Biljana Srbljanović – Ćutnja kukavica

Piše: Biljana Srbljanović

Rečena je u kontekstu njegovog preziranja večite tugovanke “gradjanske” političke manjine, što nikad ništa nije do kraja podržala, jer unapred “zna” da je osudjeno na propast. I toj propasti se čak i raduje, jer samo time elitna izuzetnost sirotih malih intelektualaca, dobija pun smisao.

Istina je, sa BILO KOJOM većinom uvek smo i dobijali samo fašizam. Akcenat je na “bilo kojoj”, što Djindjić i pojašnjava primerima iz devedesetih – da je pristajao da ide “bilo sa kim” ranije bi pobedili Miloševića, ali po koju cenu i sa kojim ishodom?

Progoni me ova rečenica jer istovremeno predstavlja i dokaz njegove sudbinske greške: kada je na kraju jednom ipak pristao da krene sa bilo kojom većinom, misleći da će desnicu samo iskoristiti da svrgne vlast, pa će posle lako izaći na kraj sa njima, to se pokazalo kobno. Ne samo da nije nikad sa njima izašao na kraj, nego upravo obrnuto. Desnica, sa kojom je bio primoran da ide u većinu, izašla je na kraj sa njim. Ubila ga je.

Ipak, mi nikako da naučimo nešto barem na toj tragičnoj grešci. I dalje uporno ponavljamo da nije bitno s kim se udružuješ, samo da napraviš većinu “protiv”, pa posle ćeš lako, a znaš da nećeš. I dalje još upornije navodimo kao svetao primer Djindjićevu odluku da sa Koštunicom smeni vlast. Znao je da sam ne može, udružio se s kim može i Milošević je pao, ponavljaju “pametni” dan danas. I eto kako se to lepo završilo.

U medjuvremenu, tu desničarsku strategiju širokog zahvatanja svega, samo ako je okupljeno oko jedne ili dve pogane nacionalističke floskule, naravno da najbolje primenjuje upravo desnica. Okupljanja oko prazne pretnje o “nedavanju Kosova”, mobilizacija sve preostale političke energije za glavinjanje od Hrama do spomenika ruskom caru Nikolaju (o tome kasnije), uz skandiranje o “izdaji”, pa razlaz kući, besprekorno vodi parlamentarna desnica (i otvoreno i prikriveno), a svi ostali namršteno i sa visine – ćute.

Skup u Beogradu koji su u petak organizovale Dveri, POKS, Novi DSS i Zavetnici, a kome su organizovano partijski prisustvovali i poslanici i funkcioneri Jeremićeve Narodne stranke (al, kukavički, bez preuzimanja odgovornosti za realizaciju), uz “nezavisne” intelektualce – zvezde eko četničkog ustanka i generalštaba desnice sa Univerziteta, došetao je dakle, u protestu protiv Vučića, do ruskog gvozdenog cara, da nam svima bude jasno kome se simbolično dive. Desnica ima samo jednu vrlinu – ne stidi se da pokaže šta je. Ne libi se da se udružuje, da se skupi oko zajedničkog plana i plena. Ne krije kad preti i ne pretvara se da je nešto što nije.

Da parafraziram filozofa Gruča Marksa: “Možda hoda kao fašista, govori kao fašista, ne daj se prevariti – to jeste fašista”.

A ipak i uprkos svemu tome, ova mizerna intelektualna “gradjanska” ne-desnica na sve ovo ćuti da ih ne uvredi. Da ne ugrozi svoju labavu nadu da će ipak moći da se udruži sa njima, ali pod svojim uslovima. Da još jednom ponovi istu tragičku grešku: proba sa bilo kojom većinom  da ne dobije fašizam.

Povodom neskrivetnih fatvi i sasvim otvorenog (pošteno, bar ne lažu) prizivanja nasilja ako Srbija prihvati nemačko- francuski plan za Kosovo, koje slušamo nedeljama od desničara, ova tuberkulozna levica i uobraženi gradjanski intelektualci, nemaju da kažu ništa. Da podrže Vučiča, makar se i slagali sa njim, neće ovde da je seku. Da osude fašiste i iskreno kažu sve o njima, ne pada im na pamet, u strahu da ne izgube ovo malo podrške koju imaju. U sumanutoj nadi da će ćutanjem osvojiti neki zalutali desničarski glas. U uobraženoj samoobmani da će ipak naći način da sa fašistima rade bilo šta, a bez posledica.

Dok se desnica udružuje, umnožava, jača i klanja ruskom caru, ostali bi da i ovaj slučaj prećute. Zeleno-leva koalicija ovog ohridskog vikenda ima da nam nešto kaže o borbi za hrvatsko-srpsko drugarstvo. Stranka neideološkog centra tihuje po ćoškovima, nezavisna elita kopa rupu u koju će da zakopa svoju istinu. Pa kad iz rupe jednom izraste svirala, onda ćete, Srbi, čuti šta sve nisu imali hrabrosti da vam danas kažu. Ali tada će, kao i uvek u istoriji, već biti nepovratno kasno.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.