Kako ćemo bez ljubavi?

Autor: Veran Matić

Mogu li se gajiti najdublja osećanja prema nekome koga niste poznavali? Itekako mogu. U proteklih godinu dana, Ana, Bojana, Andrija, Sofija, Katarina, Mara, Angelina, Adriana, Ema, Dragan, brat i sestra Kristina i Milan, i Dalibor iz Dubone, Nikola, Petar, Nemanja, Lazar, Marko i Aleksandar iz Malog Orašja, postali su mi bliski, kao da ih poznajem ceo život. 

Kako da slavim rođendan ćerke koja je ubijena – zapitao se Slobodan Negić, Sofijin tata. I bio je to vrlo dostojanstven rođendan, sa lampionima koji su sa Karaburme odleteli put naših anđela. 

Rođendani i godišnjice pominju se kao najteži period kada je reč o traumama porodica. 

Solidarnost i međusobna povezanost roditelja, učinili su da rođendani, barem jednim svojim delom, budu obeležavani uz deljenje ljubavi, predivnih podsećanja na ljupkost, milinu, nežnost, plemenitost, humor, na simpatije, na porodice, braću i sestre, na blistave trenutke i trenutke tuge i brige… i smeha. Anegdote, zgode, dogodovštine, vrcavost, doskočice, stvaraju osmehe po kojima ih pamtim i po kojima će biti upamćeni. Doživljavaćemo u našim realnostima, njihovu prisutnost upravo kroz taj (dečji) smeh, koji je ne samo najlepši zvuk na svetu, već i najlepša slika sveta, najdublja emocija sveta, najsnažnija veza, koja nas povezuje. 

Kada pomislimo na empatiju, često se pomisli na poistovećivanje sa situacijama u kojima se nalaze ljudi, a koje su vrlo teške, nerešive. Takva pojednostavljena verzija često ljude tera od empatije, grade se mehanizmi odbrane od takvih osećaja, jer postoji strah od sopstvenog psihičkog utapanja u probleme drugih, tragedije koje je doživeo neko koga ne poznajemo. 

Živeći ovih godinu dana sa roditeljima koje ranije nisam poznavao ni u Beogradu, Malom Orašju, ni u Duboni, svoj osećaj empatije vezivao sam za realnosti u kojima žive roditelji, njihove probleme, percepcije, nepravde koje su doživljavali, ciljeve koje su želeli da postignu, međusobnu podršku i solidarnost, od ljudskosti, preko saučešća u bolu, do rešavanja egzistencijalnih problema. 

Osmeh i zagrljaji, bili su u prvom planu. 

Nikola, Ana, Bojana, Petar, Ema, Milan, Mara, Dalibor, Angelina, Lazar, Dragan, Sofija, Marko, Adriana, Aleksandar, Kristina, Katarina, Nemanja, Andrija, dali su svojim plemenitim osobinama, dobrotom, kreativnošću, radošću, humorom, talentima – zadatak i misiju da svojim životima, uz sav bol, žive na način da budu dostojni svojih najdražih, da taj trag koji su utabali, ne bude samo sećanje, već i življenje. Življenje života koji su započeti, formirani i čiji je jedan deo prekinut užasnim zločinima. 

I to življenje života svih koje sam pomenuo, najviši je oblik poštovanja i pijeteta. 

To su stabla japanske trešnje u Malom Tašu, crvenog hrasta na Ušću, to su nagrade talentima koji treba da streme postignućima Andrije, Kate, Bojane i svih drugih. To su uspesi svih đaka OOŠ „Vladislav Ribnikar” koji završavaju ovu školsku godinu, uz sve probleme sa kojima su se suočavali, zajedno sa svojim nastavnicima i roditeljima, đaka i mladih iz Malog Orašja i Dubone, ranjenih koji su se borili, i dalje se bore, za svoje živote. Svi oni su u proteklih godinu dana bili, milom ili silom, heroji. I oni zaslužuju našu duboku empatiju, i zajednički trud da obezbedimo najbolje moguće uslove za školovanje svih učenika, rad svih nastavnika, da učinimo da roditelji imaju mnogo veći osećaj sigurnosti kada šalju decu u školu, da ta i sva deca dobiju najbolje prilike…

Nemam pravo da govorim u bilo čije ime, ali vidim i čujem naše mlađe i starije prijatelje, kako su od devojčica i dečaka postali tinejdžerke i tinejdžeri, kako postaju odrasli ljudi, i vrlo lako, ako se samo malo potrudimo, možemo da osetimo tu pristojnost, vrednoću, energičnost, poštenje, dobrotu, te talente.

I to vidim kao suživot sa onom drugom stranom, gubitkom, tugom, ljutnjom i gnevom. I potrebom za pravdom. Koja izmiče, a ne bi smela. 

Ova godina je uglavnom izgubljena, ali kao svaka gubitnička strana, moramo da se saberemo: da se prebrojimo, kako se to kaže, priznamo sve slabosti zbog kojih se još jedan poraz dogodio, posle tragičnog poraza vezanog za masovne zločine. Da priznamo gde se grešilo, zbog čega, i da postavimo temelje da se to više ne čini, da se više ne bismo pozivali na alibije koji nastaju zbog nepriznavanja grešaka… i da ciljeve učinimo vidljivim. A tu nam najviše mogu pomoći naših devetnaestoro, koji nas najsnažnije povezuju.

Jer ako ih ne slušamo, oni će nestati iz naših života, sa svim svojim vrednostima i vrlinama. U suprotnom, imaćemo njihovu vanvremensku i neporecivu ljubav i poverenje. Ako ne budemo dosledni, mi ćemo ih se odreći, što će biti naš novi civilizacijski poraz koji se ne odnosi na njih, od kojih smo se kao društvo olako oprostili, već se tiče vrednosti koje su ih krasile, a koje se sistemski ubijaju.

Ovo je trebalo da bude izveštaj sa pomena (crkvenog običaja) godišnjeg sećanja na naše ljubavi, ali ovo je ono što sam danas osećao prilikom ceremonije u crkvi Svetog Nikole na Novom groblju, u okviru zajedničkog pomena Sofiji, Mari i Kati, koje su sahranjene na tom groblju. Pomen i molitvenu ceremoniju je predvodio vladika Ilarion, koji je svojom empatijom i samoinicijativnim prisustvom, bio „pri ruci“ roditeljima kojima je ta vrsta podrške značila i bila potrebna. Molitva je bila posvećena svim stradalima iz Ribnikara. U isto vreme, obavljena je ceremonija pomena Adriani Dukić na Novom bežanijskom groblju. 

Danas su na groblju Lešće obavljeni pomeni Draganu Vlahoviću, „dobrom duhu“ ove škole, i Andriji Čikiću.  

Slušajte smeh i graju naših najdražih danas, narednih nedelja i ubuduće, i dajte obećanje sebi da ćete biti bolji i činiti mnogo više dobra nego do sada. I ne samo da ćete činiti, već i da ćete (ćemo) u tome pobediti.