Na dvadeset i petu godišnjicu brutalnog ubistva romskog dečaka Dušana Jovanovića u javnosti se pojavila na brzinu sklepana inicijativa da se prazna površina na uglu Beogradske i trga Slavija, proglasi parkom, i da taj park nosi ime žrtve ovog užasnog zločina.

U petak je jedna majka nad grobom svog ubijenog deteta, zavapila jedinu istinu: "Ova zemlja ženama ne veruje".

Ovo što čitate nije kolumna. Ovo je spisak i javno upozorenje. Slučaj serijskog silovatelja i njegovog prisustva u medijima, na toliko nivoa su opasni, da o njima treba govoriti taksativno. (Ko ne zna o čemu i o kome govorim, i sam je veliki deo problema koji nas je doveo do dna.)

Kad su prošle godine Srbi otkrili ekologiju, podigli se na noge (s punim pravom) da protestuju protiv investitorskog sistemskog zagadjenja i zloupotrebe prirode kao jedinog preostalog resursa koji još nismo usrali, trudila sam se, baš sam se trudila da poverujem da će se desiti nešto.

Pišem ovaj tekst u satima pre Prajda, za koji se spremam kao da ništa svih ovih godina nismo uspeli da promenimo.

Poslednjih godina se trudim da se uzdržavam od komentarisanja ispada Srpske Pravoslavne Crkve, najpre zato što nisam učlanjena u tu organizaciju i smatram da to vi pripadnici treba prvo da rešite sami, zatim jer od nje ne očekujem ništa, a pogotovo ništa dobro i na kraju jer ne mogu da se razočaram u nešto što nikad nije skrivalo šta zapravo jeste.