Aca, dečak koji je maštao da otvori pekaru u Malom Orašju (FOTO)

Tekst priredila:  dr Slavica Plavšić

Gospođi Bojani, divnom čoveku i majci, dugujem posebnu zahvalnost što je pristala da nam opiše svog divnog sina Aleksandrda i da govori o njemu, prvi put posle gotovo šest meseci.

Inače, ona smatra da je njihova tragedija porodična stvar i ne želi da svoju privatnost deli sa novinarima.

Zato molim i apelujem da se poštuje volja ove, kao i svih ostalih porodica. 

Aca je od malena bio posebno dete. Bio je dobar drug, divan brat i najbolji sin. Imao je samo 17 godina. Mnogo je voleo društvo, proslave, rođendane, veselja.

Slavio je svaki od svojih 17 rođendana. Krajem godine, 28. decembra, trebalo je da proslavi svoj 18. rođendan i punoletstvo. Mnogo se radovao tome i mi sa njim. Obezbedili smo i restoran i počeli da vršimo neke pripreme za tu veliku proslavu koju smo planirali.

Za dvadesetak dana, završio bi i srednju Tekstilno-tehnološku i poljoprivrednu školu “Despot Đurađ” u Smederevu, gde postoji smer za pekare. Bio je najbolji učenik u razredu i dobitnik je više diploma i pohvala. Mnogo je voleo to svoje buduće zanimanje i maštao je o tome da u Malom Orašju otvori svoju pekaru. Najviše je voleo da pravi lisnato testo, pice, kiflice… Maštao je o tome da ta pekara bude i mesto gde će se okupljati i njegovi drugari, koje je mnogo voleo, kao i njegovi saigrači iz fudbalskog kluba “Ravni Gaj”, za koji je igrao.

Mnogo je voleo sport, fudbal posebno, i navijao je za Crvenu zvezdu. Fudbal i životinje su mu bili nešto što je najviše voleo. Imao je mnogobrojna interesovanja, želje i planove… Teško ih je sve i nabrojati. Obožavao je decu i ona njega. Umeo je da se igra i druži i sa najmanjom decom, sa svojim vršnjacima, kao i sa onima koji su bili stariji od njega. Nije pravio nikakvu razliku. Najbolji drug mu je bio Nikola i sa njim se najviše družio.

Te strašne noći, 4. maja, Nikola je i pozvao Acinog oca da hitno dođe na Ravni Gaj jer neko pucao na njih i ima mnogo povređenih. I Nikola je bio povređen te užasne noći, ali je uspeo nekako da pobegne. 

Rekao je da Acu nije nigde video! 

Roditelji i sestra su odmah krenuli tamo sa strašnom strepnjom i strahom šta je sa njihovim sinom i bratom? “Možda je uspeo i on da pobegne… Možda se sakrio negde…”, nadali su se roditelji.

Nažalost, otac Miroljub je našao svog sina kako leži malo pored ulaza, sa jedva vidljivim znacima života, bez svesti i sa slabim pulsom. Otac je uspeo da ostane pribran i jak, i pokušao je da pomogne svom sinu tako što mu je odmah dao veštačko disanje, što ga je malo oporavilo, pa su ga ubacili u sanitet i krenuli ka Urgentnom centru Smederevo.

Povređenih je bilo mnogo, a saniteta i lekarskih ekipa malo. Morali su brzo da prave selekciju i donose odluku koga voze u bolnicu i kome ima šanse da se pomogne. Mnogi roditelji su sami vozili svoju decu u Urgentni centar.

“Mi smo stigli pred bolnicu negde oko 23 časa uveče, i sa drugim roditeljima, sestrama i braćom, čekali bilo kakve informacije.

Nažalost, Aca je preminuo u sanitetu, na putu ka bolnici. Povrede su bile velike i teške, i nije bilo šanse da se spase. Negde oko pola tri ujutru, izašao je doktor sa spiskom u ruci i pročitao imena preminulih.

Naš Aca je bio peti na tom crnom spisku.

Nismo znali tada ni ko je pucao, ni zašto baš na našu decu, koja nikom ništa nisu skrivila i koja su bila divna, najbolja deca, svima za primer. Kasnije smo saznali ime ubice, ali ga ni mi, ni naš Aca, nismo poznavali.

Nema ništa strašnije nego kad roditelj izgubi svoje dete. Vreme ne donosi olakšanje. Svakim danom je sve teže i teže. Svako veče idemo na groblje, a nedeljom ujutru obavezno, uglavnom u isto vreme kad i ostali roditelji. Kada se isplačem, a plačem svaki dan neutešno… ponekad bude malo lakše, ali kratko.
Opet boli, guši, steže u grudima. Opet suze i tako svaki dan.

Kad bih samo mogla da ga vidim, da zagrlim mog Acu…

Onda gledam u ono što je moj Aca gledao i voleo.

A voleo je sve životinje i od malena se bavio njima, skupljao ih, negovao i hranio.

Od detinjstva je voleo i išao sa ocem na pecanje. Voleo je ribe, pa ih je gajio u akvarijumu i u bazenu koji imamo u bašti. Taj bazen služi za zalivanje jagoda, a u njemu ima i ribica koje je Aca hranio.

Aca i njegov otac su zajedno gajili i golubove. Imaju bele, crne i šarene, i Aca je i njih posebno voleo.

Voleo je i zečeve, pa je i njih skupljao. I oni su bili omiljeni deo Acinog malog zoološkog vrta.

Aca nije mnogo voleo da se bavi zemljom i poljoprivredom, ali je životinje obožavao.

Od oca je na poklon dobio velikog psa Maksa.

U kući imamo i dve maltezerke, Bebu i Belu, koje je Aca obožavao. Bela je bila Acina. Evo su na slici sa plišanim medom, pa i one deluju kao dve plišane lutke, koje su, pri tom, i jako pametne.

Aca je bio navijač Crvene zvezde od malih nogu i san mu je bio da ode na Marakanu i uživo gleda utakmicu svog omiljenog kluba. Ta želja mu se ispunila i išao je dva puta. Jednom sa braćom, a drugi put sa ujakom. Njegovoj sreći nije bilo kraja!

I tako, dan za danom, isti bolni dani se nižu. Uskoro će pola godine od njegove smrti. Kad to prođe, odbolovaću i njegov rođendan, i Novu godinu i Božić… Prvi put bez njega. I u januaru, našu krsnu slavu Svetog Jovana…

Ne smem ni da mislim kako ću to sve preživeti, prvi put bez njega.

Šta da vam kažem više…? Nadamo se da će ubica dobiti kaznu kakvu zaslužuje za ovako užasan zločin.

Hvala vam mnogo što ste nam se našli u ovako teškim danima i što ste bili toliko uporni i strpljivi, što ste nas pustili da govorimo kada možemo i koliko možemo.

Želim vam sve najbolje!

Da li možemo i dalje da ostanemo u kontaktu?…

“Naravno. Bilo bi mi veliko zadovoljstvo. Šta god treba i za sve što mogu, biću tu za vas.

Vi ste izuzetan čovek i divna majka.

Hrabra i dostojanstvena.

Volela bih da dođem u Malo Orašje i  Dubonu i da položim cveće na grobove vaše dece.

Svi su predivni mladi momci i svako je, zaista, poseban na svoj način.

Sada se nekako osećam kao da sam ih poznavala celog života. Svakog od njih:

Nikolu Milića (14): nasmejanog dečaka sa rumenim obrazima;

Aleksandra Milovanovića – Acu (17), koji je maštao da u Malom Orašju otvori pekaru;

Marka Mitrovića – Mareta (18) koji je bio ujak samo četiri dana;

Lazara Milovanovanovića – Lazu (19) koji je voleo zemlju i šume i kupovao imanje;

Nemanju Stevanovića (20), koji se za život i dah borio čitava dva sata, ali je iskrvario na putu do bolnice;

Petra Mitrovića – Pecu (25), koji se za život borio 50 dana… 

Prenošenje teksta dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.