Marina Abramović: Ja sam stvorila performans, ali će me nadživeti
Autor: N1 Beograd
Prvo se osvrnula na nagradu koju je dobila, rekavši da joj je neko rekao, sedamdesetih godina kada je počinjala, da će dobiti ovakvo priznanje, ne bi verovala.
“Taj period je bio jako težak, osećala sam se kao prva žena koja hoda po Mesecu. Posvetila sam se performansu, protiv volje svoje porodice, profesora, umetničke kritike u bivšoj Jugoslaviji. Uvek sam znala da sam u pravu, ali je pritisak u mom okruženju bio ogroman. Trebalo mi je 50 godina da moja dela postanu mejnstrim u umetnosti. Ne samo što je to bila nepozata disciplina, i sama reč je bila nepoznata. Sam termin se odnosi na kontakt među ljudima, a taj konkakt sam donela na emotivan način”, počinje Abramović priču za španski dnevni list “El Pais”.
Nagrada “Princeza od Asturije” (od 1981-2014. godine zvala se “Princ od Asturije”) dodeljuje se već 40 godina u nekoliko oblasti, a neki od dobitnika priznanja za umetnost pre Marine Abramović bili su Vudi Alen, Pako de Lusija, Pedro Almodovar, Bob Dilan, Frensis Ford Kopola, Martin Skorseze i mnogi drugi.
Kaže da joj pandemija koronavirusa teško pada upravo zbog gubitka kontakta, suštine ljudskog bića.
“Morali smo da zaboravimo zagrljaje. Ali, sa druge strane, doživela sam to kao izazov. Razmišljala sam kako možemo da se povežemo na drugi način. Imala sam veliku sreću da sarađujem sa kanalom Sky Art, napravili smo program od 5 sati o korenima scenske umetnosti, pokazali smo milionima rad 64 stvaraoca iz 31 različite zemlje”, kaže umetnica rođena u Beogradu.
“Nisam čak mogla da odem ni na sahranu. Nije me iznenadila njegova smrt, više od 10 godina se borio sa kancerom. Poslednji put smo se čuli u novembru. Čestitala sam mu rođendan, jer smo rođeni istog dana. Dugo smo pričali iako je on teško govorio. Imali smo vezu sa mnogo uspona i padova, nije bio jednostavan čovek, ali smo se na kraju pomirili. Prema njemu osećam samo ljubav i poštovanje”, rekla je ona.
Marina Abramović: Prolazim kroz zidove, Samizdat B92
Iskusila sam apsolutnu slobodu – osetila sam da mi je telo neograničeno, bezmerno; bol je bio…
Marina Abramović smatra se zaslužnom za popularizaciju umetnosti, a otkriva koja je formula za to.
“Posvećenost. Verovanje u sebe i da nikada, ali nikada ne odustajete. Veoma sam kritična prema svojim ranim radovima, ali oni su sada deo istorije. Da sam se obazirala na kritike, ne bih nikada izašla iz kuće. U neku ruku je lako početi sa slikanjem ili vajanjem, ali performans je nematerijalan, on je vreme. Morate biti tamo gde se on događa, postoji samo ako ga se publika seća. Mnogi koji su počeli sa mnom su ga napustili, promenili su pravac. Ja sam jedina iz moje generacije koja je ostala”, kaže ona i objašnjava da li je u performansu bol zaista neophodan, kao gubljenje svesti usled gušenja, koje je više puta iskusila.
“Naravno. Ako zaista verujete u performans, učinićete sve što treba i to će vam promeniti život. On je i dalje revolucionaran u umetnosti, najkompleksnija je forma. Ja sam je izmislila, ranije nije postojala, ali će me nadživeti”, kaže Abramović.
Iako njen život zanima čak i žutu štampu, ona smatra da se nije promenila, da je i dalje ista Marina i da fama ne dolazi od nje, već od publike.
Ističe da slava može biti iscrpljujuća pa tako u svojim memoarima “Prolazim kroz zidove” iz 2016. godine opisuje period napornog rada i velikog stresa, čak i napade panike.
“Život umetnika nije lak zadatak. Zahteva veliku ličnu žrtvu, punu posvećenost poslu. Nagrada ‘Princeza od Asturije’ je velika čast i priznanje u ovom trenutku mog života i karijere. Dirnuta sam, počastvovana i ponosna što sam dobila ovu prestižnu nagradu”, rekla je Marina Abramović.
“Koronavirus mi je olakšao život. Ranije sam stalno putovala, bilo je veoma stresno. Ja ne kačim slike, moram da se pojavim u galerijama ili muzejima. Mnogi događaji su bili otkazivani protekle godine. Napokon sam imala vremena da čitam, uživam u prirodi i da budem sama. Kakva sreća”, rekla je Abramović.
Poslednje poglavlje knjige dešava se u 2015. godini, a sada otkriva da li radi na nastavku i šta joj se sve desilo do tada.
“Meni se stalno nešto dešava. Možda zato što sam radoznala i stalno se trudim da iznenadim samu sebe. Ali biće potrebno da prođu još dve decenije kako bih sela da pišem. Imam vremena, moja baka je umrla sa 103 godine. Sigurna sam da ću i ja dugo živeti. Volela bih da objavim kratke priče koje su me naterale na razmišljanje”, zaključila je Marina Abramović.
Abramović je govorila i o svom bivšem partneru Ulaju, koji je preminuo na početku pandemije koronavirusa, u martu 2020. godine.
Članak je prenet sa portala N1.
