Na mom radaru: Nadežda Nada Budimović

Izvor: Novi magazin,

Mi i demoni

Sve češće mislim u slikama. Čini mi se da su neke stvari previše strašne da bi stale samo u reči. Tako, kad kažu „korupcija i kriminal“ vidim neman sa ogromnom pihtijastom glavom i razjapljenim balavim, večno gladnim ustima koju nosi milion slabašnih nožica. Te nožice postajemo mi sa 100 grama kafe koje kupimo „da odobrovoljimo službenika“. Počinjemo jer „nemamo kud“, jer stvari tako funkcionišu, jer „šta ćemo“. Jačamo se rečenicama „imaš li vezu u upravi, bolnici, katastru…“, „koga da platim da se zaposlim“, „moram, dobiću otkaz“… I dok tako gutamo te potkupljive zalogajčiće, glava proždire omanje galaksije para, nekretnina, droge, ljudskih života… Nožice ne drže korak, sve teže vuku sveproždiruću razjapljenu masu. Nismo se na vreme izmakli i zgazili je. Mali smo, ali nas je mnogo i mogli smo. No to je „put kojim ređe idemo“. 

Sve je rekao Davičo

Ovih dana je moja poznanica morala u bolnicu. Jednu od, kažu, boljih beogradskih. Nema poseta, zabranjene su još od korone. I zato, nije ovo priča o tome kako nemamo dovoljno lekara, a mogla bi biti, niti kako petnaest nepokretnih bolesnika neguju dve medicinske sestre, a mogla bi biti. Ovo je priča, ona Davičova: „Ta lica što nisu lica, ti dani što nisu dani, ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani; trnje im ne može ništa i ništa – udari…A svako od tuge za dan kao vek čitav ostari“. Moja poznanica ima dosta godina. I bolesna je. I možda će uspeti da porazi bolesti. Ali kako bez onih koje voli? Jer, ta tuga je smrtonosna. Videli smo u vreme korone kad su besomučno katančili domove za stare, zabranjivali im da vide decu, unučad… „ za njihovo dobro“. A oni su umirali.

Mesečev pejzaž

Zaista verujem da danas treba iznova čitati tu Davičovu „Srbiju“. „Za čije se zube lavlje dimi od mleka ovca i dimi planina, kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?“ Ta Mačva, puna jadarita – da li je moguće da će nam, posle svega, sve to proći ispod radara, da ćemo za trideset srebrnjaka prodati toplu, gustu, rodnu crnicu, hladnu, bistrooku reku, veliku bratsku porodicu šuma i trava, domovinu srna i ptica, tu oko Mačve i Šumadije. Da li je moguće da ćemo i pored svih buna, na kraju dozvoliti da neko ugasit svetlo, da će svetleti samo Beograd na vodi, a da će se Srbija preseliti na Mesec.

Energetska crna rupa

I kad smo već kod buna, zna li neko da mi objasni gde nestane ta silna građanska energija, taj moćan huk slobode i samosvesti koji izvire iz reke rešenih ljudi na ulicama da zaustave komadanje istine? Sve mislim da je progutaju političari – i to ne samo oni što komadaju istinu, već i oni koji se o tu energiju prikopčaju i pune kao ovi digitalni uređaji. Sve mislim da se, pošto, kažu naučnici, energija ne nestaje, samo menja oblik, ona nekako pretvori u fotelje, brojeve ovih ili onih većina, delimično distribuira međunarodnoj zajednici da bi je, kao, ona preusmerila u rezolucije, mehanizme, izveštaje, preporuke… I sve se nekako rasprši. Samo ljudi, kao ispražnjeni baloni, ponovo padnu.

Imamo mnogo analitičara koji mudro seciraju sve, a ne dobace baš do pravog odgovora. Možda nam je, posle svih analitičara, potreban dobar sintetičar!

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.