Ostao je jedan mural, jedan kamion, mnogo neostvarenih želja i planova, a Dače više nema (FOTO)

Piše: dr Slavica Plavšić

Bila sam najsrećnije dete na svetu kada sam saznala da sam dobila brata koga sam toliko želela. Imala sam pet godina i sećam se kada je mama iz porodilišta stigla sa bebicom koja je samo spavala i plakala. A ja sam trčkarala oko kreveca svaki čas, pokušavajući da budem od koristi. Srećna sam što sam baš ja imala najboljeg brata na svetu, beskrajno tužna što sam ga imala samo 24 godine.

Nadam se da će moja deca zapamtiti mnogo lepih dana i trenutaka koje su proveli sa svojim najboljim ujakom koga su obožavali. Potrudiću se da ga nikad ne zaborave.

 

Dača je rođen 1. jula, 1998. godine. Bio je najmlađi u našoj ulici i svi su ga voleli jer je bio kulturan i lepo vaspitan dečak. Kao mali, voleo je autiće i motore, kao i većina dečaka. Imao je jedan mali motor koji je vozio, ali se desilo da je pao i sav je bio u ogrebotinama i modricama. Međutim, došao je kući sav srećan što se motoru ništa nije desilo.

„Dobro je, motor nisam izgulio!“

Dešavalo se povremeno da i moje lutke stradaju na čudan način, da im se iz čista mira polome ruke, noge ili oguli nos, ali se nisam mnogo ljutila zbog toga. Koji brat nije ponekad sestri oteo lutku ili je počupao za kosu… Sve je to deo detinjstva i odrastanja. A i suviše sam ga volela da bih na njega mogla da se naljutim zbog bilo čega. Svoje igračke je umeo da čuva i njih nije lomio.

Pre izvesnog vremena me je pozvao da me pita da li se sećam da smo kao mali jedva čekali da oližemo vanglicu sa šlagom kada bi majka pravila tortu i kad smo želeli da nam ostane što više šlaga. Rekoh, sećam se da bih mu ugodila, jer se ni mama toga nije sećala… Pa eto, neka njegovo sećanje bude tačno, neka čuva i gaji tog dečaka u sebi.

Roditelji su nas naučili da budemo dobri, vredni, pošteni i da uvek pomažemo drugima. Prema njima imamo veliko poštovanje i veliku zahvalnost! Dača je bio više privržen majci i sa njom je imao slobodu da priča o svemu.

 

Govorio je:
„Ja od majke bolju drugaricu nemam. Ona je moj najbolji prijatelj, i ona će me posavetovati kako to samo majka može“.

Tokom odrastanja, učio je i radio na sebi, negovao lepe manire koji su ga činili posebnim. Završio je srednju „Tehničku školu“ u Mladenovcu, a nakon toga se zaposlio u Elektrodistribuciji, takođe u Mladenovcu. Bio je dobar, vredan, savestan radnik, posvećen svom poslu. Van radnog vremena je radio privatno, pa je u dogovoru sa roditeljima kupio kamion sa korpom koji je potreban za taj posao, a on je baš želeo da ga ima. Ta korpa služi za rad na visini, da može da se priđe banderi ili nekoj zgradi.

Planirali su i da je iznajmljuju kada nekom zatreba.

Sada sa tom korpom radi tata i iznajmljuje je. A pošto je kamion bio Dačin, preko haube je velikim slovima ispisano njegovo ima: Dača!

Za upravljanje tim kamionom, Dača je morao da polaze vozački ispit odgovarujuće kategorije i baš te večeri, 4. maja, vozio je poslednji čas obuke i bio je jako srećan.

Tata je uvek bio stub porodice. Bio je snažna i stabilna ličnost koja je uvek tu da pomogne, zaštiti, dâ vetar u leđa ako zatreba. „Mišica moj“… tako ga je Dača zvao u šali i izlivima nežnosti. Roditelji su bili veoma ponosni na njega.

 

Tata se bavio limarijom, poznat je kao „Miša limar“.

Radio je po krovovima, pravio hale. Taj posao je jako težak fizički. Čistio je sneg sa krovova po kiši i vetru, a leti je radio i na usijanim limenim krovovima, gde je temperatura dostizala i do 60°C. Radio je i u inostranstvu i svuda, da bi mogao porodici da obezbedi što bolje uslove za život.

Nikada se nije žalio da mu je teško jer je sve to bilo za bolje sutra. A to bolje sutra ispalo je – najstrašnije moguće!

Dača mu je uvek pomagao, naročito od kada je utvrđeno da mu je kičma u jako lošem stanju i da će verovatno morati na operaciju. Zbog toga su odlučili da otvore malu porodičnu firmu koja bi se bavila proizvodnjom ograda i uspeli su da kupe jednu specijalnu mašinu za taj posao. Mama se bavila kućnim poslovima, spremala hranu, dočekivala ih i ispraćala. Sa Dačom se obavezno čula telefonom, bar jednom dnevno. On bi je pozvao da vidi kako je, šta radi i da li nešto treba da se kupi ili donese. Tog 4. maja, mama i Dača su se čuli 14 puta!

To sam posle videla u maminom mobilnom telefonu.

Kao da su znali da se više nikada neće čuti.

Dača je bio uvek nasmejan, mio, kulturan, voleo je svakoga da ispoštuje, svakome da se javi i da svakog ugosti.

Bio je pun života, planova za budućnost i pun neke pozitivne energije kojom je plenio, i po tome su ga svi znali. Imao je i svoju lepu kućnu ljubimicu Beti, koju je mnogo voleo i često je vozio kolima ili na motoru. Ona je reagovala na svaki njegov zvuk, zvuk auta, čak i kad mu neko spomene ime… Te večeri, pre nego što je krenuo u školsko dvorište, igrao se sa njom i kroz igru umalo ga nije ugrizla. To se nikada ranije nije dešavalo. Kažu da psi znaju da prepoznaju opasnost. Možda bi Beti tim ujedom spasla njegov život, jer tada Dača ne bi ni izlazio.

Ali sve su to naša razmišljanja i pretpostavke u silnoj želji da nađemo odgovore na pitanja zašto se sve to dogodilo i da li je moralo da se završi baš toliko tragično.

Dača je voleo muziku, veselja i uvek je bio u centru pažnje. Znao je često da menja frizure i stalno je nešto isprobavao! Oblačio se uglavnom sportski, ali je za izlazak i neke svečanije prilike voleo da obuče košulju.
Voleo je moderne bele košulje i bio je mnogo lep u njima.

Imao je mnogo drugova i prijatelja koji su često dolazili kod nas, pa je i sa njima uvek bilo veselo.

Njegovi drugovi iz srednje škole su oslikali mural sa njegovim likom na zgradi Tehničke škole u Mladenovcu. „Ovo je naš Dača zaslužio“, rekao je njegov drug. Zahvalni smo mnogo tim mladim ljudima koji neguju sećanje na svog druga, na našeg Daču i koji su nam svojim gestom bar malo razvedrili tešku i tmurnu svakodnevnicu.
Dača je imao devojku koju je mnogo voleo. Ona je, poput njega, mila, dobra, lepa, vaspitana i pametna devojka. Bili su prelep par! Voleli su da putuju, a Dača je pravio fotografije za uspomenu.

Planirali su veridbu tokom ove godine, a sledeće godine, kada ona završi fakultet, planirali su i venčanje i zajednički život.

„Želeli smo da napravimo veliko veselje i da pozovemo sve rođake i prijatelje na svadbu koja će se pamtiti“, priča Danijela, Dačina majka.

Nažalost, umesto na svadbu, svi su 7. maja, na drugi dan Đurđevdana, došli u Dubonu, na sahranu Dači, Kristini Panić i Milanu Paniću.

Sestra nastavlja priču:

 

Dača i ja smo uvek imali divan odnos, prepun ljubavi i poštovanja. Bio je najbolji ujak na svetu i mojoj deci je ispunjavao sve želje. Vodio ih je u šetnje, u bioskop, na fudbal, igrao je sa njima neke njihove igrice i deca su ga obožavala.

Sećam se da je bio kod mene dan pred moj porođaj i dok sam ga ispraćala na vratima, zastao je… Bio je uplašen zbog mene, zbog sutra… Skinuo je svoj krstić i, suznih očiju, stavio ga je meni oko vrata.
„Da te čuva Bog i da sve prodje kako treba!“

Krstić je bio unikatan ručni rad i mirisao je na neko drvo. Ne znam tačno koje, ali znam da ga je dobio od našeg brata koji se zamonašio i da je Dači mnogo značio.

Po izlasku iz porodilišta, vratila sam mu krst jer znam da mu je bio drag i da ga je voleo. Imao ga je na sebi i te strašne noći kada je ubijen.

Iz bolnice nam nisu vratili ništa od njegovih stvari. Ni taj krstić, ni brojanicu, ni telefon. Ništa osim njegovog prsluka i zbog toga nam je mnogo žao i teško.

Posle mog porođaja i izlaska iz bolnice, tata i mama su se razboleli, i ujna je takođe bila prehlađena. Tako da je našoj Jani Dača doneo povojnicu. U našem kraju je običaj da nekoliko dana po izlasku iz porodilišta, dođu majka, tetke, strine, ujne… da vide bebu i donesu pogaču ili tortu i razne poklone za bebu: benkice, zeke, pelene, peškir za kupanje, kozmetiku, ćebence i povojnicu. Sve je to za Janu doneo njen ujak i nazvao je Daliborka, jer mu je mnogo ličila na njega.

Na poklon od ujaka, Jana je dobila svoje prve zlatne minđušice sa roze cirkonima.

Dača je u poslednih nekoliko godina zavoleo i poljoprivredne poslove i zemlju. Imao je dve njive sa šljivama koje je održavao. Želeo je da obere šljive, da ih proda i da od plate i privatnih poslova zaradi novac da ovog leta ode na more sa devojkom. U Egipat. Oboje su maštali o tome.

Voleo je da ima sve svoje, pa je krenuo da kupuje jednu po jednu priključnu mašinu. Bio je jako uredan i pedantan. Njegov auto je morao da bude blistavo čist i mirišljav. Takođe je kupovao i svoj alat i čuvao ga uredno, sve je uvek moralo da bude na svom mestu.

Bio je strastveni navijač Crvene zvezde, vatreni delija i često je išao na utakmice da bodri svoj voljeni klub. Mogao je da bude dobar u bilo kojoj profesiji, ali je ostao svoj i poseban.

 

Te večeri 4. maja, sređivala sam kuću jer mi slavimo Đurđevdan. Radovala sam se što će nam doći gosti, što mi dolaze roditelji i brat…

A onda mi je stigla poruka od drugarice da se u Duboni desila neka pucnjava i da pita da li znam nešto o tome? Odmah sam počela da zovem majku, oca, Daču, ali se niko nije javljao. Shvatila sam da se desilo nešto loše nekom našem bliskom. Ali da naš Dača ima bilo kakve veze sa tim, to mi ni za trenutak nije palo na pamet.

Ne može njemu ništa da se desi, on retko ide u školsko dvorište, on ne voli svađe i rasprave i nije konfliktna ličnost. Nikada se ni sa kim nije posvađao, a kamoli potukao.

Odmah smo seli u kola i krenuli ka mojima. Na putu sam dobila poruku od rođake u kojoj je samo pisalo da je Dača povređen. Užasno sam se uplašila. Ali dobro, povređen je, valjda nije toliko strašno. Važno je da je živ… bila sam sigurna u to.

Stigli smo do Ravnog Gaja, dalje nije bilo dozvoljeno jer je bilo puno naroda, policije, forenzičara koji su vršili uviđaj, prizori su bili jezivi. Šljašteća svetla mnogobrojinih policijskih rotacija… Ne mogu da povežem šta se tu izdešavalo. Policija nije dozvoljavala da se priđe bliže. Nisam mogla da znam da se baš tu, na tom mestu dogodio prvi zločin gde su ubijeni momci i društvo koje smo takođe poznavali. Zbog zabrane prolaska tim glavnim putem, krenuli smo preko nekih njiva, sećam se, pa kroz Orašje i onda smo izašli na auto put, isključili se na naplatnoj rampi Mali Požarevac i nastavili ka hitnoj u Mladenovcu. Prošli smo pored mnogih policijskih patrola. I mi i druga vozila.

Nikoga nisu ni zaustavili ni pretresli!?

Ne razumem kako su onda i gde tražili ubicu?

Ili su samo čekali da mercedes koga je ubica vozio sam „uleti“ u policijsku patrolu?

Ispred hitne službe u Mladenovcu je bila gužva, bilo je puno ljudi, a u glavi su mi samo odzvanjali nejasni glasovi. Tražila sam svoje roditelje i u nekom trenutku sam ugledala oca na klupi kako sedi i gleda u jednu tačku.

U pogledu se videla tuga, očaj… Srušen ceo svet.

„Tata, gde je Dača?“, pitam očajnički, dok gledam lice svog oca niz koje liju suze. Njegov pogled se gubi negde u daljini i on bez glasa izgovara: „Nema više Dače!“

Majka se sklupčala kao senka uz oca, očajna, slomljena… izgubljena. Otac je prigrnuo svojom jaknom da je zaštiti, ugreje… uteši, ili je možda pokušao da joj sakrije pogled od svih strahota koje su se te noći dešavale.

„Nema više Dače“… odzvanjalo mi je u glavi danima i noćima, bez mogućnosti da to razumem i prihvatim…
Kako može da nema mog, našeg Dače… Pa, on je tek počeo da živi.

Te večeri je Milan Panić Dači poslao poruku da dolazi u školsko dvorište, da će tamo biti i njegova sestra Kristina i još neko društvo, pa ako može da dođe i on, na kratko, da se vide i ispričaju. Dača i Milan su se družili i bili su baš dobri prijatelji, kao i Milanova sestra Kristina.

U našem selu, Duboni, ima samo dve prodavnice. Nema kafića niti mesta gde bi se mladi sastajali i družili. U školskom dvoristu su bile klupe i sto, i tu su se svako veče deca okupljala i družila. Dača ne ide često tamo. Zadnji put je bio na Veliki petak, pred Vaskrs.

Tog prokletog 4. maja tamo je bilo oko tridesetoro dece!

Srećom, mnogi su se nešto žurili. Neki su bili gladni, nekom se spavalo, neko je morao da ustane ujutru rano. Ostalo je njih osmoro na klupama ispred škole.

Nažalost, i to je bilo previše za strahotu koja je usledila.

Majka je čula prvi rafal, i nekim nepogrešivim instiktom, kakav samo majka može da ima, odmah je pomislila na Daču i na školsko dvorište, jer je znala da je njen sin tamo. Pozvala je oca i odmah potrčala u pravcu pucnjave.

Otac je seo u kamion i stigao ispred školskog dvorišta pre nje.

 

Pismo majke Danijele

„Bio si naš ponos, sreća, radost, bili smo najponosniji roditelji. Bio si naša zvezda vodilja. Nas troje smo se o svemu dogovarali i razgovarali. Živeli smo kao u bajci koja se pretvorila u tragediju, u jednoj noći preplavljenoj krvlju, bolom i tugom. Od te noći 4. maja, svaki dan boli, svaki dan je tuga kao i svaka prokleta noć.

Te večeri si došao kući sa poslednjeg časa vožnje, večerali smo i odgledali košarku. Dobro se sećam, igrao je Partizan. Dobio si poruku da ideš u školsko dvorište jer će tamo biti tvoje društvo. Pošto sam znala da sutra radiš i da rano ustaješ, zamolila sam te da ne ostaješ dugo.

Tvoj odgovor i sad čujem:
„Majka, neću dugo, idem samo na 15 minuta“.

Toliko je i prošlo kada se začuo taj prokleti prvi rafal. Predosetila sam nesreću i odmah sam krenula tamo. Ja sam trčala, ali tata je kamionom stigao pre mene. Prilazio je svakom detetu, proveravao da li je živo i ukazivao pomoć svima. Trčao je oko škole sa baterijskom lampom i tražio tebe, u nadi da si uspeo da pobegneš.
Kad sam stigla, ja sam tražila samo tvoje lice u onom mračnom delu i našla te između stola i klupe. Polila sam te vodom i videla da daješ znake života. Brzo smo te preneli u kamion, a tata je vozio u Mladenovac do hitne što je brže mogao. Celim putem, sedeo si u mom krilu, kao kada si bio mali. Jednom rukom sam ti držala glavu da budeš uspravan da se ne ugušiš, a drugom pritiskala na ranu da ne iskrvariš. Dozivala sam te celim putem i molila Boga da te spase i da preživiš. Tata je opipavao puls i pred hitnom, više i nije znao da li ga oseća ili ne… Nadao se da ga ne opipava na pravom mestu.

Nisam ni slutila da sam te već izgubila te užasne noći.

Dani prolaze. Svaki je gori od prethodnog, tuga i bol ne prestaju.

U tvojoj sobi, sve stoji onako kako si ostavio.

Sve uredno i na svom mestu. A ja svaki dan ulazim u sobu kako bih osetila onaj miris tvoje kože, miris tvoje sobe, koji se oseća i dalje kao da si tu. Zato ostajem na kratko, da ne bih pokvarila taj osećaj i tvoj miris.

Kao da se bojim da ne potrošim tu količinu vazduha koja je ostala u tvojoj sobi, ispunjenoj tvojim mirisom.
A tata, za ovih pet meseci, nije nijednom ušao u tvoju sobu. Ne znam da li će nekad moći da uđe jer su tuga i bol suviše veliki. On ne bi mogao da podnese da otvori vrata i da vidi da tebe nema u toj sobi.

Ne mogu da živim bez tebe, jedini moj Andjele.

Živim, ali nisam živa, a tebe niko ne može da zameni.

Pola mog srca je otišlo sa tobom te noći, jedini sine moj Dačo!“

Nažalost, Dača je iskrvario i preminuo je na putu ka bolnici.

Kasnije smo saznali da su naši prijatelji i komšije, brat i sestra, Kristina i Milan Panić, isto kao i naš Dača, ubijeni te noći. Saznali smo i za ubijene i povređene u Malom Orašju. Tragedija i masakr neviđenih razmera, nezabeležen i nezapamćen u našim mirnim selima, gde su ljudi živeli spokojno i srećno, gde je omladina bila dobra, vredna, poštena, vesela i srećna. Sada samo muk, tuga, sivilo… groblje i crni barjaci.

Strašna sahrana sa tri bela kovčega koji simbolizuju njihovu mladost, nevine i čiste duše.

 

Na zidu školskog dvorišta gde su ubijeni Kristina, Milan i Dača, oslikan je divan mural sa njihovim likovima.
Iz Dubone su i mnogi povređeni: devojka koja je izgubila ruku i kojoj je povređena noga; mladić koji ima tešku povredu noge za koju se doktori još bore da je sačuvaju. Povređena su još tri čoveka koji su popravljali ogradu. Povrede su bile teške i mnogobrojne. Jedan čovek je u kolicima… Svi oni su generacija mog tate ili mlađi, između 50 i 60 godina, i ostaće trajni invalidi, nesposobni za rad.

Sa ubijenim Dačom, Milanom i Kristinom, bile su i tri devojke iz Malog Orašja: Teodora, koja je uspela da pobegne i pozove policiju, dok je njen rođeni brat Nemanja ubijen u Malom Orašju; Anđela, devojka od 17 godina, kojoj je Nemanja bio momak i najveća ljubav, zadobila je teške povrede glave i oka, i još uvek se oporavlja posle mnogobrojnih operacija koje je imala, i Andrijana, koja je pogođena u stomak i koja se, takođe, oporavlja.

Koliko izgubljenih života, koliko uništenih porodica, koliko trajnih invalida i užasnih trauma od kojih će se oporaviti verovatno tek druga generacija i oni koji će se tek roditi u ovim selima. Malo ko od njih je sposoban za rad, a svi se bave teškim fizičkim poslovima i poljoprivredom. Moj otac će morati na operaciju kičme. Majka je senka koja hoda i plače. Ne znam od čega će živeti!?

Razmere tragedije su nesagledive i ko zna šta će se sve još dešavati.

Država nas je toliko uništila da je red da mnoge porodice zbrine i pomogne na odgovarajući način.

Ubice će izaći iz zatvora. Otac ranije, sin kasnije… ali će biti dovoljno mlad da nastavi sa započetim zločinima, jer za prethodne nije kažnjen.

Strepimo, bojimo se, besni smo i ogorčeni.

„A Vama posebno hvala na velikom trudu i izdvojenom vremenu da našeg Daču i sve ostale žrtve opišete baš onako kakvi su bili. Znam da Vam nije bilo lako da se nosite sa svakom bolnom pričom i da iz nas „izvlačite“ najdublja sećanja. Hvala Vam što naša braća i sinovi nisu samo inicijali i „slučaj Mladenovac“, već divni mladi ljudi, vredni, radni, časni, pošteni i posebni, svako na svoj način. Prepoznavaće ih ljudi iz naših priča i setiće se ko je i kakav bio. Setiće se da su te užasne noći izgubili svoje nevine živote najbolji među svima“.

Zbog mnogobrojnih propusta sistema i države, neko će, valjda, postati svestan koliko je i koga sve Srbija izgubila. Izgubila je mnogo osmeha, dece, radosti i mnogo budućih srećnih porodica.

 

Poseta roditelja ubijene dece iz „Ribnikara“ je za nas izuzetno značajna. Spojila nas je je ista tuga i slična tragedija. Ti divni, prijatni i kulturni ljudi su došli u miru i želeli su da posete svačiji grob, upoznaju roditelje koji dele istu bol i sličnu sudbinu.

Kako je ovo surov i nepravedan svet!

Trudiš se celog života da vaspitaš svoje dete i naučiš ga pravim vrednostima. A onda, na najstrašniji način shvatiš da to ipak nije dovoljno, jer postoje neki drugačiji „ljudi“ i njihova drugačija „deca“, koja sebi daju za pravo da odlučuju o tome ko će koliko živeti i koja pucaju u mlade i nevine ljude i decu, bez milosti i griže savesti, kao u svoje lične pokretne mete.

Prenošenje teksta i fotografija dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.