Državni neprijatelj: Kako je Ćuruvija postao meta za odstrel

„Slavko Ćuruvija je bio jedan od najboljih novinara u toj Borbi, koja je bila jedna stara redakcija, koja je imala, koliko se sećam, 200 novinara zaposlenih”, rekao je on za BIRN.

Ćuruvija, rođen 1949. godine, ubijen je 11. aprila 1999, usred bela dana u centru Beograda. Viši sud u Beogradu danas će izreći presudu u ponovljenom suđenju četvorici optuženih za učešće u ovom zločinu.

U prvobitnoj optužnici nije navedeno ko je naredio ubistvo, već se navodi samo da je Radomir Marković, tadašnji načelnik Državne bezbednosti (DB) Srbije, podstrekao zločin, dok su tri druga pripadnika ove službe – Ratko Romić, Milan Radonjić i Miroslav Kurak – učestvovali u organizaciji i izvršenju ubistva. Kurak je imenovan kao neposredni počinilac, a Romić kao njegov saučesnik.

Marković, Radonjić i Romić izjasnili su se da nisu krivi, dok je Kurak u bekstvu i njemu se sudilo u odsustvu.

U prvostepenoj presudi iz aprila 2019, odstupa se od optužnice u delu koji se odnosi na izvršioca ubistva, te se navodi da je novinara ubio „nepoznati počinilac”, a ne Kurak.

Uvođenje termina „nepoznati počinilac” u presudi razlog je zašto ju je Apelacioni sud u Beogradu ukinuo i naložio ponovno suđenje.

Ćuruvija je bio jedna od nekoliko žrtava političkih atentata tokom vladavine Slobodana Miloševića 1990-ih i drugi ubijeni novinar.

Na suđenju je utvrđeno, kako je istakao Gunjić, da ga je Miloševićeva služba bezbednosti mesecima pratila pre nego što je ubijen.

„Nije on samo ubijen, on je imao kompletan državni aparat za svojim vratom godinu dana pre toga, možda i par godina pre toga, a znamo da su ga prisluškivali najmanje od oktobra, a neki kažu i od leta prethodne godine”, ističe Gunjić, danas glavni i odgovorni urednik sajta Cenzolovka koji se bavi medijima.

Ćuruvijina novinarska hrabrost

Ćuruvijina novinarska karijera počela je kasnih osamdesetih godina, kada se pridružio Borbi, jednim od najistaknutijih novina u socijalističkoj Jugoslaviji. Između ostalog, pisao je i o slučajevima ljudi koje su jugoslovenske vlasti politički proganjale i zatvarale na Golom otoku.

U godinama nakon smrti predsednika Josipa Broza Tita 1980, neki su novinari širom Jugoslavije počeli da slobodnije pišu. Ali krajem 1980-ih, rastom moći Slobodana Miloševića, većina medija, koji su i dalje bili u vlasništvu države, sve je više bila pod kontrolom njegovog režima – iako je Borba, zbog svoje vlasničke strukture, imala malo više manevarskog prostora.

Jugoslovenska istoričarka Branka Prpa bila je Ćuruvijina partnerka. Ona je bila sa njim kada je ubijen. Prpa kaže da je Ćuruvija kao novinar problematizirao na jedan od ključnih problema jugoslovenskog sistema u periodu posle Drugog svetskog rata – „a to je taj rani period totalitarizma koji je vezan za Informbiro i stvaranje logora na Golom otoku i gomile političkih osuđenika u to vreme”.

„Ta vrsta problematizacije je zaista zahtevala novinarsku hrabrost u tom vremenu”, ističe Prpa za BIRN.

Ćuruvija je negde 1993. godine postao glavni i odgovorni urednik Borbe. Gunjić naglašava da je on pokazao svoju modernost kada je pozvao mlađe novinare da naprave „prvu rubriku posvećenu pop rok muzici u našem dnevnom novinarstvu, koliko se sećam”.

„Sećam se da je Slavko u tim vremenima, koja jesu veoma turbulentna i vrlo tragična ustvari, ipak uneo ne samo svež vazduh u te novine nego ih je preporodio na mnogo načina, u uređivačkom smislu”, navodi Gunjić.

„Slavko je bio energičan čovek, istovremeno i vrlo harizmatičan i znao je kako da pridobije i okupi tu neku mladu ekipu novinara, od kojih je, naravno, kupio ideje, ali smo mi od njega mnogo naučili jer je zaista imao čemu da nas nauči”, objašnjava on.

Nasilje eskalira, otpor se intenzivira

Kada je Ćuruvija 1994. napustio Borbu, on je, zajedno sa Momčilom Đorgovićem, osnovao časopis Telegraf, a dve godine kasnije i list Dnevni Telegraf.

Perica Gunjić je u timu bio od samog početka. On objašnjava da je list imao „nešto što se i tada zvalo tabloidni pristup”.

„Bio je poznat po tim velikim naslovima, senzacionalnim i ekskluzivnim”, kaže on. „Ali svi koji se sećaju toga znaju da je drastična razlika između današnjih tabloida i tog nedeljnika koji je bio tabloid u tome što –  ja se ne sećam da je tu ikada bilo tekstova o privatnom životu bio koga, niti su izmišljane afere”.

Osnovan nekoliko meseci pre izbijanja masovnih demonstracija protiv Miloševićevog režima zbog prevare na izborima krajem 1996. godine, Dnevni Telegraf uspeo je da dostigne veliki tiraž, što je dodatno povećao značaj Ćuruvije i krug njegovih kontakata.

„On je bio profesionalac pre svega, koji je naravno imao kontakte sa političarima, za šta su ga često kasnije optuživali, posebno za taj kontakt sa Mirom Marković ali svi znamo da je u tim kontaktima bio jako otvoren, direktan, da je tu bio pre svega kao novinar i kao profesionalac”, navodi Gunjić.

Milošević je politički preživeo višemesečne masovne demonstracije, ali na putu je bila sledeća velika kriza njegove vladavine jer je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) skupljala snagu za oružanu kampanju protiv srpske represije nad Albancima. Na Kosovu su 1997. i početkom 1998. godine napadi na srpske policajce i drugi nasilni incidenti postali češći.

Specijalne snage srpske policije su 5. marta 1998. godine napale imanje porodice Jašari u Prekazu, selu u opštini Srbica. Zvanično, došli su da uhapse Adema Jašarija, jednog od osnivača OVK, kojeg su vlasti u Srbiji proglasile teroristom.

Tokom ove dvodnevne oružane operacije ubijeni su Adem Jašari i 58 članova njegove porodice, a njihova smrt je povećala javnu podršku kosovskih Albanaca oružanoj borbi OVK, čime je efektivno započeo rat na Kosovu.

Ćuruvija i drugi glavni i odgovorni urednici su 9. marta, nakon objavljenih izveštaja o incidentu u Prekazu, pozvani u policiju.

Prpa ističe da je Ćuruvija u razgovoru sa policijom „napismeno, se izjasnio zašto je upotrbeljavao pojam Albanci a ne „teroristi“, gde je napisao da on ne može žene i decu da nazove teroristima”.

Gunjić objašnjava da su u to vreme, novinari koji su istinito pisali o jugoslovenskim ratovima, a posebno o sukobu na Kosovu, bili „najstrašnije napadani“ od strane Miloševićevog režima. Ćuruvija nije bio jedini koji je pisao o tome šta se dešava na Kosovu, ali je to radio „na neki svoj poseban način“, dodaje on.

„Slavko je kroz svoj način, tog ekskluzivističkog, pre bih zvao tako nego tabloidnog novinarstva, znao da dođe do ogromne publike i to ga je očigledno koštalo (toga) da je postao praćen, prisluškivan, ko zna šta su sve radili“, naglašava Gunjić.

Imovina oduzeta, novine zabranjene

Do kraja 1998. godine situacija se još više pogoršala.

„Do pre mesec dana bio sam uspešan izdavač i vlasnik dva uticajna i popularna izdanja, dnevnih novina Dnevni telegraf i magazina Evropljanin”, rekao je Ćuruvija Helsinškoj komisiji američkog Kongresa u decembru.

„Gospodine predsedavajući, danas sedim pred vama kao čovek čija je kompanija uništena, čiji je redakcijiski inventar zaplenjen, i čije su publikacije zabranjene od strane režima Slobodana Miloševića”.

Ćuruvijino obraćanje usledilo je nakon što je u jesen 1998. godine Vlada Srbije nametnula uredbu, a potom i zakon, koji su joj omogućili da zabrani novine, da im oduzme imovinu i da novinare kazni i smesti u zatvor. To se dešavalo u trenutku kada se sukob na Kosovu zahuktavao i kada je NATO počeo da preti da će bombardovati Jugoslaviju kako bi naterao Miloševića da prekine kampanju represije.

Dnevni Telegraf je 13. oktobra 1998. izašao sa naslovnom stranicom na kojoj je pisalo „NATO odobrio napad, Milošević prihvata plan?“.

Kako je Ćuruvija objasnio u svom govoru u SAD, „Ministarstvo informisanja je utvrdilo da objavljivanje te činjenice spada pod kategoriju širenja straha i defetizma”.

Ćuruvija i njegov kolega Aleksandar Tijanić su 19. oktobra 1998. u Evropljaninu objavili pismo Miloševiću, pozivajući ga da pokrene ozbiljne političke i društvene promene.

„Pišemo vam zbog odbrane slobode medija. Pišemo vam, međutim, i zbog mnogo značajnije stvari. U Jugoslaviji, bez proglašavanja ratnog i vanrednog stanja, primenjuju se i vanredne i ratne mere”, napisali su oni.

Miloševiću su poručili da je „iscrpeo ogromnu podršku većine Srba, s početka vaše vladavine“, i da je „bekrijski proćerdano sve što su Srbi u ovom veku stvorili“. Pet dana kasnije, časopis je kažnjen visokom novčanom kaznom, a nedugo zatim je usledila i zaplena imovine u redakciji, uključujući i nameštaj.

Branka Prpa se priseća da je pretresen i njihov dom: „Jedna od tih stvari koja se desila je bila da su u 9 sati uveče došli u našu kuću, naoružana policija, navodno je bila finansijska policija, sve sa automatskim puškama i sprečavala bilo koga da uđe i izađe iz same kuće”.

U razgovoru za BBC tog meseca, Ćuruvija je izjavio da je država „htela da me ekonomski uništi” i da mu ućutka medije.

„Mislili su da ću prestati da objavljivanjem novine, ali nisam. Jer mi smo, znate, vrlo radikalni kritičari njihove politike ovde, a i ja odbijam da budem kontrolisan, moram Vam reći. Mislim da su to neki od glavnih razloga što su nam uradili to što su nam uradili”, dodao je on.

Umesto da nestanu sa srpskog tržišta, Ćuruvijine novine su krijumčarene u zemlju, uglavnom iz susedne Crne Gore, koju su u to vreme Miloševićevi protivnici koristili kao sigurno utočište.

Ali Ćuruvija nije hteo da napusti Srbiju.

„Meni je rekao: ‘Ja ne idem nigde.’, na šta sam ja rekla “Jesi li normalan, ubiće te’”, priseća se Prpa.

„’Pa’, kaže, ‘ako misle da mogu da me se reše tako, da me ubiju, nek me ubiju’”, kaže ona.

Do marta 1999. godine situacija se dodatno pogoršala jer je NATO započeo vazdušne napade na Jugoslaviju, a Ćuruvija se žestoko posvađao sa Mirom Marković, svedočila je njegova ćerka Jelena Ćuruvija na suđenju za njegovo ubistvo.

„Posle razgovora sve se zaoštrilo, jer je on rekao da nije dobro to što (Milošević i Marković) rade za zemlju. Rekao je Miri – visićete na Terazijama zbog toga“, rekla je Jelena Ćuruvija.

Provladin list Politika Ekspres je potom objavio tekst sa naslovom „Ćuruvija dočekao bombe“, sugerišući da je podržavao vazdušne udare NATO-a i optužujući ga da je izdajnik.

Nekoliko dana kasnije, Ćuruvija je ubijen.