Zašto smo zaboravili Omarsku

Piše: Bojan Tončić

Prva nedelja avgusta/kolovoza, vreme za proslavu u Hrvatskoj i parastose u Srbiji, sećanje na uspeh Vojno redarstvene operacije Oluja, odnosno ubijanje više od 600 civila srpske nacionalnosti i progon 250 hiljada Srba koji su pred razularenim pobednicima pobegli glavom bez obzira. Sećanje na reintegraciju teritorije takozvane Republike Srpske Krajine u hrvatsku državu, zastavu Hrvatske na zidinama kninske tvrđave i kolonu izbeglica koje će potražiti utočište u Srbiji.

Kolonu izbeglica iz južnog dela Like i severne Dalmacije granatirali su hrvatski avioni, najžešće na Petrovačkoj cesti, između Bosanskog Petrovca i Ključa. Neke delove kolone stigli su rafali avionskih mitraljeza.

Oluja je trajala dva dana, 4. i 5. avgusta 1995, odmetničke formacije nisu pružale značajniji otpor (“Trebalo je da prođu desetljeća, kako bi mit o Srbima koji se znaju tući pao u govna“, Mirko Kovač); uništeno je 20.000 kuća, zabeleženo je zversko ubijanje starih osoba (Hrvatski Helsinški odbor) koje nisu želele da napuste svoje domove.

Humanost u preseljenju

Jednu verziju novije istorije izneo je Drago Kovačević (1953-2019), gradonačelnik Knina u vreme Oluje. On je za splitski Feral Tribjun preneo utiske iz razgovora sa Slobodanom Miloševićem, vođenim u proleće 1995.

“On na Krajinu nikada ozbiljno nije mislio i njemu je ona trebala radi dvije stvari. Prvo, Krajina mu je služila kao ucjena za Tuđmanovu lojalnost u partnerstvu oko podjele Bosne i, drugo, ona mu je trebala kao organizacijski oblik zamrznutog konflikta. Lokalna krajinska vlast trebala je Miloševiću samo utoliko da postoji netko na terenu tko će kontrolirati narod dok se proces razmjene stanovništva ne dovrši do kraja. Kada smo izlazili iz Knina nakon Oluje, kolona se 7. avgusta zaustavila u Banja Luci u koju je ekspresno stigla Buba Morina, komesar za izbjeglice iz Srbije, a Ratko Mladić postavio je vojnu policiju na izlazu iz grada i nije se moglo dalje. Tada je Buba Morina rekla kako mi treba da naselimo Srebrenicu, Višegrad i Bratunac, mjesta iz kojih su izbačeni Muslimani i Hrvati. U isto vrijeme u Banja Luci policija upada u hrvatske kuće i skelom ih kod Davora prebacuje na hrvatsku stranu gdje onda oni ulaze u srpske kuće na Baniji… Eto to je ’humano’ preseljenje. Ovaj rat nije predstavljao rezultat neprijateljstva među elitama, nego je bio kolateralna šteta jednog dogovora koji se na terenu nije mogao do kraja kontrolirati“, rekao je Kovačević (FT, 2007).

Uklanjanje nesrpskog stanovništva

Vreme je za sećanje, ali i, tradicionalno, za falsifikovanje i zaborav svega što je prethodilo Oluji. Etničko čišćenje započeto 1991. i 1992, okončano je 1993, od kada u takozvanoj Republici Srpskoj Krajini nema Hrvata. Slobodan Milošević upustio se u realizaciju velikosrpskih planova smišljenih u lagumima Srpske akademije nauka i umetnosti i angažovanjem srbijanskog Resora državne bezbednosti, nesputanih besmrtnih ekstremista i bandita, iscrtao nove granice unutar Hrvatske. Bile su to srpske pobunjeničke zajednice, od milja nazvane autonomnim oblastima (Krajina, SAO Zapadna Slavonija i SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem), koje su se 1992. ujedinile u Republiku Srpsku Krajinu. U stvaranju ovog mutanta počinjeni su temeljno i sistematično pripremljeni zločini nad hrvatskim stanovništvom a imovina Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva opljačkana. Ili još neko veruje da je belosvetski kriminalac Željko Ražnatović, sadista i razbojnik, na svoju ruku naoružavao u Krajini Zvezdine navijače.

Po navodima optužnice, po kojoj se trenutno sudi dvojici čelnika srbijanskog DB Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, reč je o zločinima protiv čovečnosti, progonu, ubistvima, deportaciji, nehumanim delima (prisilno premeštanje), kršenju zakona ili običaja ratovanja (ubistvo). “Stanišić i Simatović su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je nastao najkasnije u aprilu 1991. i trajao barem do 31. decembra 1995. Zajednički zločinački cilj tog poduhvata bio je prisilno i trajno uklanjanje većine nesrpskog stanovništva sa velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini”, suština je optužnice. Stanišić i Simatović su 2013. proglašeni nevinim, a Žalbeno veće je 2015. naložilo ponavljanje postupka, koji je u toku pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove).

Viteško iživljavanje

A šta je bio istinski cilj, te kako ga postići, znao je jedan od arhitekata kule od karata zvane ‘Velika Srbija’ ispisanih crvenom tintom: ,,Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju.“ (Dobrica Ćosić, Politika 26. jula 1991).

Vreme za sećanje, selektivno, naravno, jer je datum početka zatvaranja logora Omarska (6. avgust) u kojem su Srbi bestijalno zlostavljali Bošnjake obeležen samo u Bosni i Hercegovini. Srbija odbacuje svaku vezu sa toponimima koji podsećaju na genocid i ostale zločine koje je finansirala i mestima patnje. Zato što je nevina, odnosno samo “nije preduzela sve da spreči”. I, ispravno: finansirala je, naoružavala, podsticala, tehnički i kadrvski opramala…

U Omarskoj je “ubijanje bilo rutina”, kazaće tužilac u procesu protiv srpskog generala Ratka Mladića Alen Tiger.

U tumačenju Radovana Karadžića, političkog vođe genocidnih formacija, neko, izgleda, ne razume srpsku ratničku plemenitost, uprkos svih 700 ubijenih logoraša u Omarskoj i brutalnom silovanju logorašica. “Naš ratnik koga po svetu zovu imenom bosanski Srbin, uvek je trpeo koliko se moglo trpeti. Sva svoja duhovna blaga vekovima je čuvao zaključana u grudima, ne ispoljavajući ih potpuno ni kada je sam sa sobom. Pravio se nevešt i neuk, a u suštini je bio plemić i vitez. Skrivao je svoju srpsku suštinu da bi je sačuvao. Ali komšiju-ubicu nije mogao da prevari. U svakom ratu ubica je razarao njegove grudi u potrazi za njegovom skrivenom, srpskom suštinom. I zatirao je sve srpsko, do ptice na grani, kako bi istrebio i iskorenio, kako je car Irod radio. I zato je uzrok rata ovde puko postojanje jednog naroda.“

Igranka do smrti

Ko bi sumnjao u ovakvu iskrenost dečjeg pesnika. U Omarskoj je to imalo i sadističko zabavni karakter koji ne može svaki ratnik da smisli. Konclogorsku igranku koju opisuje jedan od zlostavljanih logoraša: “Igranka se sastojala od položaja – kleknuti na koljena ruke na leđa i čelom biti oslonjen na zid. Tako smo morali svi prići zidu u krug. Kad bi stražari ušli tuča u glavu, u leđa, razbijanjem, faktički, i nosa i zuba i čela i arkada. Bila su, između ostalog i dva momka kojima je bilo polomljeno u skočnom zglobu, jer nisu razmišljali da im neko može stati na skočni zglob i da im i to polomi. To je bila igranka.”

Od maja do avgusta 1992. kroz Omarsku je prošlo blizu 6.000 Prijedorčana nesrpske nacionalnosti, a više od 700 ih je ubijeno. Za zločine u logoru pred Haškim tribunalom su osuđeni Predrag Banović na osam godina, Miroslav Kvočka na sedam, Dragoljub Prcać na pet, Mlađo Radić na 20, Zoran Žigić na 25, Milojica Kos na šest, Duško Sikirica na 15, Damir Došen na pet, Dragan Kolundžija na tri godine, Milomir Stakić na 40 i Duško Tadić na 20 godina zavora. Pred Sudom BiH su osuđeni Željko Mejakić na 21 godinu, Momčilo Gruban na sedam, Dušan Fruštar na devet i Duško Knežević na 31 godinu zatvora.

Neke od njih žrtve sreću na ulici, u Prijedoru.

One koji bi da prikriju učešće Srbije u ovom i sličnim zločinačkim poduhvatima – gledamo svaki dan.

Omarska? Nismo znali. A kako su neki znali? I dokle Srbija neće da zna.

“Omarska/ Smrt voli lepa imena/ Karlične kosti dobre su za uzengije/ Okrutnosti Cigana prema ragama uvek se divila gospođa/ Genetičarka./ Raspali ga po gubici, Joška/Sve mlade Muslimanke/ naredio je General/ ima da nose na haljama/ V-izrez sve do pupka/ moj pobednički znak./ Pobeda je božiji dar narodu nebeskom/ a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda/ pobede nije ni dostojan (…) Od butnih kostiju može se napraviti durbin/Smrt voli lepa imena” (Miodrag Stanisavljević, 1994).