Kazna za ubice daleka i neizvesna: Šest meseci od masakra u Malom Orašju i Duboni (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić, Izvor: direktno.rs

Surovi ubica je nastavio svoj krvavi pir na oko sedam kilometara dalje, u školskom dvorištu u Duboni.

Tu je usmrtio još troje mladih: sestru i brata Krstinu Panić (19), Milana Panića (22) i Dalibora Todorovića (24) iz Dubone.

– Da li Vi poznajete nekog od nas, mislim na nas koji smo izgubili decu? – pitala me je jedna majka ubijene dece, u nekom trenutku na početku naših razgovora.

– Ne, ne poznajem nikog lično od ranije. Pratila sam te noći sve šta se dešavalo, preko svih medija… gotovo do jutra. Bilo je užasno i teško mi je i da zamislim kako je vama. Naročito roditeljima koji su u trenu izgubili oba svoja deteta. I ćerku i sina.

Kako im je? Kako se živi posle takve, najveće tragedije koja nekome može da se dogodi?

Preplitala su se imena sela i inicijali, jedva sam uspela da razumem ko je ko. Izveštavanja su bila prilično zbunjujuća, haotična i uglavnom o zločincu i njegovoj porodici.

O žrtvama gotovo ni reči.

Ne mogu da se pomirim sa tim da ovi mladi ljudi ostanu samo inicijali i žrtve masakra iz okoline Mladenovca.

Sada, posle priče sa roditeljima i sestrama, sa nastavnicom Ivanom, koja traje već nekoliko meseci, osećam se kao da ih sve lično i dugo poznajem.

Svi mladići iz Malog Orašja su rođeni i rasli u istom selu, družili se, voleli, svi su bili vredni, časni predivni mladi ljudi… Teško je poverovati da takvi danas uopšte postoje.

I svi su streljani u istom danu… bez objave rata, bez mogućnosti da se brane. Samo je Petar živeo još 50 dana, a onda je i on otišao. Sada su opet zajedno, valjda na nekom drugom mestu gde ništa ne boli i gde niko, obesan, bahat i svirep ne puca u nevine ljude…

Neverovatno je koliko su sva ova deca bila dobra, vredna, časna, složna. Koliko su se družili, voleli i lepo slagali. Koliko su bili puni života, radosti i velikih planova.

A ubio ih je jedan jedini koji je bio drugačiji.

Jedan mladi monstrum, jedna porodica, bogata i moćna, bahata i surova. Kao neko strano telo, kao korov usred najlepše bašte.

Sva ova ubijena deca su rasla u složnim i srećnim porodicama, uz mnogo pružene ljubavi i pažnje. Od rođenja su vaspitavani da budu časni, vredni, pošteni.

A on, ubica? Ubogi siromah. Jedan od one “užasno siromašne dece, kojima roditelji osim para nisu ostavili ništa drugo” (Duško Radović)

Kao da nije mogao da podnese toliku količinu dobrote i ljubavi koju su ta deca širila oko sebe. Kao da je hteo da im se osveti za to što su oni toliko predivni, savršeni, idealni… što su već tako mladi pronašli pravi put kojim su čvrsto hodali. A on je hteo da pripada nekom drugom svetu, surovom i kriminalnom, koji ga takođe nije prihvatio.

Zapravo, on nigde nije ni pripadao, osim možda toj šupi u kojoj se sakrio i gde je pronađen.

On je imao novac, motore, automobile… sve što je želeo. I moćnog oca koji ga je štitio od zakona za mnogobrojne prekršaje koje je ranije činio. Da je tada bio kažnjen i uhapšen, mladi iz Malog Orašja i Dubone bi bili živi i masakr ovakvih razmera se ne bi dogodio.

Dok su druga deca učila, pomagala roditeljima u kući i na njivama, dok su brali voće i brinuli se o životinjama, družili se, pravili palačinke i kokice, igrali fudbal… on, ubica se igrao jezivim “igračkama” kojima se ubijaju ljudi.

Počeo je sa ubijanjem životinja i maltretiranjem meštana, napadom na policajca. Pošto ga niko nije zaustavio i kaznio, završio je kao masovni ubica koji je izvršio masakr nad najdivnijom omladinom. Zato što su se u trenutku njegove pomahnitalosti, slučajno našli u njegovom vidnom polju.

Mladi policajac Milan Panić ga je molio da spusti oružje i da ne puca?! Nije mogao da zna da su se spasili samo oni koji su te strašne noći uspeli nekako da pobegnu ili koji te noći nisu bili tu.

Teško je poverovati da je u jednom mirnom selu vrednih poljoprivrednika, voćara i radnika, živeo takav monstrum!? I cela ta ohola i problematična porodica.

Šta će im toliko oružje u kućama? I odakle im kalašnjikov i drugo oružje koje ne može da se kupi ni regularno ni “na crno”? Jasno je da je samo otac mogao da ga donese. Oružja je bilo strahovito mnogo. I ono što je zvanično pronađeno u vikendici gde je ubica živeo, i kod njegovih rođaka i ono nezvanično, o kome se samo šapuće i poverljivo prenosi. Pominju se i druga mesta gde se krilo oružje, gde je verovatno i sada. Ali se o tome ne govori da se ne bi ugrozila istraga, a i zbog straha od osvete.

Porodice ubijenih nisu dobile obećanu pomoć. Ni psihološku ni materijalnu niti bilo kakvu drugu. Ovaj zločin se ne bi dogodio da nije napravljeno toliko grešaka i pogrešnih procena, da su predhodni prekršaji ili zločini bili kažnjeni. Za sve to nisu označeni krivci, a mnogo ih je i niko još uvek nije ni smenjen ni kažnjen.

A prošlo je već šest meseci. Roditelji nisu dobili odgovore na logična i normalna pitanja koja postavljaju nadležnima. “Zašto su ubijena naša deca koja nikom ništa nisu skrivila? Zašto je ubica i cela ta porodica posedovala toliku količinu oružja u svom vlasništvu i odakle im, kako su je nabavili?”

I posle masakra, kada se na mestima zločina sjatila policija pod punom opremom, sa helikopterima, dronovima i psima tragačima, ubica je uspevao da im pobegne!?

Mnoge porodice su se kretale u tom pravcu tražeći svoje najmilije i proveravajući šta je sa njima. Nikog od njih policija nije zaustavila, nijedno vozilo nisu pretresli?! Zašto, postavlja se logično pitanje?

I da li je možda policija namerno, po nečijoj naredbi “sa vrha”, “kupovala” vreme? Kuću gde žive njegovi roditelji, policija je pretresla tek posle nekoliko dana.

Da li su ih to pustili da na miru proslave Đurđevdan, svoju krsnu slavu, kao da se ništa nije desilo? A slavili su, priča se po selu. Zašto je otac uhapšen tek nekoliko dana posle zločina? Kakve su te specijalne zasluge koje je imao taj čovek, pa su ga toliko štitili. I njega i njegovog sina?

Zna se da je po zakonu ubici maksimalna zaprećena kazna 20 godina, jer je mlađi punoletnik. Zašto se tretira kao da je izvršio jedno teško ubistvo, a ubio je devetoro i 12 ranio, toliko da će ostati doživotne teške posledice i invaliditeti? Još može dobiti i skraćenje ako se bude dobro vladao. Možda će ga tome naučiti njegov branilac, advokat, koji je za verovali ili ne, poreklom upravo iz Dubone?!

Kakav je to (ne)čovek koji je mogao da pristane na tako nešto? Koliko košta odbrana takvog monstruoznog ubice?

Ima on prava na odbranu, to niko ne spori. Ali, logično bi bilo da to radi advokat po službenoj dužnosti. Bar po kriterijumima nas koji tako laički tumačimo pravo i pravdu.

Rođeni brat ubice, koji je živeo u istoj kući, odselio se odmah sa ženom i decom u drugi grad. On se brani ćutanjem?! On ima prava na to?! Kako?

A porodice žrtava su morale da svedočenjem prolaze ponovo kroz isti pakao kao u noći 4. maja i kasnije. Osim nekoliko njih kojima zdravstveno stanje to nije dozvoljavalo.

Zašto kuću ubice gde živi njegov deda i gde majka redovno dolazi, čuva policija 24 sata 7 dana u nedelji i ko to plaća? Od koga njih čuvaju?

Oni se osećaju ugroženo i brinu se o svojoj bezbednosti!? A njima niko ništa nije nažao učinio. Niko se sa njima nije svađao, niko im nije pretio. Njima se ništa nije dogodilo i oni su zaštićeni. I oni u zatvoru i ovi kod kuće. Nad njima neprestano bdi policija i čuva ih 24 časa!?

Koja je to naopaka logika?

Šta je sa žrtvama? Ko njih čuva i štiti? Ko njima pomaže? Niko. A obećana im je psihološka, finansijska, svaka druga pomoć. Obećano im je da će se porodica ubice iseliti iz Dubone jer se porodice žrtava osećaju nesigurno i uznemireni su, dok su oni u njihovom okruženju. Osećaju se užasno kada svakog petka vide majku ubice koja doterana, sređena, uzdignute glave, nosi u zatvor pune pakete svega i svačega što požele njen sin i muž.

Porodice žrtava mogu samo da odu na groblje i zagrle hladne spomenike umesto svojih sinova i ćerke i žive u strahu koji je realan. Ubica preti da će se osvetiti i nastaviti započetu krvavu misiju i kada izađe iz zatvora?!

Da li je moguće da iko veruje da će posle 20 godina izaći kao bolji čovek?!

Čak i ako odsluži celu kaznu, on će imati samo 40 godina. A sa 40 se svašta može. Ne zna se kolika je zaprećena kazna za njegovog oca? Kada će on izaći i da li će nastaviti da se ponaša osiono i bahato kao pre zatvora?

Da li je moguće da u celoj toj priči majka ostane potpuno nevina i da nema elemenata da se i ona optuži. Nemoguće je da nije znala za aresnal oružja koji se krije u njihovoj kući i vikendici koju su kupili sinu.

Ona sme da prijavi policiji za uznemiravanje nesrećne roditelje, čak i kada se se slučajno sretnu u gradu i kada joj ni reč ne kažu!?

Pa, gde je tu pravo i pravda?

U zemlji gde se ne poštuju nikakvi zakoni, gde se krše na svakom koraku ili donose novi preko noći i po hitnom postupku, da li će se za ove nesrećne ljude naći zakon koji će osuditi ubice i krivce za ovaj masakr maksimalno mogućom kaznom.

Za ubijenu omladinu, za ubijene porodice nijedna kazna nije dovoljno velika i ne može vratiti njihovu decu.

Ali, doživotna kazna bi sprečila nove moguće zločine koje bi počinili povratnici ili neki drugi zločinci.

“Verujem, cenjeni sude, da dobro poznaješ ljude,
vi barem imate posla jer ćud je ćud a sud je sud.
Verujem, cenjena glavo, da si i učio pravo,
da svakom sudiš pošteno jer čast je čast a vlast je vlast.
I sve po zakonu, za to sam prvi,
ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu!
Vlast je vlast,
i ja to poštujem, tu su paragrafi pa zagrabi
nek isto je i đavolu i đakonu…” Đ.B

Članak je prenet sa portala direktno.rs