Nina Borović Kobiljski – Roditeljima nelečenog dečaka

Autorka: Nina Borović Kobiljski, Tekst objavljen na Facebook-u 23. maja. 2023. godine

Znate, mi više u ovozemaljsku pravdu ne verujemo…ali se trudimo da nastavimo da verujemo u ljudskost i u istinu…

Verujem da vam je dobro poznata činjenica da je naše odeljenje VII2 bilo jedno izuzetno odeljenje, ne zato sto je bilo sastavljeno od odličnih đaka, vec zato sto su to bila dobra deca i dobri prijatelji jedni drugima. Oni su u školu odlazili nasmejani i vraćali se zadovoljni.

Sećate se da su nam deca išla zajedno na jezički kamp u Francusku…pa dobijali smo njihove video snimke kako pevaju pored kamina, igraju se na tematskim večerima i idu na izlete…znate i da su se svi zajedno kartali i smejali u sobama do kasno u noć.

Kako ne biste znali, kada ste puni zahvalnosti zvali razrednog starešinu i zahvaljivali se što vam je sin tako lepo prihvaćen od strane drugara u novom odeljenju u koje ste izabrali da ga prebacite.

Bilo im je prelepo, ali im je istovremeno bilo čudno zašto jedno dete svih 7 dana spava sklupčano na fotelji, umesto u krevetu, iako mu je na raspolaganju cela dvokrevetna soba?!

Da li znate da je tom detetu bila neophodna pomoć i vas roditelja i stručnih lica?

Tragedija koja nas je zadesila je toliko strašna, bolna i nepojmljiva, da se svakodnevno borimo za udah.

Sa njihove strane i dalje odzvanja isti odgovor : “Nisam kriv/a” bez žala zbog loših izbora, bez pokajanja i bez spremnosti za preuzimanje odgovornosti za prava koja su želeli, koja su svojoj slobodi birali i u kojima su uživali….život su živeli upravo u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti u koji očigledno i dalje veruju. Razlika nakon skoro 9 meseci je samo u tome što su sada angažovani i advokati koji će nam kroz iskrivljeno ogledalo vešto opravdavati ove jezive činjenice i pokušati da sakriju suštinu dogođenog zla usvajajući isti šablon klijenata – kriv je neko drugi za moje izbore i moje postupke te će i taj neko drugi snositi odgovornosti za moja prava (ili neće niko u najboljem slučaju)

Ne mrzim, čak ni ne prerezirem…samo sam neutešna i beskrajno tužna….

Misli koje će nas doživotno moriti su: Zašto mu niste pomogli?! Zašto ste ga obučavali u streljani i kod njega razvijali i gajili tako jezive veštine pucanja i ubijanja, dok smo mi nasu decu vodili na časove umetnosti i sporta?!

Ako niste bili svesni svoje uloge u nezapamćenoj tragediji od 3.maja 2023. godine, onda biste se morali osvestiti i shvatiti da se nažalost ovde suočavamo sa tragedijom nakon tragedije koja poprima svetske razmere. Jasno nam je da javno mnjenje traži neki smisao – razlog sa ciljem da se ovakav zločin na neki način obrazloži i shvati kako je do njega došlo?

Da se razumemo, vršnjačko nasilje je krucijalna tema današnjeg doba kojoj se mora posvetiti najveća pažnja i briga kako bi se ono zaustavilo.

Ali se u ovoj tragediji ono nije desilo niti biste smeli ponovo da se obmanjujete i krijete iza neistine.

Izvinjavam se, desilo se na najpogubniji mogući način ali od strane vašeg deteta prema našoj deci.

Da li ste svesni činjenice da preživeli i ranjeni dobijaju životne pretnje iz celog sveta jer će “neko završiti ono što je započeto”, u bolesnom ubeđenju o zadovoljenju pravde za “maltretiranog” dečaka.

Vi dobro znate da su ga deca VII2 naivno prihvatila, pružila mu ruku prijateljstva i to je sve što su njihova zlatna srca mogla da urade…sve drugo je bilo na vama koji ste za njega odgovorni i stručnim službama koje su morale da zadrže objektivnost onda kada nastupi roditeljska slabost.

Znate, 21. vek je nažalost vek bez srama….ne bi trebalo da je u ovom veku bila sramota potražiti svu stručnu raspoloživu pomoć današnjice.

Kada vas opet budu pitali, razmislite hoćete li ponoviti: “Nisam kriv” ili ćete makar reći: pogrešili smo nismo znali bolje…

Tada mozda niste znali, ali je sada bolna istina iza svih nas i trebalo bi da možete bolje…makar da kažete: “Oprostite, mnogo nam je žao, vaša deca ni za šta nisu kriva!”

Ovde nije u pitanju samo lična tragedija, već kolektivna tragedija jednog društva jer su stradala izuzetna deca koja su bila na pravom putu da postanu sjajni ljudi i koji su sa nesudjenim sopstvenim porodicama trebala da budu zalog ovom društvu.

I dalje se molimo za spasenje vaših dusa, ali bez priznanja, nema ni pokajanja.