. Skupljao je i razmenjivao sličice sa njima, tako im postajao najbolji prijatelj i zaštitnik.

Imao je dar da pamti imena i rođaka šire familije, kao i njihovih potomaka, pa iako je bio mlađi od mene, ja sam njega pitala za informacije o njima. Voleo je da na proslavama zaigra kolo, ali i u paru plesne igre. Umeo je i voleo je da na taj način izrazi svoju radost i uživao je u tome. Voleo je da gleda TV Slagalicu i vrlo uspešno rešavao zadatke i asocijacije.

Poslednjih godina je na košarkaške utakmice išao sa sestrićima (Filipom i Milošem) i sestričinom (Goranom). Pevali bi u kolima himnu Partizana, radovali se pobedi svog tima i svi tako srećni stvarali neke divne uspomene koje im sada, eto, kad on nije više sa nama, greju srca ispunjena tugom i podsećaju ih na divnog, voljenog ujku. Kad bol i tuga postanu nesnosni, odnekud izbije ponos što je on bio baš naš. Tako blagorodan, čestit, skroman. Da li je to bilo vaspitanje ili dar od Boga. I jedno i drugo.

Ljubav i blagorodnost izviru iz duše, pa se do duše stiže preko njih (B. Spinoza).

On je uvek iskazivao uvažavanje i poštovanje prema kolegama i roditeljima dece koju je čuvao. Koliko su oni njega poštovali i voleli, saznali smo iz mnogo poruka koje smo pronalazili na spomeniku, ispred škole, na društvenim mrežama. Puno divnih ljudi, roditelja dece iz škole, nastavnika, kolega, a najviše dece, govorili su nam o njemu. O njegovoj dobroti, plemenitosti i njegovom velikom srcu. Sada ih sve dobro poznajemo i zahvalni smo svima što su nam tim divnim rečima potvrdili ono što smo i znali – da je moj brat, naš divni Dragan – Miki, dobar čovek, čije su srce i duša bili ispunjeni ljubavlju koje je on nesebično delio i pružao.

Vukašinova majka je sestri i meni prišla jedne srede ispred škole i vrlo potresena i uzbuđena, ispričala kako je divni čika Dragan nosio njenog Vukašina iz kabineta u kabinet, kada je u petom razredu polomio nogu, a da ne bi gubio od nastave. U njenim očima su bili i tuga i suze i zahvalnost i ljubav za čika Dragana.

I mogla bih tako dugo da pišem i nabrajam sve one koji su imali lepe reči, anegdote i događaje vezane za njega i njegovu dobrotu. I svi su nam oni, svojim saosećanjem i lepim rečima, pomagali u tim neopisivo teškim trenucima.

Vreme prolazi, a kao da je stalo tog 3. maja. Umesto radosti i sreće, sada je samo bol, tuga i praznina. Nedostaje mi brat sve više. U mom je srcu zauvek. U srcima svih nas, u srcima najmlađih, unučića koji ga često pominju. Sećaju se njegovih pohvala koje im je s nežnošću upućivao.

Vrlo često, kada u nekoj igri pobedi, moja unuka prošaputa „hvala, Miki“. Ona veruje da joj to njen Miki pomaže.

Nedostaje mi brat, nedostaju mi naši razgovori o detinjstvu, o sportu, politici, filmovima. Planirali smo da pođe sa mnom na neki od planinarskih izleta na koje ja idem. Uvek bi mu nešto iskrslo, pa nismo išli zajedno. U njegovom stanu sedimo, gledamo uramljene fotografije, listamo albume sa fotografijama, budimo iz zaborava mnoga sećanja na njega, na zajedničke trenutke.

Svakodnevno razgovaram s njim. Pričam mu o dečijim uspesima i osetim tu njegovu radost i ponos jer je baš on verovao u njih. Unuk je počeo da trenira u Partizanu ove godine i on je tada rekao da zna kako se Miki na nebu raduje najviše.

Naš Dragan, Miki, je u svim našim mislima, u svakom našem koraku, u srcima i dušama svih nas.

Tuga i bol za izgubljenim sinom su neizmerni. Roditelji su nam slomljeni, izgubili su sina jedinca. Često žale što nisu mogli da svoje živote polože umesto njegovog.

Kada iz praznine koja je ispunila naša srca i naše duše izbije vapaj jer nam nedostaje sve više i više naš voljeni Dragan – Miki i devetoro divne, voljene dece: Ana, Bojana, Ema, Mara, Katarina, Angelina, Adriana, Andrija i Sofija, tad se javlja vera da su oni sada zajedno, na tom boljem mestu. I da ih Draganče čuva i pazi, kao što ih je i u ovozemaljskom životu čuvao i brinuo o njima.

Brate moj, 

Nedostaješ silno i bolno.

Iako često razgovaramo, i ja znam da me ti čuješ i razumeš, nedostaju mi tvoji osmesi, tvoji zagrljaji kad se radujemo dečijim i našim uspesima.

Dušo naša, teško je živeti život sa saznanjem da ti nisi sa nama. Da ne mogu da se zagledam u tvoje divne, plave oči, da ne mogu da podelim s tobom razmišljanja o svakodnevnici, o sportu, o politici, o životu. 

Nedostaju mi tvoje reči ohrabrenja i tvoje pohvale. 

Nedostaju mi ona radost i ushićenje kad sa decom u dvorištu igramo odbojku, košarku, stoni tenis ili vrtimo vijaču dok oni preskaču, a mi se smejemo i šalimo. 

Nedostaju mi zajednička gledanja TV Slagalice i nadmetanje ko će prvi da reši asocijacije. 

Nedostaješ sve više.

Bliže nam se rođendani. I moj i tvoj. Dan za danom. 

Ko će mi sada ispisati najlepšu čestitku? Onu od prošle godine čitam veoma često. 

A tvoj rođendan prvi nebeski (54. ovozemaljski), ćemo proslaviti u „Parku anđela“, u parku u kome rastu japanske trešnje. 

Tvoja, Anina, Bojanina, Sofijina, Andrijina, Emina, Marina, Katarinina, Angelinina i Adrianina. 

Znam da ćete nas, Anđeli naši, tada gledati i osećati da vas sve puno volimo. 

Zauvek. Do kraja ovozemaljskog života, kada ćemo se ponovo sresti.

A onda ćemo Miki, dušo moja, u tvom stanu kao i uvek, svi sedeti, misliti na tebe, pričati o tebi, o tvojoj jlubavi za sve nas, o tvojoj dobroti i blagorodnosti.

I ti ćeš, znam (verujem), osećati našu beskrajnu ljubav za tebe.

Dečica će duvati da ugase svećicu za Tvoj 1. nebeski rođendan. I bićeš, brate moj, dušo naša, u našim mislima, koracima, srcima i dušama.

Zauvek.

Srećan Ti 1. nebeski rođendan!

Proslavi ga sa svojih devet divnih malih anđela.

I čuvaj ih, kao što si ih i ovde čuvao.

Volim Te.

Volimo Te.         

Miki

Draga moja seko,

Srećan ti ovaj jubilarni rođendan i svi naredni da ti proteknu u sreći, radosti, veselju…

Da ti tvoj prelepi osmeh ne silazi sa lica i da nam uvek zračiš tom lepotom i šarmom!!!

Ljubi te i voli tvoj mnogo mlađi brat Miki

Dragan Vlahović je rođen u Prištini, kao treće dete Vlahović Kose i Živorada, božiji dar svima u porodici, a sestri Slavici i najdragoceniji rođendanski poklon (njen rođendan je 20.01.). Obasut velikom ljubavlju roditelja, sestara, rodbine, prijatelja, naučio je koliko je ljubav važna i koliko ju je važno deliti. 

U Beograd dolazi 1983. godine, gde nastavlja osnovnu i završava srednju školu „Stevan Filipović“.

1991. i 1992. godine, radi preko studentske zadruge na „Kolarcu“, kao razvodnik

1992-1994. živi i radi u svom rodnom gradu Prištini, u SC „Boro i Ramiz“

1995. definitivno dolazi u BG (gradi kuću sa roditeljima, sestrom i zetom u Višnjičkoj Banji)

1995. -1999. radi u fabrici sunđera „Microtri“

Od 2001. godine, radi u agencijama za usluge obezbeđenja: „Gordon“,„Sintal“, „G4S“

Obezbeđuje APR, Slovenačku ambasadu, Belgijsku ambasadu...

Od septembra 2013. godine, radio je u OOŠ „Vladislav Ribnikar“

Voleli su ga, cenili i poštovali na svim radnim mestima.

Prenošenje teksta dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.