Pomen za Pecu, Petra Mitrovića i najbolje drugare (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Petar Mitrović-Peca, polugodišnji pomen

U subotu, 25. novembra, 2023. godine, porodica će obeležiti polugodišnji pomen Petru Mitroviću Peci u selu Malo Orašje.

“Idu, idu dani, a vreme stoji

i danas je četvrti maj, jer dan se više ne broji.

Prolaze nedelje i meseci a mi se davimo u ovoj reci.

I najbolji plivač tone i guta, teško se diše svakog minuta.

More suza proliveno, srce kao staklo razbijeno.

Duša se steže, u bolu grca i svakoga dana na komade ponovo puca.”
…

 

 

Biljana Mitrović, majka

U noći, 4. maja, 2023. godine, u selima Malo Orašje i Dubona, dogodio se masakr kakav se ne pamti u ovim krajevima.

Osmoro mladih, preminulo je iste noći:

Nikola Milić (15),

Aleksandar Milovanović (17),

Marko Mitrović (18),

Lazar Milovanović (19),

Nemanja Stevanović (21), svi iz Malog Orašja i

Milan (22) i Kristina Panić (19) – rođeni brat i sestra

Dalibor Todorović (24) iz Dubone.

Petar Mitrović-Peca (25), preminuo je 50 dana kasnije od komplikacija, mnogobrojnih povreda i operacija koje je imao u Urgentnom centru u Beogradu, gde je bio lečen. Rođen je 12. avgusta, 1997. godine, a svoj 26. rođendan nije dočekao.

 

U subotu 25.11.2023.

Pomen svim nastradalima u Malom Orašju će se održati na Ravnom Gaju sa početkom od 11.00 časova.

Šestomesečni pomen Petru će se održati na seoskom groblju sa početkom od 12.00 časova.

 

Imao je mnogo veoma teških povreda. Nekoliko prostrelnih rana u plućima, metak u grudnom košu koji je kasnije odstranjen, povređenu dijafragmu, izvađen mu je desni bubreg. U butnoj kosti je, takođe, bio jedan metak koji je kasnije izvađen.

Peca je posle nekog vremena počeo da se oporavlja uz pomoć doktora, sestara i majke, koja je bila neprekidno uz njegovu bolesničku postelju, negovala ga, hranila… U periodima poboljšanja, pričali su i pravili planove za budućnost.

Nažalost, posle zadnje operacije, a bilo ih je nekoliko, stanje se pogoršalo, bivalo je sve gore, dobio je sepsu i počeo da halucinira. Povremeno je bio svestan, čak je i rekao doktorki da počinje da halucinira.

Preminuo je 23. juna, 50 dana nakon ranjavanja.

U Urgentnom centru, “šok A”.

 

 

Peca je bio vredan, požrtvovan mladić koji se trudio da očuva tradicionalne vrednosti u mirnom šumadijskom selu Malo Orašje. Mnogo je voleo svoje selo i mnogo je učinio za njegov napredak.

Peca je pokrenuo ponovno otvaranje fudbalskog kluba “Ravni Gaj”, u kome je igrao sa brojem 5. Takođe je bio osnivač i predsednik folklornog društva Malo Orašje. Bio je član Airsoft kluba Semendria i član lovačkog udruženja, koje od ove sezone nosi njegovo ime:

Lovačka sekcija Petar Mitrović Malo Orašje.

 

 

U vreme korone, bio je volonter, nosio je lekove i hranu starima i bolesnima.

Petar je bio veliki vernik. Redovno je odlazio u crkvu, postio je sredom i petkom, i ceo uskršnji post. Voleo je sve ljude i svi su voleli njega. Decu je obožavao, a za Novu godinu je bio Deda Mraz i ulepšavao je praznike roditeljima i deci.

Kada je ustreljen 4. maja, prestao je i folklor i fudbal, i utihnulo je i selo i omladina u njemu.
Kada je izdahnuo, 23. juna predveče, zamrlo je čitavo selo i cela Srbija jer vesti o tome da je još neko od ranjenih u masakru životno ugrožen, uopšte nije bilo.

U fokusu medija je, nažalost, i dalje bio ubica i njegov život.

Peca je bio veoma omiljen u selu i svima mnogo nedostaje. Oko njega se okupljalo veliko društvo devojaka i momaka od 15-30 godina. Nikome nije smetala generacijska razlika, svako se tu snašao i bio deo društva koje se okupljalo kod Pece u vikendici. Tamo su provodili nezaboravne zimske večeri, uz čuvene Pecine palačinke, kokice, muziku, zabavu. Društvo je svuda bilo zajedno… ali kod Pece je uvek bilo najlepše.

“Nedostaje svima, a najviše meni koja sam ga rodila” – kaže majka Biljana.

 

 

Peca je nosio i voleo bradu. Posle njegovog odlaska, mnogi momci iz sela i iz Smedereva takođe su pustili brade, njemu u čast ili da bi ličili na njega.

Kao i svake večeri, i tog 4. maja, Peca je bio sa društvom na Ravnom Gaju jer je to bilo mesto njihovog okupljanja. Sređivali su igralište i prostor oko spomenika koji je zarastao u korov. Te večeri, tamo je bilo oko dvadeset mladih iz Malog Orašja.

Proslavljali su Đurđevdan i rođenje deteta u porodici.

Sreću, radost i poslednje druženje, prekinuli su kuršumi bahatog, zlog, surovog momka koji te noći nije znao ili nije mogao da obuzda svoj bes drugačije, nego je poneo arsenal oružja i krenuo da puca i redom ubija divnu i nevinu omladinu….

Peca je pozvao oca oko 22h i 40 minuta.

“Tata, dođi brzo, pobi nas čovek na Ravnom Gaju”!

Svi su odmah izleteli iz kuće: majka, otac i dva brata sa dva automobila. Braća su ga odmah pronašla ranjenog i svojim kolima odvezla do Urgentnog centra u Smederevu. Vozili su najbrže što su mogli, 160-180 km/h, rizikujući da i sami izgube život.

U međuvremenu su zvali Hitnu službu, najpre dva ranjena mladića, zatim i drugi roditelji.
Sanitet su sreli usput prema Smederevu.

Urgentni centar nije bio spreman za toliki broj teško ranjenih pacijenata, tako da su braća Pecu i unela u bolnicu. Iz bolnice u Smederevu, najpre je prebačen u KBC Dr Dragiša Mišović, a posle dva dana, u Urgentni centar, gde je ostao do kraja.

Dok su Pecu ubacivali u kola, neko je vikao:

“Bole je mrtav “!

Bole je bio Pecin brat od strica Marko, a to mu je bio nadimak. Pecina majka, Biljana je otišla najpre do njega, a zatim do sve druge dece koja su ležala na zemlji, po mrklom mraku i dozivala pomoć koja nikako nije stizala.

“Surova stvarnost, surovo vreme,

na leđima nosimo preteško breme.

Rane su velike rane su ljute,

srce krvari, a usne ćute…”

Ovo su neki od stihova koje je Pecina majka posvetila svom sinu.

“Svakoga dana pišem, a ne znam ni kome, ni zašto. Napišem tako, isplačem se, nekada mi bude malo lakše, a nekada ne. Gledam i čitam vaše tekstove, i plačem. Hvala za mog Pecu i njegove palačinke!”

 

 

U tri teksta se pominju njegove palačinke! U priči o Marku, o Anđeli i Nemanji. Mala Mima je nekoliko puta rekla: Najlepše nam je bilo kod našeg Pece… Pekli smo palačinke, igrali karte, slušali muziku.

“Donesete na svet jedno maleno biće, živite i rastete sa njim. Prvi zubići, prve prehlade, dečije bolesti, prvi koraci, prve reči i nestašluci.

Prvi dani u đačkoj klupi, prvi problemi u školi.

Živite, rastete, radujete se.

Imate najveće blago, imate svoju decu.

I onda jednoga dana, jedne crne večeri…

neko sebi da za pravo da ukrade nečije blago,

uništi nečiju mladost.

Da oduzme nečiji život!

Kako, zašto, odakle nekome pravo?

Samo su neka od pitanja koja ćemo postavljati dok smo živi, a na njih nam niko neće odgovoriti.

Život nam je bio lep.

Život bi nam zauvek bio lep da se taj nečovek nije pojavio”.

Dan Pecine sahrane bio je još jedan od crnih, tragičnih dana u Malom Orašju.

 

 

Preteško je podneti toliku tugu i nesreću koja je zadesila ovo divno, pitomo šumadijsko selo, ove vredne, radne, poštene i časne porodice i njihovu anđeosku decu. Takvu decu su mogle da stvore samo takve, njihove porodice u kojima je vladala sloga, radost, posvećenost deci i ogromna ljubav koju su im pružali.

Na rastanku sa Pecom, poručili su mu da čuva njihove i njegove anđele, da brine o njima i da ih čuva, kao što ih je čuvao i okupljao u Malom Orašju i na Ravnom Gaju.

Da pozdravi i čuva maloletnog Nikolu i Aleksandra, svog brata Marka, drugare i komšije Lazara i Nemanju, brata i sestru Kristinu i Milana, i Dalibora iz Dubone…

Da svima prenese koliko ih volimo i koliko nam nedostaju.

“Uvek je bio spreman bez straha do svog cilja,

dok jednog dana, kukavica naoružan do zuba,

nije počeo da divlja.

Spreman je bio da svoje društvo zubima brani,

ali je jednog dana na njih rafale ispalio

monstrum pomahnitali.

O državo, o srpski rode, recite nam kako će i kuda majke i očevi dalje da hode.”

I sada posle toliko ugašenih života, posle toliko razorenih porodica, neko razmišlja o tome i na televiziji izjavljuje kako će taj monstrum, koji ni trepnuo nije kada je izmasakrirao toliko dece, da se popravi jednoga dana i kako mu se, ionako preblaga predviđena kazna, može još više smanjiti.

Kako je to moguće? Zašto je taj advokat izjavio tako nešto? Da li je svestan koliko je, već teško ranjene roditelje, još više povredio.

Za to vreme, majke i sestre spavaju u njihovim majicama, grle njihove stvari, uređuju njihove sobe kako bi im bili bliži i kako bi bar malo ublažili tugu nepodnošljivog nedostajanja.

Najteže im padaju praznici… prvi put bez njih.

Nedavno je porodica obeležila krsnu slavu Mitrovdan, prvi put bez Pece.

Prethodnih godina se slavilo do zore. Puna kuća gostiju i Pecinog društva. Muzika, smeh, radost… život.
Ove godine :

“Fališ nam danas više nego juče,

falićeš sutra možda još više,

danas je slava, a u našoj kući nikada tiše…”

Crkva Malo Orašje

Tragiču vest o smrti Petra Mitrovića, 23. juna, 2023. godine, objavio je Hram Svetog apostola Vatrolomeja u Malom Orašju, na svom Fejsbuk profilu.

Pored slike nastradalog mladića piše:

“Vest o smrti još jedne žrtve masovnog ubice, našeg dragog Petra, nas je zadesila u večernjim časovima praznika Svetog Apostola Vartolomeja, naše slave.

Povodom Petrove smrti, Sveta Crkva izjavljuje saučešće porodici preminulog. Molimo sve parohijane da pomenu našeg brata Petra u svojim zaupokojenim molitvama. Naš brat Petar je redovno dolazio u crkvu i ove godine je po Božijem promislu postio ceo Veliki Post i pričestio se Svetim Tajnama Hristovim na Vaskrs.

Petar je imao želju da proslavi praznik Svetih Apostola Petra i Pavla kao svoju krsnu slavu. Takođe je imao želju da naše selo oživi i obnovi mnoge izvore i znamenita mesta, kako bi očuvao tradiciju koju je imao kao vodič za “bolje sutra”. Voleo je folklor i bio njegov predsednik u našem selu. Voleo je druženje, ljude, zabavu i ljubav koja nas okružuje. A i ljudi su voleli njega, i još uvek ga vole i uvek će ga voleti. Hristos Vaskrse!

Od Gospoda Carstvo Nebesko! Amin”.

Zbog smrti mladića, otkazane su litija i seoska slava.

Nedostajaće nam Petar

Sećanja njegovih kolega:

Petar  Mitrović  je radio kao logističar na montaži u hali 10, viljuškar 9, uvek nasmejan, kakav će zauvek i ostati u našem sećanju.

Tog kobnog dana, kada niko od nas nije ni slutio da će to biti poslednji put da ga vidimo, radio je kao i uvek na svojoj poziciji.

Uvek nasmejan i raspoložen, posao je obavljao veoma odgovorno. Bio je deo Metech porodice, uvek spreman da pomogne svakom kolegi. 

Kada odlazi neko drag ostaje praznina koja nikada neće biti popunjena. Boli nemogućnost da još nešto uradimo za njega i bole reči koje nismo rekli, a mogli smo.

Bole uspomene, ćutanje i to što znamo da nikada više nećemo biti zajedno… 

50 dana se lavovski borio. Čekali smo da okrene još jedan krug, čekali smo da se smejemo svi zajedno, čekali smo… ali nije izdržao.

Nadamo se da si na nekom boljem mestu i da se smeješ onako glasno kako si samo ti znao. Bio si deo svih nas, i uvek ćeš biti neko ko nedostaje.

Tvoje kolege iz Metech-a.

Poruka menadžmenta:

Kada se takva tragedija odigra u našem neposrednom okruženju, reči nisu dovoljne da se ublaži patnja. Petar nije bio samo radnik u Metech-u, kako to njegove kolege opisuju, bio je i kolegijalan i od pomoći gde je trebalo.

 

Prenošenje teksta dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.