INTERVJU – STEVAN DOJČINOVIĆ, GLAVNI UREDNIK KRIK-A: „Vlast nam crta mete na čelo“

Dejan Kožul. Izvor: Lupiga

Zapravo, celi je niz je pitanja na tu temu – ko je stvorio te grupe, zašto, kako su kontrolisane, kakva je bila njihova uloga … Novinari KRIK-a, mreže za istraživanje kriminala i korupcije, ta pitanja postavljaju već pet godina otkad su prvi puta na svojoj internetskoj stranici spomenuli Belivukovo ime koji je tad doveden u vezu sa ubistvom pripadnika drugog kriminalnog klana. Ispostavilo se da je navijanje bilo samo paravan za delovanje kriminalne grupe zvane Kavački klan koja je u sukobu sa Škaljarskim. Međusobna ubistva postala su skoro pa svakodnevnica.

Javnost je tražila odgovore, što se posebno odnosi na KRIK koji je često objavljivao fotografije sina Aleksandra Vučića, Danila Vučića, u društvu kriminalaca iz Belivukove grupe. Na svako pitanje kako, zašto ili odakle, usledio je odgovor da je reč samo o navijačima i ničem više, a zatim bi krenuo kontranapad. Novinarima i novinarkama KRIK-a upadano je u stanove, prećeno im je, novinarki KRIK-a, Bojani Pavlović, pripadnici te kriminalne grupe oduzeli su telefon nakon što je fotografisala Danila kako u društvu jednog od huligana bliskog Kavačkom klanu, gleda fudbalski derbi. Ovo se dogodilo u prisustvu policajaca koji uopđte nisu reagovali.

Od hapšenja Belivuka prešlo se na novu metodu medijske hajke koju predvode provučićevi tabloidi koji KRIK prozivaju za veze sa Belivukom i tako ih otvoreno stavljaju na stranu jedne od dve sukobljene kriminalne grupe. Pored toga KRIK je poslednjih godina razotkrio „ceo vagon“ afera vladajućih zbog čega su uredno meta napada, kako vlasti, tako i njihovih prorežimskih „medija“. Gotovo svaka od tih afera od vlasti i njihovih tabloida komentarisana je na način da se novinare KRIK-a optuži da su strani plaćenici, koji rade za antisrpske interese, a agrumentovane tekstove proglašavali su izmišljotinama. Ovaj put KRIK je naišao na veliku podršku javnosti, na društvenim mrežama pod heštegom #PodrziKRIK već deset dana traje svojevrsni „popis stanovništva“ na kom se građani mahom svrstavaju na stranu ovog medija.

Upravo ova poslednja dešavanja povod su da razgovaramo sa Stevanom Dojčinovićem, glavnim urednikom KRIK-a.

Koji deo delovanja KRIK-a mislite da je bio pokretač medijske hajke koja se vodi ovih dana protiv vas? Kao da je krenulo nakon intervjua koji ste objavili sa bivšim potpredsednikom FK Partizana, Vladimirom Vuletićem? 

– Okidač je zapravo najverovatnije bila konferencija za medije na kojoj su prikazane one jezive fotografije jer je tada naša novinarka Milica Vojinović predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću postavila pitanje o tome zbog čega su osobe iz vlasti, konkretno generalni sekretar Vlade Novak Nedić, zaštićene u istrazi Belivukove grupe s obzirom da smo više puta pisali o tome da je povezan sa ovom grupom. Napad jeste krenuo nakon intervjua, ali pravi razlog ne leži u tome, već u činjenici da godinama pišemo o vezama koje je Belivukov klan imao sa ljudima iz politike i policije, kao i da smo objavili nekoliko fotografija predsednikovog sina u društvu osoba bliskih Belivuku.

I ranije su novinari i novinarke KRIK-a bili metom pretnji i raznih pritisaka, a u vašem slučaju i praćenja. Ipak, ovo ističete kao najopasniji primer. Zašto? 

– U ovoj medijskoj kampanji otvoreno smo stavljeni na stranu jedne kriminalne grupe koja učestvuje u mafijaškom ratu koji traje godinama, u pitanju je okršaj kavačkog i škaljarskog kriminalnog klana. Zbog toga smo kao nikada do sada u opasnosti – predstavljeni smo kao kriminalci i jasno su nam nacrtane mete na čelo.

Sam Veljko Belivuk poznat je odavno čitaocima KRIK-a. Na njegovu pojavu i veze sa državom ukazujete još od 2016. godine. Šta je po vama razlog da je država sada odlučila uhapsiti Belivuka i ostale članove njegove kriminalne grupe? 

– To i dalje ne znamo, mnogo se spekuliše o tome, ali ništa nije potvrđeno. Mislim da još neko vreme, barem dok ne bude jasno u kom pravcu ide istraga, nećemo znati šta je stvarni razlog razlaza.

Ističete često da mediji bliski vlasti pokušavaju sakriti postojanje Belivuka u periodu od 2019. godine. Po čemu su bitne te ranije godine? 

– Upravo u tim ranijim godinama je grupa formirana i napravila sve veze sa vlašću, tako da nam činjenica da tužilaštvo ne ispituje period pre 2019. govori da je hapšenje Belivukove grupe političko i da se klupko neće odmotati do kraja. Vlast želi da izbriše prošlost, da se predstavi kao protivnik Belivukove grupe iako je do prošle godine bila njen saradnik i grupa je funkcionisala pod patronatom vlasti.

Istraga kao da se vodi putem vladinih tabloida koji objavljuju detalje, odnosno ono što im se ponudi – počev od Dijane Hrkalović, Slaviše Kokeze, Vladimira Vuletića, a sada vidimo da je u igri i carinska mafija. Poprilična kakofonija? 

– Ubacivanjem raznih imena kroz režimske medije vlast zapravo kao da pokušava da zbuni građane i da predstavi da je ovaj slučaj najveći do sada i da je ona odlučna u borbi protiv organizovanog kriminala. Ono što prećutkuje jeste činjenica da ovi ljudi koje provlači kroz medije uglavnom nisu osumnjičeni već su u policiji dali iskaz u svojstvu građana, kao što bi bilo ko od nas mogao da bude pozvan. Vlast još uvek pokušava da dođe do ključnih dokaza kojih, prema poslednjim informacijama, i dalje nema – tela žrtava. Ukoliko se ona ne pronađu – uhapšeni će u najboljem slučaju biti osuđeni za otmice, ali o ubistvima neće biti reči.

Reporteri bez granica, kao i poslanici u Evropskom parlamentu osudili su napade na KRIK, ali i na CRTA-u (Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost), koji su dolazili iz Skupštine Srbije, posebno od strane Aleksandra Martinovića, poslanika vladajućeg SNS-a koji vas je optužio da ste „kriminalno udruženje“. Koliko je značajna ta podrška i da li je dovoljna?

– Veoma je značajna. Ovakve situacije su kao borba Davida i Golijata – naspram nas su režimski mediji koji imaju sve resurse, podršku vlasti, bezbednosnu agenciju BIA-u koja nas prati, prisluškuje i njima dostavlja sve te informacije, novac iz državnog budžeta … A mi imamo podršku čitalaca i domaćih i međunarodnih organizacija i udruženja. I ta podrška nam je veoma važna i zbog toga što, između ostalog, potvrđuje da naš rad cene i smatraju veoma važnim i još jednom potvrđuju da smo profesionalci u svom poslu.

Sam predsednik je izjavio da nije oduševljen radom KRIK-a, ali da niko nema pravo da vodi hajku protiv novinara. Slično je izjavila i premijerka, ali hajka se nastavlja. Šta očekujete od predsednika i mislite li da iza pretnji stoji njegova saglasnost?

– Nažalost, u Srbiji se veoma malo stvari dešava mimo znanja i saglasnosti predsednika. On je bio odmeren, rekao je da on “nema prava da učestvuje u hajci”, ali nije rekao ništa o medijima koji su pod kontrolom vlasti, niti o narodnim poslanicima. Osude hajke su stigle sa svih strana i videćemo koliko će to uticati na smirivanje situacije.

Koliko su novinari pokazali solidarnost u ovom slučaju, a koliko su i sami deo problema, ako znamo da se hajka najčešće vodi putem medija? 

– Novinari jesu pokazali solidarnost, oni koji vode hajku i nisu novinari, već partijski poslušnici i ljudi koji nemaju skrupule, skloni laganju i stvaranju različitih konstrukcija, a sve za potrebe onog za koga rade. Kroz prizmu onoga što se KRIK-u dešavalo u prethodne dve nedelje zapravo se najbolje može videti ko su novinari u zemlji, ali i koliko je medijska situacija loša, naročito ako imamo u vidu to da javni servis, kao i po ko zna koji put, kao takav praktično ne postoji.

U isto vreme iz Švajcarske je stigla vest i da je Stanko Subotić Cane tužio novinarku KRIK-a, Draganu Pećo za tekst koji je objavljen pre dve godine, a tiče se potencijalnog profita koji bi Subotić ostvario proširenjem aerodroma „Nikola Tesla“. Može li se i to protumačiti kao dodatni pritisak na KRIK? 

– Svakako da je to dodatni pritisak. Svaki sudski postupak je iscrpljujući za nas. Iako nijedan slučaj nismo izgubili jer posao radimo predano i profesionalno na njih trošimo dosta vremena i novca, pa svako suđenje dodatno opterećuje našu redakciju.

Članak je prenet sa portala Lupiga.