First, we take Vračar?

Piše: Lana Avakumović

Nakon više od godinu dana vaganja strategija i sporadičnog trvenja na opozicionoj sceni, SDS, PSG i Nova stranka odlučile su da zajedno izađu na lokalne izbore na Vračaru. I to je dobar i odgovoran potez. Nešto slično je predložio Sloba Georgiev kada smo na Talasu prošlog leta organizovali debatu „Izbori ili bojkot“, pozivajući opoziciju da fokusira snage na opštine u kojima može da pobedi i da sačuva uporišta koja već ima.

Opozicija u Srbiji, kako oni koji izlaze na predstojeće izbore, tako i oni koji ih bojkotuju, trenutno nije jaka i to treba reći. To nam pokazuju sva dostupna istraživanja, izborni rezultati, kao i akcije koje na ulice ili terase izvlače ograničen broj ljudi. Značajan deo odgovornosti za slabu i rascepkanu opoziciju leži na režimu i režimskim medijima koji godinama vode neumornu borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja. Deo, pak, leži i na međusobnim odnosima lidera opozicije, poverenju koje uživaju među građanima, različitim ambicijama i naizgled neizbežnom prokazivanju onih koji odaberu drugi vid političke borbe. Pitanje je – šta sa tim raditi?

Intuitivan odgovor upućuje na ujedinjavanje opozicije, pa tako ideja jedinstva ostaje nešto poput svetog grala politike u Srbiji, nedostižan ideal aluzija na Koštunicu i DOS i poslednju veliku pobedu demokratske Srbije. Ipak, pravimo određene greške kada razmišljamo o tome. Bez ulaženja u debatu izbori vs. bojkot, o čemu smo svi manje više rekli sve što imamo, zadržimo se samo na ideji ujedinjenja opozicije i perspektivi saradnje u narednom periodu. Izbori će doći i proći, parlament će biti konstituisan, vlada formirana i preko noći ćemo se naći u predsedničkoj kampanji. A predsednički izbori su, zna se, bitka koja u srpskoj politici postavlja i smenjuje režime.

I zaista, ako zamislimo predsedničke izbore (optimistično) 2022. ili (realističnije) 2027, jedini mogući scenario koji daje bilo kakvu šansu izazivanju Aleksandra Vučića jeste zajednički opozicioni kandidat koji bi mogao da uđe u drugi krug. To se, međutim, ne dešava preko noći. Kao što Koštunica nije pao s neba, tako se nećemo jednog jutra samo probuditi u zemlji kojom ne vlada nedemokratski režim Vučića i njegove SNS. Za to su potrebne pripreme, a one ne izgledaju isto na svakom nivou.

Na parlamentarnim izborima, verujem da je bolja strategija (bila) izlazak opozicije u dve kolone – jednoj koja je građanska, proevropska, kako god da je nazovemo, i drugoj koja je desna, manje ili više nacionalistička. To ne bi isključilo buduću saradnju opozicije, ali bi izvesno olakšalo prikupljanje glasova iz dva važna dela biračkog tela koji nisu uvek kompatibilni. Taj brod je otplovio, bar do narednih izbora, i opozicija se, u mom viđenju, već nalazi u lošijem položaju nego što je morala da bude. Marinika Tepić i Boško Obradović, na primer, više neće razotkrivati afere vlasti na KZN u skupštinskom holu, ali ostaje da vidimo kako će se Pokret slobodnih građana snaći u novoj ulozi, te kako će izgledati vainstitucionalno delovanje bojkot opozicije. U međuvremenu, moguće je da će i ovaj „maraton, a ne sprint“ početi kao i devedesetih – sa lokala.

Odluka o zajedničkom izlasku na Vračaru, kao i prethodne objave Nebojše Zelenovića i Saše Paunovića o izlasku na izbore u Šapcu i Paraćinu, jesu najproduktivniji vid saradnje i ujedinjenja opozicije u ovom trenutku. Politika na lokalu izgleda drugačije, mediji imaju manji značaj, rad na terenu je smisleniji (iako ga epidemija otežava), a veću ulogu igraju lična poznanstva i razumevanje lokalnih problema i raspoloženja birača. Ogromno ograničenje lokalnih kampanja postavlja njihovo spajanje sa parlamentarnom, što je posebna tema, ali male pobede koje bi u ovom trenutku koliko-toliko ojačale opoziciona utvrđenja jesu vredne borbe.

Poseban aspekt te borbe predstavlja biranje bitaka – u nekom srećnijem društvu, opozicija bi imala kapacitete za izlazak na svakom lokalu, dok danas govorimo o svega nekoliko opština. To ne znači da je reč o izboru između svega ili ničega, naprotiv: fokusiranje energije i političkog iskustva (kojeg, uzgred, Borisu Tadiću i Zoranu Živkoviću najmanje fali) na male, izvodljive pobede može da označi početak jačanja pozicije za neku buduću, veću borbu. U svemu tome, ne treba da zaboravimo da 2022. ne donosi samo predsedničke, već i beogradske izbore, što bi mogao da bude još jedan front osvajanja prostora i ugrožavanja samovlasti ovog režima.

Slobodne opštine, slobodni gradovi i slobodna prestonica nisu dovoljni, ali jesu nužni da bismo uopšte mogli da pričamo o ujedinjenoj opoziciji i zajedničkom kandidatu za Andrićev venac. Jedan od prvih koraka ka tome bi mogao da bude upravo Vračar – možda ne najjače uporište opozicije, ali izvesno udarac koji bi zaboleo ovaj režim.