Osvetnička pornografija

Piše: Ana Simona Zelenović

„Ja se ne bojim istine, niti sam neko ko će ustuknuti pred uličarskim pretnjama, jer znam u koga se pouzdam i na čemu je izgrađen moj identitet. Takođe, ne dozvoljavam sebi da živim u strahu, jer nemam čega da se bojim”, objavila je Sanja Perković u svom post-u. Što zbog društvene stigme, što zbog nepoverenja u pravosuđe, žene se ne odluče često da bez straha i javno govore o osvetničkoj pornografiji. Posledice osvetničke pornografije nisu samo ugrožavanje njenog socijalnog statusa, radnog mesta i odnosa sa ljudima, već pre svega njenog psihičkog i fizičkog zdravlja. Brojne žene koje su iskusile ovaj oblik nasilja žive u nepodnošljivim osećanjima ugroženosti, straha, gađenja, odbojnosti, što izaziva u nekim slučajevima i suicidne misli ili činove. Država i društvo ne čine dovoljno da se mizoginijom motivisano digitalno nasilje nad ženama sankcioniše, a kako u Srbiji tako i u svetu među mladima je sve učestaliji problem “revenge porn-a”.

Problem osvetničke pornografije pripada širem korpusu problema digitalnog nasilja koje poprima različite oblike od narušavanja privatnosti, seksualnog uznemiravanja na društvenim mrežama, komentarima i proganjanjima do eksploatacije i pretnje osvetničkom pornografijom ili fizičkim nasiljem. Takozvani revenge porn nalazi se na intersekciji digitalnog, partnerskog i seksualnog nasilja nad ženama i pokazuje da žene i dalje imaju razlog da se osećaju nebezbedno bez obzira na to što u seksualni odnos stupaju svojevoljno.

Normalizacija ovog nasilja dešava se u javnoj sferi senzacionalističkim praćenjem „afera“ osvetničke pornografije popularnih ličnosti. Setimo se načina na koji su tabloidi pratili situaciju u kojoj se našla Jelena Karleuša, a ništa drugačije nije ni kada su u pitanju globalne pop zvezde poput Kim Kardašijan. Kultura u kojoj je digitalno nasilje normalizovano, a nakon afera žene ne samo da prođu kroz psihički pakao već ih, ako se ikad oporave, čeka medijski linč i društvena stigma. Podsetimo se tragičnih posledica digitalnog nasilja u slučaju zvezde K-popa Goo Hare koja je nakon pretnji, digitalnog nasilja i revenge porn-a izvršila suicid – samo mesec dana nakon što je u svojoj 25-oj zbog online zlostavljanja to isto učinila druga K-pop zvezda, Sully. I to se ne dešava samo zvezdama – prema jednom američkom istraživanju kampanje „End Revenge Porn“, 51% žrtava revenge porn-a u SAD-u razmišljale su o suicidu.^[1]

Mere ograničenja kretanja i strogi karantin u doba pandemije na globalnom nivou su uticali na povećanje digitalnog nasilja i osvetničke pornografije. Prema navodima britanske organizacije Revenge Porn Helpline, broj ljudi koji se obraća za pomoć zbog zloupotrebe pornografskog sadržaja povećao se skoro duplo od kraja marta kada je vlada u Britaniji izrekla mere da se ostaje kod kuće.^[2] S jedne strane teške emotivne i materijalne okolnosti, izolacija, osuđenost na privatan prostor kuće, samo su doprinele tome da se nasilje nad ženama u porodici ili partnerskom odnosu poveća, dok sa druge osuđenost brojnih seksualnih i emotivnih odnosa na online razmenu, povećana upotreba dating aplikacija i sajber seksa doprinela je većoj zloupotrebi pornografskog sadržaja koji se razmenio u intimne svrhe.

Iako su žrtve digitalnog nasilja i muškarci i žene, studije pokazuju da su žene u neproporcionalno većem broju iskusile digitalno nasilje i pretnje osvetničkom pornografijom. Veliko istraživanje Evropskog ženskog lobija (EWL) pod nazivom „HerNetHerRights: Mapping the state of online violence against women and girls in Europe“ pokazuje da je u Evropi devet miliona devojčica do svoje 15. godine imalo iskustvo nekog vida digitalnog nasilja, kao i na to da za žene širom sveta postoji 27 puta veća verovatnoća da postanu žrtve nasilja na internetu. Takođe se navodi da je jedan/a od pet tinejdžera/-ki u Evropi iskusilo digitalno zlostavljanje (eng. cyberbullying), a da su devojčice u višem riziku (23.9% prema 18.5%).^[3]

Što se Srbije tiče, u saopštenju povodom istraživanja o digitalnom nasilju među mladima, Autonomnog ženskog centra iz jula ove godine, navodi se da je više od polovine srednjoškolki u Srbiji bilo izloženo onlajn komentarima seksualne sadržine, a gotovo svaka deseta je doživela da neko objavi javno njene fotografije ili videe koje je toj osobi privatno poslala. Sa druge strane, više od polovine momaka istog uzrasta bilo je izloženo onlajn pretnjama fizičkim nasiljem, a njih 15% je doživelo pritisak da gledaju pornografiju ili učestvuju u činovima inspirisanim pornografijom.

Ovo istraživanje Autonomnog ženskog centra pokazuje tradicionalno svaljivanje krivice na žrtvu, karakteristično za „opravdavanje“ seksualnog i fizičkog nasilja u patrijarhalnom društvu: „Iako devojke pokazuju da znaju da je takvo ponašanje neprihvatljivo, kao i da je ova vrsta nasilja nešto što ih duboko intimno pogađa, zabrinjava podatak da visok procenat mladih oba pola svaljuje krivicu na žrtvu. Skoro trećina devojaka i momaka ističu da je devojka čije su gole fotografije završile na internetu sama kriva za to što se dogodilo“, kaže Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.

Simptomatično za patrijarhalno društvo, žrtve digitalnog nasilja su češće žene i devojke, a takođe, kao što je to slučaj sa fizičkim nasiljem, ono najčešće počini bivši ili sadašnji partner. Trećina devojaka kaže da je gotovo svaki vid digitalnog nasilja koji im se desio više puta počinio njihov aktuelni ili bivši partner, i češće od momaka ističu da su se osećale bespomoćno i uplašeno, dok momci češće ističu da to nisu doživeli kao važnu stvar.^[4] Ovakav odnos prema digitalnom nasilju u periodu odrastanja dovodi do normalizacije raznih oblika nasilja u partnerskom odnosu kasnije, te fizičkom nasilju u porodici i femicidu. Otuda i brojni pokušaji da se fenomen revenge porn-a posmatra u kontekstu partnerskog nasilja (“domestic violence”).

Iako je apsolutni prioritet istaći rodni aspekt digitalnog nasilja, treba reći i da je ono u velikom procentu posledica načina života u digitalnoj sferi društvenih i dejting aplikacija te je deo tinejdž svakodnevice bilo kog roda – podaci za Srbiju pokazuju i da je više od trećine mladih oba pola (39% devojaka i 38% momaka) bilo izloženo dobijanju neželjene fotografije nečijih intimnih delova tela u inboks. Godinama unazad digitalno nasilje i osvetnička pornografija posebno među mladima (i maloletnima) raste upravo zbog normalizacije razmene seksualnog sadržaja među mladima kako na WhatsAppu, Viberu, Instagramu i Facebooku, tako i na dating i sex aplikacijama.

Što se tiče muškaraca, mada oni čine mali deo žrtava revenge porn-a, pri zastupanju njihovih prava na odštetu često se kao argument navode da policija i socijalne službe još manje u obzir uzimaju relevantnost ovih slučajeva sa obzirom na to da je žrtva muškarac. Takođe, kao posebna odlika ucenjivanja muškaraca kad su u pitanju slučajevi revenge porn-a, navodi se praksa novčane ucene ili “sextortion”.^[5]

Bilo koji rod da je u pitanju problemi kod kažnjavanja ove prakse počinju kod neprepoznavanja revenge porn-a kao krivičnog dela, kao i u nedostatku dokaznog materijala. Pretnje objavom ovog sadržaja mogu se smatrati zlostavljanjem, ali upliv policije i sudstva je u ovom slučaju je ograničen dok se ne utvrdi krivica. Krivični zakonik Srbije ne prepoznaje osvetničku pornografiju kao zasebno krivično delo, ali ona može biti obuhvaćena drugim delima – neovlašćenim fotografisanjem ili neovlašćenim objavljivanjem i prikazivanjem tuđeg spisa, portreta i snimka. Onaj koji je načinio osvetničku pornografiju može da bude kažnjen novčano ili zatvorskom kaznom, ali sistemsko rešavanje problema osvetničke pornografije i digitalnog nasilja nemoguće je bez prepoznavanja ovih činova nasilja kao krivičnog dela.

Pomenućemo nekoliko primera zakonika koji prepoznaju osvetničku pornografiju kao krivično delo. U SAD, do 2019. su 41 država i Distrikt Kolumbija usvojili posebne zakone koji kao krivično delo označavaju distribuciju osvetničke pornografije. Ipak, zakoni koji sankcionišu revenge porn su novi i još uvek su u procesu izmena i dopuna. Ostaju brojna pitanja i problemi u vezi sa samom definicijom pornografskog sadržaja – da bi se distribuiranje sadržaja smatralo krivičnim delom sadržaj mora biti eksplicitno seksualne prirode (u šta svakako spadaju fotografije i video sadržaj sa delovima tela ili u seksualnom činu, ali na primer ne spada kačenje fotografije bivše devojke u kupaćem kostimu).^[6] U aprilu ove godine u Belgiji je usvojen zakon koji kriminalizuje osvetničku pornografiju, a predviđa novčane (između €200 i €15,000) ili zatvorske kazne (od šest meseci do pet godina) za to krivično delo.^[7] Ipak, kao što pokazuje pimer Australije, nije dovoljno samo kriminalizovati ovaj oblik ponašanja. Iako je u svakoj državi, sem Tasmanije, kriminalizovana osvetnička pornografija, a zakoni su među najprogresivnijim u svetu, to i dalje nije uticalo na smanjenje ove prakse. U Australiji se čak digitalno nasilje zasnovano na pornografskom sadržaju drastično povećalo sa učestalosti koja je podrazumevala da je jedna u pet osoba žrtva ovog nasilja što se u poslednje tri godine povećalo na jednu u tri osobe.^[8]

Žrtve revenge porn-a prolaze psihički i fizički pakao – od osećaja ugroženosti od nasilnika i pretnji, do straha od gubitka partnera/ki, posla, prijatelja do panike od osude sredine, porodice, kolega i šireg društva, u i najgorem slučaju prolaze sve posledice realizacije ovih strahova (koji nisu nimalo neosnovani). Nedostatak adekvatnih zakona ostavlja žene u situaciji u kojoj samo retke odaberu da ovaj proces isteraju do kraja, i samo retko hrabre, poput Sanje Perković, usude se da se upuste u neprijatan proces prikupljanja dokaza za ovaj sudski postupak. Međutim zakoni i sudski proces su samo jedan deo problema, a drugi, još veći problem su uzroci i mogućnosti.

Kao i kod drugih oblika seksualnog uznemiravanja ili nasilja, treba istaći da postojeći modeli heteronormativnih odnosa reprodukuju patrijarhalni sistem koji normalizuje nasilje a često za uznemiravanje ili eksplicitan sadržaj krive žrtve ili potenciraju njihov pristanak. Ne, problem nije u tome što žene i devojke (nekad i devojčice) imaju potrebu da izraze seksualne želje, fantazije, da budu predmet tuđe želje, da samoobjektifikuju telo, da istražuju seksualnost kroz medijume poput videa ili fotografije, pa da se na kraju i zabave, to sve je sasvim okej. Problem je zloupotreba i eksploatacija njihovih potreba. Ženska seksualnost je monopolizovana od strane muškaraca i služi kao moneta dokazivanja maskuliniteta, kao ultimativna potvrda muškog ega i uspostavljanja hijerahije među drugim muškarcima međusobnim upoređivanjem “plena” ili “trofeja”. Da ne budemo nefer, žene (i gejevi) umeju da uzvrate udarac upoređivanjem “dick pic-ova” čime se samo upliću u isti obračun, ne preispitujući koliko je to slično postupcima koji ih same ugrožavaju. Međutim, žene daleko ređe koriste eksplicitne sadržaje dobijene dobrovoljno (ili često a da ih nisu ni tražile) kao oružje društvene moći, što opet pokazuje koliko su patrijarhalni načini ponašanja u društvu utemeljeni u psihologiju upotrebe moći. A da ne pominjemo učestalost normalizovanog voajerizma i ne-pristanka koji je kod muškaraca inspirisan definitivno pornografijom (gde postoji kategorija revenge porn ili skrivene kamere kao fetiši) i postojećim modelima heteroseksualnih odnosa.

Problem je i veća tabuiziranost ženske seksualnosti, što muškarci koji prete objavom revenge porn-a koriste budući da se žene boje društvene stigme ili osude porodice, koja je u patrijarhalnom društvu veća prema ženama nego prema muškarcima. Dok se ženama to negde obračunava u odeljku “čast” i služi za razne osuđujuće etikete, muškarcima pornografski sadržaj služi (ili ga međusobno razmenjuju) kao obračun za dokaze o “sposobnosti”. Da stvar bude još gora muškarci ovu nejednakost koriste za kontrolu žena, upravo ucenama da objave pornografski sadržaj koji direktno smanjuje “vrednost” žrtve kao žene ili osobe.

Možda bi muškarci osetili na svojoj koži šta znači ta razlika u obračunu, kada bi neki gej, koga su prethodno na Grinder-u ubeđivali da su strejt, krišom montirao kameru u kolima, sobi ili drugom mestu gde se obavila “povremena seksualna radnja” ovih “strejt” muškaraca i potom pretio da će snimke poslati familiji, kolegama i prijateljima. Budući da se maskulinitet meri u odnosu na dominaciju nad ženama, ovakvim snimcima bio narušen i doveo do bi smanjenja njihove “vrednosti”, čak i po cenu da su na snimku bili “top” (o “bottom-u” da ne pričamo). Ovakvo poređenje govori u prilog tome da je u lični i društveni doživljaj seksualnosti, tela i pola upleten partijarhalni sistem vrednosti, čijim urušavanjem bismo eventualno došli do jednakog broja žrtava među muškarcima i ženama. Time bi opet samo deo problema bio rešen.

Pored mizoginije i patrijarhata, problem u osnovi postojanja osvetničke pornografije je tabuiziranost seksualnosti i seksualnog istraživanja, bilo da se radi o muškarcima ili ženama. Kada bi se dobrovoljni seksualni odnosi dvoje odraslih ljudi posmatrali, doživljavali i praktikovali na međusobno zadovoljstvo i u svrhu sopstvenog istraživanja, kada malograđanski duh ne bi jedva dočekao da vidi tuđe seksualne aktivnosti i iskoristi ih kao povod za ogovaranje, kad bi pornografska industrija bila bazirana na dobrovoljnom, plaćenom i feminističkom porn sadržaju, ne bismo svedočili seksu koji služi kao samo još jedan od poligona za muško nasilje nad ženama i reprodukciju patrijarhalnog viđenja odnosa moći, već bismo mogli da živimo, imamo seks i snimamo se bez straha. Do tad, važno je da se borimo za zakone koji nas štite, za društvo koje nas ne stigmatizuje i protiv patrijarhalnog viđenja seksualnosti, muške, ženske, i svake druge.