Nenad Kulačin – Pretnje i uvrede kao merilo novinarstva

20. March 2024.
nenad-kulacin-dlz
Nenad Kulačin. Foto: OEBS / Miroslav Janković

Autor: Nenad Kulačin, Izvor: Bezbedninovinari

Kada je nedavno organizovan sastanak novinara, pripadnika tužilaštva, Ministarstva unutrašnjih poslova, ANEM-a, novinarskih udruženja u jednoj lokalnoj sredini u Srbiji, jedan od novinara je poručio predstavnicima policije i pravosuđa nešto poput toga da svi oni rade za vlast i da su prodane duše.

Čulo se malo komešanje među učesnicima ovog skupa, a onda je jedna tužiteljka, revoltirana onim kako je okarakterisana, htela da napusti skup i naglasila da ona nije ničija i da godinama radi svoj posao pošteno. Moram da priznam da možda takva ocena nije bila na mestu, ali nešto drugo me je, međutim, veoma uznemirilo i nateralo da repliciram uvaženoj tužiteljki.

Prvo sam rekao da razumem njenu reakciju i da verovatno nije ni vreme ni mesto da se na taj način razgovara na skupu koji za cilj ima podizanje svesti svima koji mogu da pomognu da se stvori normalno okruženje za rad novinara umesto postojeće atmosfera pretnji, straha i sve češćih fizičkih napada na pripadnike “sedme sile”. Neprijatnost koju je tužiteljka doživela desila se pred tridesetak ljudi. Pomalo drhtavim glasom sam onda upitao koji to skup ja da napustim kada moje kolege i mene godinama razvlače po jutarnjim programima i večernjim specijalnim emisijama i to rečima da smo domaći izdajnici, strani plaćenici, Đilasovi mezimci, ideolozi opozicije. Te orkestrirane kampanje su jezive, ne samo po nas novinare, već i po našu profesiju, a što je najbolnije – po naše porodice.

Zamolio sam sve prisutne da mi kažu kome ja da se obratim kada čujem da neki visokouvaženi pripadnici našeg društva kažu za mene da sam izdajica svog naroda, da me plaćaju strane službe, a to vide milioni naših sunarodnika u direktnim prenosima na nacionalnim frekvencijama. Niko mi nije odgovorio. Na ogromnu nesreću, nije to problem samo sa mnom i mojim kolegom Marko Vidojkovićem. Niko od nas nema kome da se obrati.

Institucije Srbije gotovo da i ne reaguju kada nam prete, a kamoli kada nas proglašavaju državnim neprijateljima.

Primera radi, čini mi se da je bio maj mesec prošle godine. Više se i ne sećam zbog čega sam dobio sijaset uvreda, ali i ozbiljnih pretnji. Pretnje sam, kao i sve do sada, u dogovoru sa pravnim timom Nezavisnog udruženja novinara Srbije, prijavljivao Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal. Iz Tužilaštva su me redovno pozivali, po prijemu svake prijave, pitali da li se osećam ugroženo i to je to. Jednom su me pozvali da mi jave da su na aerodromu uhvatili jednog od tih “junaka” koji je iz, čini mi se Švajcarske, pretio nekim ubijanjem. Nisam najbolje razumeo šta traže od mene, ali na trenutak mi se činilo kao da ja treba nešto da se složim kako bi ga sud sankcionisao, jer je priznao delo, a on onda mogao da se vrati u Švajcarsku, pošto ima povratnu kartu.

Naivno sam pomislio da je on u pritvoru, ali sam brzo postao svestan da je to nemoguće, jer zašto bi bilo ko od njih zaglavio rešetke zato što nam je pretio metkom, klanjem, šišanjem, lomljenjem i ko zna čime još. Nisam hteo da požurujem ništa, ali u konsultaciji sa advokatom sam uradio sve što je od mene traženo i tako da je taj jedan slučaj rešen uslovnom kaznom.

Na tom istom sastanku u lokalnoj sredini sam saznao da je još jedan moj slučaj rešen i nisam mogao da verujem da me Tužilaštvo nije o tome obavestilo. Ono, doduše, nije dužno mene da obavesti, već to treba da uradi sud, ali mi je čudno kako se te informacije ne podele nama, kojima je prećeno, ili barem našim advokatima. Kada bismo znali da je neko krivično kažnjen zbog pretnji ili napada na nas, mi bismo to objavili i svi oni koji čitaju i gledaju medije znali bi za to. Zašto ćute, ista mi je enigma, kao što ćute o 80 odsto preostalih prijava za pretnje.

I dalje nikakav epilog nije dobio verbalni napad na moju majku u Boru, koji srećom nije pretvoren u fizički, jer je napadač bio pod dejstvom alkohola pa se zateturao prilikom pokušaja udarca. Uspeo je, međutim, mojoj majci da poruči da bi joj sina trebalo obesiti. Njemu se ništa nije desilo. Navodno je bio u policiji i rekli su mu da se smiri. I to je to.

Drugi drastičan slučaj koji je bio više nego zabrinjavajući desio se u Beogradu. Neki od mojih pratilaca na društvenim mrežama su mi javili da su se pojavili čudni plakati sa mojim imenom i generalijama iz Šapca, gde živim. To mi je u trenutku bilo smešno, a onda sam se presekao. Neko je uzeo moje podatke, sve to stavio na papir, odštampao plakat i okačio na nekoliko lokacija oko Narodne banke Srbije. Odgovorno tvrdim da NBS nikada nije bila predmet mog novinarskog, ili bilo kakvog drugog interesovanja.

Policija je izašla na teren. Snimila te plakate. Utvrdila njihove dimenzije. Dao sam čak i izjavu policiji u Šapcu tim povodom. I, pretpostavljate, više nikada ni jednu reč nisam čuo na tu temu.

U najgorem periodu naših života, dobili smo, Vidojković i ja, na desetine pretnji. Za jednu znam da je rešena. Pozvani smo u VTK* i dali izjave u prisustvu okrivljenog, izvesnog Saše iz Valjeva. Taj momak je sve vreme sedeo u istoj prostoriji, najpre sa mnom, a onda i sa Vidojkovićem, i imao uvid kada sam davao svoje generalije – adresu stanovanja, broj telefona. Ja nisam čuo ništa od njega, sem da je imao potrebu nešto da me pita. Ja njega ništa nisam pitao. Čuo sam da je on hteo da nam “smesti metak u čelenku” zato što smo mi rekli da želimo da sin predsednika države umre od raka. Odgovorno tvrdim da tako nešto ne da nismo nigde rekli, već da nismo ni pomislili. Na tom čoveku se jasno vidi učinak kampanja koje su vođene protiv nas.

Vredi pomenuti još jedan slučaj. Radi se o pretnji Aleksandra Šapića prvo upućenoj meni, a onda i Vidojkoviću, da bi nam “iščupao srce”. U jednom trenutku je bila ideja da ponovo pozovemo Šapića u goste u našu emisiju „Dobar, loš, zao“. Vidojković ga je pozvao telefonom, a on se veoma uznemirio i rekao da mu ne pada na pamet imajući u vidu šta sam sve o njemu pisao i izgovarao i da bi mi iščupao srce kada bi me sreo na ulici. Kasnije je tu istu pretnju ponovio na TV Pink, u jutarnjem programu, ali je proširio i na Vidojkovića. Optužio nas je da smo rekli nešto što nismo, a što smo i dokazali delom iz emisije za koju nas je prozvao. Nije mogao da mi “pogodi” prezime, pa je rekao da sam Kuračin. Uzvratio sam mu istom merom i njega nazvao – Šupićem. On je mene zbog toga tužio, ja njega nisam.

Elem, Vidojković i ja smo odlučili da ga tužimo zbog pretnje “čupanjem srca”. Pozvani smo u Tužilaštvo da damo izjavu. Čim smo ušli u kancelariju kod tužiteljke, ona je odmah krenula da nas “obrađuje” da je Šapić divan i dobar, da on to nije tako mislio i da mi to povučemo. Mi smo skočili kao opareni i rekli da ne pristajemo na povlačenje tužbe. Čak i kada je diktirala službenici naše izjave, još jednom je pokušala isti manevar, ali ni tada nije uspela. Na kraju nas je onako razdragano upitala – Šta nam novo spremate u emisiji? Epilog svega je da je ta tužiteljka našu tužbu odbacila, jer je pretnja izrečena, pazite sada – u kondicionalu. Ako bi nas sreo, onda bi nam iščupao srca. Na nama je da ga ne sretnemo.

Onda su usledila dve kontratužbe Šapića protiv nas dvojice, i još jedna protiv Marka, zbog uvrede časti. Neke ogromne pare traži Šapić u tim tužbama i jasno je da se radi o SLAPP tužbama** kako bi nas ekonomski iscrpeo sa ciljem da više ne radimo. Zanimljivo je da se ni na jednom ročištu, a bilo su zakazana dva, Šapić nije pojavio, jer je gostovao u onim istim jutarnjim programima gde nam je pretio čupanjem srca. Izgleda da su mu ta gostovanja važnija od časti i ugleda.

Suština svega je da je u Srbiji izuzetno opasno baviti se slobodnim novinarstvom. Sa vama se brišu patosi, a država gotovo da i ne reaguje. Ono što moram da priznam jeste činjenica da tek kada smo se obratili međunarodnim novinarskim udruženjima, i kada smo bacili ta svetla pažnje na sebe, pretnje su prestale. Ne i uvrede, ali sa njima se da živeti. Policija je utvrdila da Vidojkoviću i meni nije ni na koji način ugrožena bezbednost. Zamoljeni smo da to ne iznosimo u javnost, čega smo se pridržavali neko vreme. Rezultat naše neugroženosti je bila hitna relokacija u Vidojkovićevom slučaju, a u mom – ugradnja video nadzora u zgradi u kojoj živim, na parkingu gde ostavljamo naš auto u Šapcu i ugradnja alarma u stan. Policijsko obezbeđenje koje je u jednom trenutku pomenuto kao mogućnost, odmah je odbijeno, jer zamislite da vas čuvaju pripadnici policije čiji je ministar na televiziji rekao da, ako se on pita, nas treba uhapsiti.

I na kraju, navikne se nekako čovek da živi sa tim pretnjama. To je cena i merilo novinarske profesije danas u Srbiji. Odustati od svog posla ne dolazi u obzir, ali mnogo brine mogućnost da će biti sve gore i gore. A, upravo se to oseća u vazduhu.

 

Tekst je prenet sa portala Bezbedninovinari.

Click