Sporazum nije kraj sveta

Autor: Gideon Levy, Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Uslovi sporazuma sa Hamasom u Izraelu se uvek predstavljaju kao „bolna cena“. Pretpostavlja se da sve ono što je dobro za Hamas nije dobro za Izrael, a da je sve što je loše za Palestince – dobro za nas. Na stolu je uvek igra nulte sume (ako jedan dobija, drugi gubi). Izrael je sebe ubedio da ne sme da potpiše sporazum koji bi makar i malo mogao biti povoljan za Hamas, jer bi to značilo da je loš za zemlju. Cena bi čak bila i bolna. Trebalo bi da budemo sumnjičavi prema ovoj pretpostavci. U sporazumu postoje dobri elementi i za Hamas i za Izrael. „Cena“ nije uvek cena, i nije da uvek boli kao što smo skloni da mislimo.

Za Hamas bi bilo dobro oslobađanje palestinskih zatvorenika i prestanak rata. Ali možda bi to moglo da bude dobro i za Izrael. U svakom slučaju, alternativa će biti mnogo lošija. Hamas neće bezuslovno osloboditi otete, kao što ni Izrael nikada neće pustiti zatvorenike bez neke naknade, mada ih je tokom godina imao na hiljade, čak i danas. Izrael je naučio Palestince da je prevremeno oslobađanje moguće samo sporazumom o razmeni zatvorenika i otetih. Otetih ima na obe strane: velik broj Palestinaca vojska je otela pravo iz njihovih kreveta, a da nisu ni stigli do suda.

Izraelski zatvori su prepuni tzv. bezbednosnih zatvorenika koji nisu svi „teroristi krvavih ruku“, kako ih predstavljaju propagandni mediji. Mnogi su politički zatvorenici režima koji zabranjuje bilo kakvo organizovanje Palestinaca, a među njima ima i onih koji su zbog trivijalnih stvari osuđeni na drakonske kazne. Ako još ima potrebe da se dokazuje postojanje izraelskog aparthejda, to je veoma lako učiniti kroz ukazivanje na odvojeni pravosudni sistem za Jevreje i Palestince. U zatvorima ima i odvratnih palestinskih ubica: većina ih je tamo već decenijama, a čak i oni zaslužuju da budu oslobođeni jednog dana, kao i njihovi jevrejski pandani. Oslobađanje veterana oružane borbe neće Izraelu naneti štetu.

Ima onih čije bi oslobađanje čak donelo dobra Izraelu, među kojima se ističe Marvan Barguti,¹ ali ima i drugih. Ako Izrael bude iskreno zainteresovan za partnera koji bi stvorio promenu u realnosti beskonačnih ratova, takav partner se nalazi u izraelskom zatvoru. Palestinsko rukovodstvo je raspoređeno između zatvorskih jedinica Megido i Nafha. Svaka oslobodilačka borba, uključujući i onu jevrejskog naroda, stvorila je hrabre vođe koji su izašli iz zatvora okupatora. Biće ožalošćenih jevrejskih porodica koje su pre mnogo godina izgubile svoje najdraže i koje neće želeti da vide njihove ubice na slobodi, ali i druge ubice se puštaju iz zatvora. Ove porodice ne mogu odrediti šta je dobro za Izrael.

Najpametniji korak koji je Izrael trebalo i morao da preduzme već odavno jeste momentalno puštanje zatvorenika, ali ne kao vid predaje u pregovorima. Nema šanse da se to dogodi, previše je razumno. Oslobađanje 1.500 zatvorenika, kao što Hamas traži, nije katastrofa i ne boli. To će dovesti do oslobađanja otetih. Katastrofa će se dogoditi jedino ako se oni ne vrate.

Nije katastrofa niti boli da se zaustavi ovaj prokleti rat u kom je Izrael izgubio ljudskost, a da nije postigao nijedan dramatičan uspeh koji je očekivao od neselektivnog ubijanja i razaranja kakvih ima samo u ratnim brutalnostima. Čast Izraela će zaista biti narušena, Hamas će biti krunisan kao pobednik rata, sumnjiv ali ipak pobednik. Kao takav je krunisan već 7. oktobra. Čak i da se postigne Netanjahuova „apsolutna pobeda“, što se naravno nikada neće dogoditi, Hamas je pobedio u ratu. Zato je bolje rat odmah prekinuti.

Treba ostaviti po strani sve klišee i slogane koji vređaju Izraelce i hladne glave proceniti: da li bi ovaj sporazum zaista bio loš? Po čemu je loš? Da li se neko dobro može izvući iz njega?

Članak je prenet sa portala Peščanik.