Osvajanje slobode Maja Maršićević Tasić

Piše: Veran Matić

Kao jedino muško „dobio“ sam nagradu Osvajanje slobode, koja se dodeljuje u znak sećanja na Maju Maršićević Tasić svakog 24. septembra već 20 godina. Naravno, zamenjivao sam dobitnicu Brankicu Stanković koja je te 2013. godine, nekoliko dana pre dodele nagrade rodila Saru. Priznajem da sam nastojao da statua Mrđana Bajića ostane što duže u mojoj kancelariji. Ovih dana sećao sam se saradnje sa Majom za potrebe filma koji će biti emitovan u okviru dodele nagrade.

Šta pomislite kada se setite Maje? A tog vremena?

Energije. Nade. Vere. Mladosti. Naivnosti. Nezavisnosti. Ideala. Demonstracija. Progona. Pritvora. Sankcija. Zabrana. Obećanja. Građanskog saveza Srbije. Radija B92/B292.  ANEM-a. Vojina Dimitrijevića.  Stojana Cerovića.  Žareta.  Kaze. Makija. Slavka Ćuruvije. Ivana Stambolića. Crnog flora. Ne računajte na nas. Prve beogradske barikade. Svih predsednikovih beba. Mitinga debelih Srba. Sarajeva. Vukovara. Srebrenice. Knina. Bljeska i Oluje.

Sećate li se nečega što je za nju bilo karakteristicno?

Urezala mi se u pamćenje scena iz kratkog filma koji gledam svake godine na početku dodele nagrade. Scena u kojoj je Maja kao članica državne delegacije u Ujedinjenim nacijama lično prisustvuje povratku naše zemlje u modernu civilizaciju unutar organizacije čiji smo osnivači. I ona sekvenca kada se na jarbolu ispred zgrade Ujedinjenih nacija zavijori zastava kao potvrda da ne sanjamo i da smo zaista smenili Miloševića.

Po kojim nacelima je ona zivela?

Maja je 35 godina živela po načelima tranzicione generacije kojoj i sam pripadam. Posedovali smo neku specifičnu vrstu mešavine pravih vrednosti stečenih u multikulturnom društvu jednopartijske zajedničke države. Okolnosti su nas naterale da se prilagođavamo političkim, društvenim i ekonomskim promenama u kojima smo bili protagonisti uz jasno podvlačenje crvenih linija koje se u etičkom i profesionalnom smislu ni po koju cenu ne smeju prelaziti.

Šta je za vas Osvajanje slobode?

To je jedini događaj koji me podseti na 24. septembar 2000. godine kada je na izborima pobeđen Miloševićev režim. Sve dosadašnje vlasti kao da su se trudile da potisnu ovaj datum iz kolektivnog sećanja, iako bi bilo logično da taj datum dobije ulicu/trg/naziv škole –  da bude proglašen za nacionalni praznik  – Dan demokratije u Srbiji.

Svi se sećaju 5. oktobra koji je bio puka egzekucija, jer da nije bilo 24. septembra, ne bi bilo ni 5. oktobra.  A 24. septembar je bitan jer se pokazalo da se mirnim putem, na izborima, može smeniti čak i takva vlast kakva je bila Miloševićeva.

Fond koji nosi Majino ime jedini čuva uspomenu na dan kada je Srbija osvojila slobodu, dodeljivanjem nagrade svake godine baš na ovaj dan i to ženama koje se i dalje bore i osvajaju slobodu za sve nas.

***

Devedesetih smo nosili bedževe „Proleće je a ja živim u Srbiji“ po čuvenom grafitu sa beogradskog zida. Maja Maršićević Tasić je doživela Peti oktobar ali ne i prvo proleće nakon Petog oktobra za koji se tako srčano borila.

Maja je otišla prva 10. marta te 2001. godine – kao da je znala da će to po mnogo osnova biti mesec tragičnih događanja u novijoj  srpskoj istoriji. Krajem te godine zauvek je otišao i Zoran Mamula Maki, urednik u Radiju B92. To je bio naš prvi gubitak u redakciji prepunoj mladog sveta posle kojeg više ništa nije bilo isto. Zato znam kako je svima koji su bili bliski sa Majom.

Na početku svake dodele nagrade „Osvajanje slobode“ emituje se kratak film o Maji i tom vremenu, čija je muzička podloga pesma Partibrejkersa „Hoću da znam“ iz filma „Geto-tajni život grada“ i sa njihovog albuma „Kiselo i slatko“ koji je sredinom devedesetih objavio Radio B92.

Majin rođeni brat Marko je u to vreme radio kao producent u našem marketingu, tako da smo imali i tu konekciju. Maje se sećam i kao gimnazijalke koja je radila u onom prvom „Ritmu srca“, koji se tada emitovao na Studiju B, a iz kog je kasnije nastao Radio B92, ali je se sećam i kao članice Građanskog saveza Srbije čiji su predstavnici bili česti gosti na našem Radiju.

Verujem da bi Maja bila srećna što su nagradu „Osvajanje slobode“ do sada dobile Brankica, Daca i Cece sa „onog“ Radija B92, kao i mnoge druge vredne, uspešne i časne žene kakva je bila Maja.

Kada ode neko tako mlad, uvek pomislim kako bi izgledalo da je Maja sada živa i šta bi rekla za ovih devetnaest godina političke, ekonomske i društvene tranzicije? Da li bi, nezadovoljna, smišljala novi Peti oktobar? Ili bi svakodnevicu shvatila kao neumitnost u kojoj „revolucija jede svoju decu“?

Znam da bi sigurno bila prezadovoljna dosadašnjim dobitnicama nagrade koju dodeljuje fond koji nosi njeno ime.