Milan Jovanović – Sloboda medija u Srbiji

Autor: Milan Jovanović, Izvor: Bezbedninovinari

O tome da li i u kojoj meri postoji sloboda medija u Srbiji najbolje govori činjenica da li ste vi danas došli da razgovarate sa mnom o stvarima kojе bi trebalo da se podrazumevaju, kojе ne bi trebalo dokazivati, poput aksioma.

Deklarativno, postoji sloboda medija u Srbiji, ali je njen kvalitet vrlo sumnjiv.

Naime, ja sam sasvim slobodno pisao u jednom malom, nezavisnom lokalnom mediju o kriminalu i korupciji koji postoji u sredini u kojoj živim i gde smo dokazali da iza svega stoji lokalni čelnik, predsednik opštine, koji je u to vreme bio i član vladajuće SNS stranke.

Dakle, jesam pisao slobodno o tome, ali sam se zato suočio sa stravičnim posledicama, zbog kojih ste verovatno vi danas ovde, jer kako bi ste vi inače uopšte saznali za jednog običnog čoveka, koji se bavi novinarstvom u malom, lokalnom listu u Srbiji.

Više puta sam isticao da sam ja iznuđeni novinar, dakle postao sam novinar silom prilika, jer nisam mogao mirno da gledam kako korupcija, lopovluk i nepotizam cvetaju svuda oko nas. Počeo sam da se bavim istraživačkim novinarstvom, a u čemu mi je pomoglo iskustvo i znanje koje sam prethodno stekao obavljajući častan posao policajca. Naoružan tim znanjem i iskustvom priključio sam se redakciji Žig-Info, lokalnog lista, i počeli smo da istražujemo različite afere, a rezultati do kojih smo dolazili su nas zapanjili. Prikupili smo ogroman broj dokaza o svakoj od tih afera i o njihovim akterima, obraćali smo se redovno svim nadležnim institucijama.

Bilo je za očekivati da one reaguju, shodno svojim ovlašćenjima. Nažalost, zbog činjenice da je u epicentru tih afera stajao istaknuti član vladajuće političke stranke, svuda smo naišli na zid ćutanja. Ne samo da nismo imali nikakvu podršku, već smo počeli da trpimo posledice delovanja opštinskih organa kojima je direktno upravljao i naređenja neposredno izdavao upravo čovek o kome smo pisali. Njihovo delovanje je u početku bilo usmereno na  našu imovinu (tako su mi potpuno nezakonito u privatnoj kući isekli vodu i kanalizaciju, mom kolegi su isekli struju), a potom smo počeli da dobijamo saznanja da nam je ugrožen život. Dobio sam obaveštenje da je angažovano lice za moju likvidaciju, mog kolegu Željka Matorčevića su već brutalno pretukli, zbog čega je završio u bolnici sa teškim telesnim povredama. Udarili su ga prvo sa leđa u potiljak i nastavili su da ga tuku sve dok nisu naišli slučajni prolaznici. Iako smo sve nezakonite akte, napade i pretnje prijavili policiji, ona nije reagovala kako bi bilo za očekivati. Na kraju su mi zapalili kuću dok sam spavao, što sam preživeo samo pukom srećom, ali istovremeno sa svojih 70 godina postao sam beskućnik, bez igde ičega.

No, ni tu nije kraj. U stan koji sam iznajmio posle napada, jedne noći ušao je provalnik, po mom mišljenju, da me zastraši ili čak završi ono što je započeto.

Zahvaljujući solidarnosti koju je sa mojom mukom prvi iskazala Fondacija Slavko Ćuruvija, kao i zahvaljujući solidarnosti novinarskih udruženja, pojedinih firmi, ali i velikom broj meni nepoznatih ljudi, uspeo sam da obnovim svoju kuću i osposobim je da u njoj mogu stanovati.

Nekako imam utisak da je tzv. moj slučaj probudio nezavisno novinarstvo, koje je shvatilo da novinari moraju biti solidarni kako bi bili zaštićeni. Slučaj paljenja moje kuće dobio je značajan publicitet u domaćim i stranim medijima, konačno se i vlast oglasila o ovome o čemu sam je ja zvanično obaveštavao godinama unazad, o čemu sam podnosio krivične prijave. Vlast se zvanično ogradila od takvih svojih članova, navodeći da ih neće štititi partijska knjižica, ali nikako da isključi iz stranke lice koje je nalogodavac napada na mene i moje kolege. Takođe, tolerišu se očigledne opstrukcije i odugovlačenje sudskog postupka.

Nego da se vratimo na slobodu medija.

Da, postoje određeni slobodni i nezavisni mediji. Da, novinari mogu da pišu kritički o negativnim pojavama u vlasti i društvu uopšte. Ali kako će posle toga proći, drugo je pitanje. Novinari se osećaju nezaštićeno i slobodno mogu da kažem da oni koji se danas usude da pišu otvoreno jako su hrabri. Novinarstvo se svelo na ličnu hrabrost.

Sa druge strane, imate tkz. podobne novinare. Novinare koji su bliski sadašnjoj vlasti, a koji rade za medije na kojima možete čuti samo hvalospeve o sadašnjem režimu, koji ne izveštavaju o protestima građana, koji slavodobitno prikazuju otvaranje fabrika, ali ne i njihovo zatvaranje, niti ostavljanje radnika koji su radili u tim istim fabrikama na ulici, prepuštenim sebi. Na takvim medijima ne možete videti nikoga ko nije blizak režimu, a i ako ih vidite, tu su samo u funkciji njihovog omalovažavanja. To su oni mediji koji su bliski svakoj vlasti, kako ovoj danas, tako su bili bliski i svim predhodnim vlastima. Naravno nisu motivisani istinom već isključivo ličnim interesima i svojim punim džepovima.

Ipak, imam utisak da je sve više hrabrih novinara, novinara koji smeju da se nazovu pravim imenom novinara, zbog čijeg prisustva se čelnici države, ministri i drugi funkcioneri osećaju neprijatno na mnogobrojnim konferencijama za štampu, jer znaju da će njihova pitanja verovatno biti neprijatna. Nažalost, takve novinare po pravilu vlast naziva stranim plaćenicima, stranim televizijama, pa čak i neprijateljima države, čime im zapravo ugrožavaju bezbednost. Istina je, međutim, da takvi novinari danas upravo vraćaju dostojanstvo novinarskoj profesiji čiji zadatak jeste da objektivno informiše javnost, da analizira rad javne vlasti i da ukaže na uočene nepravilnosti kako bi se stvorile pretpostavke za unapređenje njenog rada, a time i za unapređenje života građana.

Tekst je prenet sa portala Bezbedninovinari.