Milost!

Piše: Svetlana Slapšak

Umesto toga, on odmah zahteva pooštravanje kazni, uvođenje smrtne kazne, pretiče sudske odluke i uopšte se ponaša kao Osvetnik iz nekog stripa ili video igre. Čovek bi očekivao da najviši predstavnik vlasti prvo pomisli na realno širenje nasilja i mogućnosti sukoba, i da skrušeno pozove Albina Kurtija na novi sastanak i nalaženje trajnog mirnog rešenja: da se slučajno deca ne bi ubijala i pod nadzorom države. Bez kamera, mogli bi se zajedno isplakati, pomoliti se, dati besu i smiriti napumpavanje između ljudi koji ne mogu jedni bez drugih i koji se međusobno razumeju mnogo bolje nego što ih razumeju oni koji uzalud pokušavaju da ih pomire.

Spuštanje granice uzrasta za kriminalne prekršaje naprosto je suludo: to je mera u najgorim teokratskim zajednicama. Uvođenje smrtne kazne još je luđe: ono direktno preseca put u EU. Predviđanje kazne pokazuje kako predsednik i država ne poštuju zakone. Praksa je dobro poznata, otvoreno priznanje samo je dopuna.

Srbiju je uhvatio vrtlog brutalizacije, društvenog fenomena koji ima dva značenja: u pravu i sudskoj praksi i posebno u penologiji, brutalizacija označava društveni fenomen, primećen u statistici kriminala u SAD: posle izvršenja smrtne kazne, primećuje se porast najgorih zločina u određenoj regiji. Studije izvođene u državi New York 1980. i u Oklahomi 1994. i 1998. potvrđuju ovakav zaključak, neke druge studije ne. Ovi rezultati posebno su važni u debatama o smrtnoj kazni. No već u studijama iz kriminologije termin se upotrebljava šire, u smislu povećavanja kriminala usled neke vrste kolektivnog psihičkog stanja, posledice (i uzroka) društvenih promena. Drugo značenje termina je drugačije, jer podrazumeva čitave, ne samo nacionalne već i međunarodne, kontinentalne promene u psihologiji masa i temeljne, globalne promene društava. Takvo izučavanje izveo je Džordž L. Mos, istraživač nacizma, koji se inače smatra i jednim od pionira istraživanja LGBT+ grupa i kultura.¹ Mos smatra da je šok masovnih smrti i sakaćenja u Prvom svetskom ratu, zbog tehnologije ubijanja koja ranije nije bila razvijena ni primenjivana, izazvao posledice koje se mogu pratiti preko Drugog svetskog rata i sve do danas. To je sa jedne strane dalja industrijalizacija i tehnologizacija rata, a sa druge drastično smanjivanje humanosti, solidarnosti i brige za čoveka, uz istovremeni razvoj pojmovnika humanosti, međunarodnog rada na ljudskim pravima, međunarodnih institucija i službi za zaštitu života. Brutalizacija je povezana sa nedavnom epidemijom: statistika je pokazala da je u uslovima ograničenja i zabrana skočio broj slučajeva porodičnog nasilja, posebno femicida. Kod dece je primećen izraziti porast psiholoških smetnji, problema mobilnosti i prehrane (gojenje i anoreksija), depresije, paranoje i drugih poremećaja. Šta se dešavalo sa muškarcima, dovoljno posredno pokazuju već pomenute statistike. Potiču iz slovenačkih i srpskih institucija.

Vlast u državi u kojoj se primećuje brutalizacija morala bi da na ove znake brzo i efikasno deluje, premda postoje i postupci „odozdo“, kao što su izbori, da se obave osnovni poslovi, odnosno zamena. Poslednje što se sme pojaviti upravo su znaci da vlast odobrava brutalizaciju, jer se njome i služi u svom preživljavanju. Vučićev nastup u tome pogledu je zastrašujuće ubedljiv. Stotine hiljada odraslih i dece danas u Srbiji su slomljene, potištene, beznadežne i žele samo mir i milost, pa se ipak ne može očekivati da predsednik države padne na kolena u suzama, da zatraži i ponudi te dve tako jednostavne stvari: mir i milost.

Sedam devojčica

I jedna učiteljica, i možda još više žrtava u užasnom i istovremeno tako zastrašujuće zamislivom događaju u školi. Još u moje doba ta škola bila je posebna, „ogledna“, škola finijeg sveta. Ceo dan doleću novosti, jedna gora od druge, i deca se opisuju kao đaci, kolege, učenici, drugari. Tek oko ponoći saznajem da su većinom pobijene devojčice. Naravno da je to teško reći, ali se mora. Dečko koji je ubijao ubijao je uglavnom devojčice. Da li su u odeljenju bile apsolutna većina? Da li su ga one tukle i vređale? Šta god da je, strašna činjenica je tu, i ne sme se kriti i pokrivati drugarima i kolegama. Ubio je svet, ubilo je to društvo, ubice su posvuda, žive i tehničke. Ubila je navika. I ako se ispusti imenovanje makar jednog činioca, sve će ostati, jer se gnezdi već više od trideset godina.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.