Biljana Srbljanović – PEN Info

Piše: Biljana Srbljanović

Tako i bi. Istina je da sam ja, doduše, tipovala da će Tešanovićev prodor u etar Nove ići preko Utiska nedelje (što je možda i bilo, nisam pažljivo pratila), ali sam ga eto, zatekla, u drugom ali jednako važnom sadržaju uvažene medijske kuće – emisiji “Dobar, loš i zao” autora Marka Vidojkovića.

Najskrenije, nikad nisam gledala ovu emisiju. Nisam poverenica literature ovog pisca, što kao činjenica nije ni tamo ni ‘vamo. Niti sam ja neko merilo, niti mora da mi se svidi, u svakom slučaju, Vidojkovićeva kolumna u listu “Danas” pod nazivom “PEN, Srebrenica i ja” koja govori o napadu režimskog tabloida Alo, povodom emisije sa Tešanovićem, naterala me je da je “pustim”. Pretnje smrću koje ovaj književnik dobija i koje, iako ih uporno prijavljuje, do sada uglavnom nisu pravno procesuirane, jasno je – inspirišu se upravo objavama kao što je ova u Alou,  kojom se pisac lažno proziva da je Srbe proglasio genocidnim narodom.

Inače, cela kolumna Marka Vidojkovića me je zainteresovala iz jednog posebno bizarnog razloga, u naslovu i uvodu pisac govori kako je dobio podršku srpskog, nemačkog, slovenačkog i cincarskog  PEN-a, zbog toga što ga, kako kaže “Vučićev režim etiketira kao izdajnika, napada ga, crta mu mete na svim delovima tela, usled čega dolazi do pretnji smrću od strane režimskih i šovinističkih hijena” i ja sam pomislila da je to fora. Da se Vidojković ironično kao zahvaljuje PEN-ovima, a da se zapravo na satiričan način “žali” zbog nedostatka podrške književnih organizacija i udruženja. Eto šta dve nedelje izolacije od medija i mreža učini od neurozne književnice: iskreno sam počela da se cepam od smeha na “podršku cincarskog PEN-a, mislila sam da je izmislio, nisam ni znala da stvarno postoji. Iskreno, i o srpskom PEN-u ne znam skoro ništa, nisam članica – tu se dolazi po pozivu, a ja, sa svojim na dvadeset i pet jezika prevedenim dramama i svojim višedecenijskim radom u polju ljudskih prava, nisam dosegla dotičnu visinu. Ne znam dakle baš ništa, osim da je Vida Ognjenović jedno trideset godina predsednica, a da su joj potpredsednici jedni te isti nomenklatori srpske literature i to je to. A da, znam i to da se, uprkos svom osnovnom osnivačkom kredu koji zahteva javnu i glasnu borbu književnika protiv nasilja, zločina i ukidanja čovečnosti, srpski ogranak PEN-a nikad nije oglasio baš o pomenutom genocidu u Srebrenici, na primer.

I tu dolazimo do Vidojkovićevog teksta – on govori kako ga je režimski tabloid žigosao naslovom teksta, a povodom pomenute emisije sa Tešanovićem, kako je on – (Marko, ne Teša) rekao za Srbe da su genocidan narod, a da on (Marko, ne Teša, u stvari ni Marko ni Teša) to nikada nisu ni rekli.

I tako sam ja došla do toga da pustim Vidojkovićevu emisiju i čujem o čemu se radi. Slušala sam na premotavanje, priznajem i to. Tražila sam deo o Srebrenici, Tešanovićevu ispovest sam već jednom pažljivo slušala i na osnovu nje i predvidela da će biti prinova u medijskom jatu Nove. U tom premotavanju od domaćina sam čula sledeće: “Hvala svima koji nas drkate” (verovatno kao vid reklame),  “Danas i Nova objavljuju sve informacije, pa ČAK i one koje se neće svideti ljudima u opoziciji” (to je valjda podvig), “List “Danas” se nalazi na najbitnijim mestima” (čitaju ga najbitniji ljudi), “jedan primerak tako vredi za deset” (čitalac Danasa desetostruko više vredi od onih koji ga čitaju), a Nova je njegov (Danasov) mladji brat” (tačno). Posle toga, usledila je najava Teše Tešanovića “legende alternativnog novinarstva” (i tačno i nije tačno), onda su sa legendom pokrili sve obavezne elemente (Rusija, Ukrajina, Zapad, Pašić, Amerika, Putin, imam druga Hrvata i ua Vučić).

Onda je Vidojković u neočekivanom solo nastupu izgovorio sledeće reči: “A sad da napravimo glič u Matriksu, da se izjasnimo da li je u Srebrenici bio genocid”. Tačno tako. Usred cerekanja, deljenja karte sveta po dijahronijskoj i sinhronijskoj osi, gramatičkih bravura i priče kako su “Ne ovog Pantića nego onog Pantića” na Balkan Info isekli, tri muškarca srednjih godina, punoletnih u vreme dogadjanja Srebrenice, sa bukvalno šajkaćama na glavama, kao u nekom šaljivom kvizu ili u Minimaksoviziji, napravili su “glič u Matriksu” i krenuli da se izjašnjavaju o genocidu nad osam hiljada ljudi puta osam hiljada majki što im kosti decenijama traže.

Neću ulaziti u to šta je ko odgovorio na ovu pitalicu brzi prsti Zeke Milionera, samo da naglasim da izrićito niko nije srpski narod optužio za genocid i da Alo u naslovu apsolutno laže. Stvar je u tome što ovo ipak nije najbizarnije u svemu. Odjednom mi je sinulo iz utrnulog malenog mozga da ovo za podršku PEN-a uopšte nije bilo ironično, nego stvarno. Zaista su uputili podršku piscu koji prima mejlove sa pretnjama. I neka su. Sad još samo da kažu i oni koju o genocidu i da hrabro uplove u četvrtu deceniju čvrste liderkine ruke.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.