Ivan Krastev: Ukrajina u EU – kako da se desi nemoguće

U našem nedavnom razgovoru Timoti Garton Eš je rekao da je EU kredibilna sila. Da li verujete da je EU velika sila?

Neposredno nakon američkog rata u Iraku tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer ocenio je da je Amerika sila, a Evropa iskustvo. Ruska agresija na Ukrajinu otkrila je u kojoj meri je Evropa podrazumevala mir. U tom smislu rat je doveo u pitanje neke bitne pretpostavke na kojima je zasnovana bezbednosna politika Evropske unije. Unija se takođe vratila ideji zapada u centru globalne politike.

Čitao sam dosta istraživanja javnog mnjenja, u Evropi i van nje, i dve stvari su jasne. Evropljani koji su verovali u Evropsku uniju sada imaju još veće poverenje u nju nego pre rata. Isto važi i za odnos prema Americi. Izvan zapada, ljudi u većini zemalja ne vide veliku razliku između SAD i EU, posebno u pogledu Ukrajine. Iz te perspektive, Evropa je i dalje mnogo više deo zapadne strukture moći, nego sila po sebi.

To pobija ideju predsednika Makrona koji Evropu definiše kao autonomni entitet.

Možda je popularnost Makronove ideje o Evropi kao suverenoj sili bila posledica činjenice da je Evropska unija od 2016. do 2020. bila suočena sa drugačijom Amerikom. Insistiranje na suverenosti EU je posledica efekta Trampa. U tom smislu, bar u određenoj meri, opadanje emocija za Evropu ili Evropsku uniju kao suverenu silu povezano je uglavnom sa činjenicom da se SAD sada opet ponašaju onako kako ih Evropljani pamte iz vremena hladnog rata.

Zanimljivo je videti šta to znači za Evropu i za evropsko jedinstvo, koje je veoma snažno, ali je i rezultat stava SAD-a prema tome. U ovom trenutku ne verujem da je evropski suverenitet u centru agende. Takođe, važno je imati na umu nekoliko stvari kada je reč o evropskom shvatanju bezbednosti nakon što je naš globalni međunarodni poredak doveden u pitanje. Prvo, u Evropi se verovalo, u Nemačkoj pre svega, da je ekonomska međuzavisnost dovoljna da spreči rat, ili bar veliki rat. Sada vidimo kada to ne funkcioniše i kako ekonomska međuzavisnost postaje glavni izvor ranjivosti. Energetska zavisnost Evrope od Rusije je primer kako, kada stvari krenu naopako, ekonomska međuzavisnost ne smanjuje rizik od rata već ga uvećava.

Drugo uverenje u vezi sa bezbednošću na koje su se Evropljani oslanjali bilo je da vojna moć nije bitna. Ta ideja je proizlazila iz činjenice da, uprkos svojoj vojnoj moći, Amerika nije uspela da postigne mnogo toga u Iraku ili Avganistanu. Kako god, rat u Ukrajini je razotkrio da vojni potencijal Evropske unije nije nimalo impresivan. Mnogo se govori o političkoj nespremnosti da se Ukrajini pošalje određeno naoružanje, ali je jedan od glavnih razloga zašto zemlje ne šalju oružje taj što ga nemaju. Nije stvar samo u vojnim budžetima ili oružju. Mi Evropljani smo uspeli da ubedimo sebe da živimo u post-konfliktnom svetu. Potreban je zaokret političke kulture da bi se ovo promenilo, a toga nema. Za Evropu je taj izazov teži nego za Ukrajinu ili Rusiju ili SAD u pogledu značaja vojne moći, jer nam se pogledi na svet bitno razlikuju.

Kao da smo na pragu Zeitenwende, kraja epohe. Između Poljske i Nemačke je najblaže rečeno došlo do razlaza. Ove kulturne i strateške razlike definisali ste posle istraživanja evropskog javnog mnjenja pre godinu dana. U toj anketi ste primetili dvosmisleno razlikovanje mira i pravde. Kako biste uporedili te dve ideje?

Da, pre godinu dana smo imali dve grupe ljudi i dve grupe zemalja. Za jedne je najvažnije bilo to kada će se rat završiti. Za druge kako će se on završiti. Jedna grupa veruje da mir nije moguć bez pravde i da se mir može postići samo kada Ukrajina uspe da povrati svoje teritorije. Drugi smatraju da je najvažnije okončati rat, bez obzira na okolnosti. Godinu dana kasnije sproveli smo sličnu anketu sa istim pitanjima i vidi se velika promena. Porasla je podrška zagovornicima pravde, onima koji veruju da će mir biti održiv samo ako Ukrajina pobedi u ratu, najdramatičnije u Nemačkoj.

Nekoliko stvari objašnjava ovu promenu. Kada pogledate profil onih koji su rekli da je najvažnije kada će se rat završiti, ako ne računamo neku vrstu proruske frakcije, videćete da su to uglavnom ljudi koji su verovali da Ukrajina ne može da pobedi u tom ratu. Za njih dugi rat znači još razaranja i više žrtava bez izgleda na pobedu. Zato su ukrajinske vojne pobede tokom leta i jeseni prošle godine postale glavni argument za promenu stavova ljudi u Nemačkoj, ali i u Francuskoj.

Čuo sam da ljudi koji služe u nemačkoj vojsci na posao idu u civilnoj odeći, dok uniforme nose samo unutar vojne baze. Razlog je to što je vojska u Nemačkoj vrlo nepopularna. Možete promeniti budžete, ali takođe treba da pokušate da promenite način na koji ljudi shvataju vojsku i rizik od rata. Jaka Evropska unija nije puki rezultat jačih nacionalnih armija. Nivo saradnje između Nemačke i Poljske danas je važan za Evropsku uniju kao što je to 1950-ih bila saradnja Nemačke i Francuske. Uzgred, veliko je pitanje da li će ovaj rat podstaći stvaranje evropskog vojno-industrijskog kompleksa. Činjenica da Evropa ima toliko različitih standarda za tenkove i tako dalje ne olakšava život Ukrajincima.

Tu je još nešto od kritičnog značaja. Nakon finansijske krize, a i tokom izbegličke krize, postojale su duboke podele između nacionalista i kosmopolitske liberalne javnosti. Ovaj rat je, usled složenih razloga, doveo do pomirenja između liberala i nacionalista na različitim nivoima. Na jednom nivou, Evropa je post-nacionalni projekat. A onda su se Evropljani odjednom zaljubili u ukrajinski nacionalizam, jer su videli mobilizacijsku moć nacionalnog sentimenta. Dakle, dok smo 2014. svedočili evropskom uticaju na Kijev, 2022. pratimo ukrajinski uticaj na sve prestonice Evrope. Ako postoji zajednički nacionalni jezik kojim sada govorimo to je svakako ukrajinski.

U istraživanju Evropskog saveta za spoljne odnose, nacionalističke stranke poput Braće Italije (Fratelli d’Italia) i drugih, kojima je ranije Brisel bio jedini i najvažniji neprijatelj, odjednom su shvatile da problem nije u tome što je Evropska unija prejaka, već u tome što nije dovoljno jaka. Dolazi do promene stavova, ali to ne znači da će oni želeti federalniju Evropu. Ovo prestrojavanje se dešava na mnogim mestima. Neke od partija koje su do pre samo 3-4 godine bile naklonjene predsedniku Putinu sada dramatično menjaju svoje stavove.

U našem izveštaju se navodi da se u primirju kriju mnoge opasnosti. Na delu je nova Pax Americana. Vašington još uvek vodi glavnu reč. I tako će verovatno ostati i sa sledećim predsednikom SAD-a. Koje su to snage kroz koje bi Evropa mogla da definiše sebe, dok ne postigne nivo strateške kulture u pogledu odbrane?

Pretpostavimo da će američki izbori biti shvaćeni kao nadmetanje između proukrajinske grupe koju predvodi predsednik Bajden ili bilo koji drugi demokrata i antiratne grupe koju vodi predsednik Tramp. O tome neće biti dvopartijskog konsenzusa u Sjedinjenim Državama, a to bi moglo biti veoma štetno po evropsko jedinstvo. Ovaj proces pomirenja specifičnih nacionalističkih i liberalnih trendova mogao bi biti doveden u pitanje. Slabost takozvanih antiratnih partija u Evropi je u tome što nemaju legitimnog lidera. Ne znam koliko bi levi nemački pacifisti bili srećni sa Trampom kao svojim liderom, ali to bi mogla biti realnost.

Dok su SAD fokusirane i uključene u rat u Ukrajini, za njih je Kina i dalje glavni prioritet. To Evropu izlaže pritisku da počne da se odvaja od Pekinga, brzinom za koju verovatno nije spremna. Naravno, ekonomsko razdvajanje od Kine je neuporedivo sa razdvajanjem od Rusije. Kina je najveći trgovinski partner zemalja poput Nemačke. Dakle, ovo novo transatlantsko jedinstvo će imati cenu.

Iz te perspektive proširenje EU će biti od kritične važnosti. Veliki američki istoričar Stiven Kotkin kaže da ako Ukrajina ne bude spremna ili sposobna da povrati sve teritorije koje kontroliše Rusija, članstvo u Evropskoj uniji biće jedino što može da legitimizuje bilo kakav ukrajinski kompromis.

To će biti u centru evropske politike, jer integracija tako velike zemlje koja je u ratu izgleda gotovo nemoguće. Jedino što je neprihvatljivije od toga je da odbijete da je prihvatite. Proširenje EU sa Ukrajinom povlači za sobom konsolidaciju Evrope. A to znači i rešenje pitanja Moldavije, oblasti Kavkaza, kao i konsolidaciju evropske prevlasti na Zapadnom Balkanu.

To zahteva preispitivanje i reinvenciju evropskog projekta. Po mom mišljenju, nema više smisla govoriti o proširenju kao do sada. Nećete integrisati zemlju kao što je Ukrajina otvaranjem jednog pregovaračkog poglavlja za drugim, jer je to zemlja u ratu.

Wojciech Przybylski, Visegrad Insight, 24.03.2023.

Prevela Milica Jovanović

Tekst je prenet sa portala Peščanik.