Nema nikakve dileme da je mart 1991. doneo radiju B92 mnogo. Mala, krčeća,  beogradska, omladinska radio stanica našla se u svim svetskim medijima.

Počeo sam da se predstavljam kao ¨novinar¨. Izgleda da sam bio na putu da to i postanem.

"Budućnost svih nas, pa i radija B92, zavisiće od onih koji budu na vlasti. Teško da će ikada Srbija biti Luksemburg gde nema dosadnijeg zanimanja od bavljenja politikom."

"Trećina ljudi u redakciji je plakala, trećina buljila u tačku, a trećina simulirala da kao nešto radi.''

"B92 je imao dve informativne redakcije. Radijsku i televizijsku. Bili su razdvojeni i fizički i na svaki drugi način. Sretali su se usput, na ¨događajima¨. Nije bilo zajedničkih sastanaka, planiranja i dogovaranja. I političari su počeli da govore o radiju i televiziji B92 kao o dve odvojene kuće. Radio su kao voleli, a televiziju nisu."

Zvoni telefon, javlja se Željko Drašković. Priča kako je ušao u B92 i kako je program prespojen na 92,5. Mislim da mi je to jedan od najsrećnijih momenata u karijeri. Upalilo se crveno svetlo u studiju i ja sam rekao: ¨Dobar dan, nismo se čuli jedno vreme, ovo je B 92.¨

¨Nekada ti sve to deluje besmisleno¨ priča mi Svetlana Lukić.¨ Ali, jedini način da preživiš je da se praviš da je kao sve u redu. Jer ako shvatiš šta je, ti  onda možeš da odeš kući i da se poliješ benzinom. Ovako, praviš se da je sve uredu ili da će biti u redu i radiš neki posao."