Ogled – Marina Savković – Koliko (zapravo) prihvatamo različitosti?

Izvor: Novi magazin

U svetskoj i domaćoj javnosti se nikada nije više govorilo o potrebi inkluzije, kako u društvu generalno, tako i u radnom okruženju. Usvajaju se odgovarajući zakoni i dokumenti javnih politika, a poslodavci organizuju obuke za svoje zaposlene o tome šta se smatra različitostima među zaposlenima i kakva su ponašanja prihvatljiva u odnosu prema drugima. 

Različiti formati obuka se organizuju i u okviru sistema formalnog obrazovanja. Uzimajući u obzir impresije i uzdržani otpor mojih poznanika koji u nekim državama Zapada prolaze kroz dugoročne i radikalne obuke u oblasti senzibilizacije i inkluzivnosti, pitam: da li i kada postajemo svesni različitosti i ulazimo u proces suštinskog prihvatanja „onih drugačijih“? 

Sa mladima često diskutujem na ovu temu, prevashodno u kontekstu njihovog budućeg radnog okruženja. Studenti se uglavnom prvo osvrnu na analizu razlika u oblasti rodnog identiteta, generacijske pripadnosti i seksualne orijentacije, što je trenutno najaktuelnije javnim diskusijama na našim prostorima. Zdravstveno stanje i socio-ekonomske razlike ostaju u drugom planu kod sagovornika mlađeg uzrasta, jer im u svakodnevnom životu nisu previše vidljive u kontekstu problema prihvatanja. Kroz ove razgovore stičem utisak da, koliko god većina mladih nastojala da formira neki zvaničan i društveno prihvatljiv stav o prihvatanju prethodno pobrojanih razlika, u našoj sredini etničke i verske različitosti i dalje ostaju veliki problem. Onda dobijem priliku da, pozivajući se na Sigmunda Frojda i Kristofera Hičensa, objasnim pojam narcizma malih razlika, odnosno činjenicu da nepremostive razlike i animozitet često doživljavamo u odnosima sa ljudima koji su nam veoma slični. 

Razliku u percepciji i prihvatanju drugačijih neće toliko napraviti razgovori, obuke na radnom mestu ili zakoni koliko spremnost ljudi da u realnom svetu budu iskreno otvoreni za komunikaciju i suočavanje sa različitostima. Tokom saradnje i razmene informacija s vremenom shvatamo koliko su „različiti“ zapravo slični nama samima. Ono što je još važnije, ostajemo iznenađeni u čemu su sve oni bolji od nas – kao ljudi, sportisti, mislioci, roditelji, poslovni ljudi, stvaraoci i slično

Naša bogata istorija ratnih i političkih sukoba uvek daje dobre ilustracije u ovom smislu. Koncept postaje jasniji kada pronađemo dve realne osobe (nekada i iz same učionice), koje su u izrazito čestim sukobima, a onda pobrojimo sve njihove sličnosti. Diskusija na kraju ne dovodi do opštih odgovora na pitanja i konkretnih zaključaka, već ostavlja širok prostor za razmišljanje, kako studentima, tako i meni. Imam utisak da ovakvi razgovori sa mladima uvek imaju smisla i da mogu stvoriti pozitivnu promenu u dugoročnoj perspektivi.

Ipak, sada ću se malo vratiti na početno pitanje i realnost, o kojoj takođe mnogo razgovaram sa studentima. Razliku u percepciji i prihvatanju drugačijih neće toliko napraviti razgovori, obuke na radnom mestu ili zakoni, koliko spremnost ljudi da u realnom svetu budu iskreno otvoreni za komunikaciju i suočavanje sa različitostima. Tokom saradnje i razmene informacija s vremenom shvatamo koliko su „različiti“ zapravo slični nama samima. Ono što je još važnije, ostajemo iznenađeni u čemu su sve oni bolji od nas – kao ljudi, sportisti, mislioci, roditelji, poslovni ljudi, stvaraoci i slično. Tek ta spremnost da sebe iznenadimo uvidima koliko su naše pretpostavke i svakodnevni svet ograničeni približava nas novim ljudima. Oni nama i mi njima s vremenom postajemo samo druge, a ne drugačije osobe. 

Činjenica je da je pre otvorene razmene i spremnosti da upoznamo i razumemo druge, nas takođe neko smatrao različitim. Na primer, ukoliko pripadamo etnički većinskom stanovništvu u Srbiji, imamo lična primanja iznad proseka, nemamo invaliditet i heteroseksualna smo osoba, mi smo formalno različiti za sve ljude koji sa nama ne dele neku od navedenih karakteristika. Toga u našoj ubeđenosti u ličnu normalnost uglavnom nismo svesni, ali baš tu nam se mogu otvoriti nove prilike za učenje i bogatiji život. Možemo li postati malo spremniji da se izložimo čestim iznenađenjima i pomeranju granica svoje percepcije o svetu koji nas okružuje?

Biografija

Marina Savković (Beograd, 1982), diplomirala je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2006, a 2009. je stekla titulu magistra ekonomskih nauka i mastera poslovne administracije (MBA), na programu Linkoln univerziteta iz Kalifornije. Doktorirala je 2016. na Univerzitetu Singidunum u oblasti politika zapošljavanja i održivog razvoja. Od 2022. radi na Univerzitetu Metropolitan. Objavila veći broj stručnih analiza naučnih radova. Bila je stručno angažovana brojnim domaćim i međunarodnim projektima u oblastima: ekonomske inkluzije, održivog razvoja, zapošljavanja osetljivih segmenata stanovništva i pravedne tranzicije. Aktivno koristi engleski i nemački jezik.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.