Pišem ovaj tekst u satima pre Prajda, za koji se spremam kao da ništa svih ovih godina nismo uspeli da promenimo.

Poslednjih godina se trudim da se uzdržavam od komentarisanja ispada Srpske Pravoslavne Crkve, najpre zato što nisam učlanjena u tu organizaciju i smatram da to vi pripadnici treba prvo da rešite sami, zatim jer od nje ne očekujem ništa, a pogotovo ništa dobro i na kraju jer ne mogu da se razočaram u nešto što nikad nije skrivalo šta zapravo jeste.

Ovo kroz šta prolaze pripadnici LGBT zajednice poslednjih nedelja i meseci je pravo zlo. Verbalno nasilje i otvorena, a nesankcionisana najava fizičkog nasilja, ponižavanje, pretnje, difamiranje, vredjanje, medijsko pružanje prostora siledžijama i diletantima da se nad LGBT osobama iživljavaju, a pod izgovorom slušanja "druge strane" je nepodnošljivo.

Ne postoji ni jedan nepremostiv razlog da se, kako je Vučić najavio - otkaže ili odloži Europrajd. Stvarno ni jedan.

Kao i svake godine kada se približi Nedelja Ponosa, pojačaju se nervozni napadi uobičajenih protivnika ljudskih prava, pod uobičajenim izgovorom da su "zabrinuti za položaj porodice u srpskom društvu". Tenzije tada bezrazložno narastu, tabloidna moralna panika se raspojasa, a govor mržnje, dezinformacije, čak i otvorene laži i diskreditacije ovog važnog događaja se nekažnjeno šire.

Dr Radovanović mi se ponovo privatno obratio, odgovorom na moje javne stavove, sledećim sadržajem:

Povodom moje jučerašnje objave kojom kritikujem istupe dr Zorana Radovanovića protiv Europrajda, od njega sam dobila pismo koje u celosti i u originalnom formatu prenosim, a u nastavku objavljujem i svoj odgovor.

U crni petak koji je upravo protekao, dogodile su se tri strašne stvari na tri kraja sveta, koje su samo naizgled nepovezane, a zapravo predstavljaju jedan te isti zločin.

U danima napetosti u odnosima sa Hrvatskom, kao i svakog leta kada se približi godišnjica ratnog zločina i etničkog čišćenja srpskog stanovništva u okviru operacija "Oluja" i "Bljesak", odgovor političkih elita i njihovih tabloida je da se medjusobno propituju ko gde letuje i zašto. Jer to je, naravno, ključno.

"Istina ne traži svedoke, ali mi imamo neodoljivu potrebu da joj svedočimo" reči su Aleksandra Popovića na početku komada "Mrešćenje šarana" najvećeg pozorišnog teksta našeg jezika i istorije, u čijoj je praizvedbi, pre skoro četrdeset godina učestvovao Branko Cvejić.