Podkast „Tragovi“- Zao čas – Epizoda 4: Kraj nastave

Novinar i voditelj: Stefan Marković
Novinarka: Jovana Tomić
Urednik: Vladimir Kostić
Muzika: Rade Sklopić
Snimanje i dizajn zvuka: Dejan Tomka
Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Podkast RS
Advokat: Slobodan Kremenjak

TRANSKRIPT

[Kratka napomena za slušaoce:  Ovaj podkast govori o masovnim ubistvima i sadrži detalje koji mogu biti uznemirujući. Takođe sadrži i vulgaran jezik.]

STEFAN (NARACIJA): Moj sin je nedavno glumio u predstavi o Crvenkapi.

MAJKA: Šta je to tu?!

CRVENKAPA: E, pravila sam kolače za baku.

MAJKA: Ti si pravila kolače? Šta ima ti da praviš kolače?

STEFAN (NARACIJA): Znaš kako ide ta bajka? Majka da Crvenkapi korpu sa kolačima da odnese bolesnoj baki. Ona upozorava ćerku da ne ide kroz šumu, jer tamo vreba opasnost. Crvenkapina mama ne brine o tome šta Crvenkapu čeka u bakinoj kući. Tamo se podrazumeva da je bezbedna.

Ali… upravo tamo je čeka veliki zli vuk.

U modernoj verziji bajke, baš kao i u predstavi u kojoj je glumilo moje dete, naposletku Crvenkapu i baku spase lovac. Ali u originalnoj, koju je napisao Šarl Pero, priča se ne završava tako. Kada Crvenkapa uđe u bakinu kuću, vuk je pojede. I tu je kraj.

Zar ovo nije kao ono što se dogodilo u Ribnikaru?

Zar škole nisu ili bi bar trebalo da budu bezbedno mesto?

NINELA RADIČEVIĆ: Škola je bila, ja… Kad uđe u školu, ja znam da je bezbedna

NATALIJA AĆIMOVIĆ: Ti si bila kod kući na sigurnom, sad si na sigurnom pošto si u školi.

[Uvodna špica]

STEFAN (NARACIJA): Ja sam Stefan Marković, a ti slušaš podkast Tragovi. Serijal Zao čas.

U ovom podkastu istražujem masovno ubistvo u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i ono koje je u Malom Orašju i Duboni usledilo samo dan kasnije.

Epizoda četiri – Kraj nastave

U ovoj epizodi vratićemo se u Ribnikar pre pucnjave.

Potražiću odgovor na pitanje koliko su škole bezbedne?

Kakva je uloga pedagoga i psihologa i zašto oni nisu videli nešto ranije?

VERA SPASENOVIĆ: Pitanje je koliko zapravo koliko pedagozi, isto tako i psiholozi, imaju mogućnosti da se bave onim što je suština njihovog posla jer imaju zaista očigledno puno administrativnih obaveza.

STEFAN (NARACIJA): A potražiću i odgovor na pitanje kakvi su se potezi povlačili u školskom sistemu nakon tragedije u Ribnikaru.

STEFAN (NARACIJA): Ribnikar je velika škola smeštena u mirnom delu Vračara. Taj deo grada mi je baš lep. Sa jedne strane je ljupka kaldrmisana ulica, puna malih kafića i prodavnica brze hrane. I mi iz CINS-a smo često ručali tamo, buritose ili paste.

Školsko dvorište je ograđeno, a na jednom zidu škole je oslikan mural – Mali Princ. Baš u tom dvorištu je 3. maja i uhapšen ubica.

Postoji ta priča da je Ribnikar jedna od najboljih, ako ne i najbolja osnovna škola u Srbiji, ali i da je pomalo elitistička.

I baš zbog toga, Suzani i Milošu Čikiću ona nije bila na vrhu liste kada su birali školu za svog sina Andriju.

SUZANA STANKOVIĆ ČIKIĆ: Ribnikar nam je bio poslednja opcija. Jer često je bilo ono kao snobovska škola i mi smo imali malo gard.

STEFAN (NARACIJA): Suzana i Miloš su takvi roditelji da kada treba da se donese neka odluka, oni su u to uključivali i svog sina. Tako je bilo i ovog puta. Nakon što su obišli nekoliko škola na Vračaru i Dedinju, otišli su i do Ribnikara. Tamo ih je dočekala pedagoškinja.

SUZANA STANKOVIĆ ČIKIĆ: Pa ti si stvarno sjajan. Kaže da li znaš šta znaći „ž sui“. Kaže ne znam. Kaže to je na francuskom ja sam. Da li možeš da napišeš svoje ime i prezime, ko si ti? Da mogu. Izvini ćirlićom ili latinicom. Ona ga pogleda, kaže dušo kako god hoćeš.

STEFAN (NARACIJA): Čikići su bili oduševljeni školom. I to ne samo tada pre upisa, već i kasnije jer Andrija je bio takvo dete da su ga u školi svi voleli i dopuštali mu, recimo, da za vreme odmora svira klavir u školskom hodniku.

MILOŠ ČIKIĆ: Ja mu spakujem doručak svako jutro i na par dana, ne znam, treba da izvadim nešto iz njegovog ranca ja shvatam da su to tri, četiri užine koje su se ubuđale. Pa dobro, zašto ja pakujem doručak, što ne pojedeš to? Kaže nemam vremena. Mi nismo znali zašto nema vremena…

SUZANA STANKOVIĆ ČIKIĆ: On svira za vreme odmora.

MILOŠ ČIKIĆ: Za vreme velikog odmora bio je klavir u holu, dole u prizemlju, dobio je dozvolu od direktorice i on je svirao na tom klaviru. I tu se okupi gomila dece, profesora, naručuju pesme, pevaju zajendo.

STEFAN (NARACIJA): Andrija se baš lepo uklopio.

SUZANA STANKOVIĆ ČIKIĆ: On je voleo svoju školu. Voleo je nastavnike, voleo je drugare. On je bio ponosan kad nešto dobro uradi za Ribnikar.

STEFAN (NARACIJA): I ni u najmračnijem scenariju, roditelj ne pomišlja da bi nešto loše moglo da se desi detetu u školi. Recimo, naš sin ide u drugi razred i on ide sam u školu. I ono čega se moja supruga i ja plašimo je taj put od kuće do škole. Zato smo mu kupili smartić satić, da bi mogao da se javi čim stigne.

Mislim da je slična stvar i kod drugih roditelja. Recimo, slično su razmišljali i Ivan i Ninela, roditelji ubijene Ane Božović.

NINELA RADIČEVIĆ: Nama je škola bila, kako da vam kažem, vi detetu date mobilni telefon i onda, mi gde živimo, kažem  pazi kako prelaziš bulevar, nemoj da ideš preko Taša, ni sa kim ne pričaj, javi mi se kad dođeš u školu…

IVAN BOŽOVIĆ: Ili, bilo je sa sinom kasnije, dođeš u školu, javiš se, ugasiš telefon, posle, kad izađeš, upališ, javiš se da si krenuo kući, i tako.

NINELA RADIČEVIĆ: Škola je bila, ja… Kad uđe u školu, ja znam da je bezbedna.

IVAN BOŽOVIĆ: Jer ta škola pogotovo što oni nemaju ni dvorište ka ulici, i oni bukvalno ne smeju ni da izađu iz škole dok su u školi.

NINELA RADIČEVIĆ: I imali su obezbeđenje koje smo mi plaćali sa oba… Eto, Dragan je bio sa jedne strane, njegov kolega je bio s druge strane, gde je ulaz za mali deo, od prvog do četvrtog razreda, gde su dečica ulazila.

IVAN BOŽOVIĆ: Nije mi palo na pamet…

NINELA RADIČEVIĆ: Pa, nije, nije nikom.

STEFAN (NARACIJA): Ni za Angelininu mamu Nataliju Aćimović, škola nije bila mesto gde se dešavaju tragične stvari. Možda neka koškanja i sitne povrede, ali krvoproliće svakako ne.

NATALIJA AĆIMOVIĆ: Nisam razmišljala. Ja sam brinula o bezbednost na ulici. Bez obzira što smo živeli toliko blizu škole, moje dete moralo je, ni pet minuta trebalo do škole, ali morala je da  kad dođe u školu, uđe, pre nego što isključi zvuk na telefonu da mi se javi ili napiše ’mama ja sam tu’. Mislim tu, znači ti si bila kod kući na sigurnom, sad si na sigurnom pošto si ti u školi. Tamo, naravno svašta može da se desi, dete može padne sa stepenice, bože moj, neko ga gurne. Ali to je neka druga priča, o tome ti ne razmišljaš i da živiš sa tim.

STEFAN (NARACIJA): Čikići se prisećaju i da im je samo obezbeđenje ulivalo poverenje.

SUZANA STANKOVIĆ ČIKIĆ: Postojalo je obezbeđenje na oba ulaza. Zaista su pazili na tu decu. Ja se sećam kad je bio mali, pa je ulazio na onaj mali ulaz, ja ga dovodim u školu, čovek iz obezbeđenja uzima metlicu i čisti im cipelice da ne budu mokre noge od snega.

MILOŠ ČIKIĆ: Čisti od snega. I ne pušta nas da uđemo. Pušto nas je da uđemo jedino ako nosimo nešto što on ne može da ponese i onda se vraćamo.

STEFAN (NARACIJA): Ovo se odnosi na Dragana.  Dragana Vlahovića. Čuvara u kojeg je Kosta ispalio prve metke.

MILOŠ ČIKIĆ: Moram za Dragana da kažem. Dragan je bio na velikom ulazu. I Dragan je znao svu decu u školi. To je neverovatno i roditelji koji su najčešće dolazili, mene je znao pošto je Andrija stalno nešto vukao. I dešavalo se da zaboravi nešto da mu ja donesem foto opremu posle. Nikad me nije pustio da uđem u školu. On me prepozna, zna ko sam. Uzima iz mojih ruku to, kaže ja ću mu odneti, za kad mu to treba? Ja mu kažem, kaže ja ću mu odneti ništa ne brinite. Mene koga zna nije puštao da uđem u školu. Niko nije mogao da uđe u školu.

STEFAN (NARACIJA): I da nije bio đak Ribnikara, Dragan verovatno ni Kostu ne bi pustio da uđe 3. maja. Ali… Kosta jeste bio đak škole. I Dragan ga je poznavao.

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: Da ubica nije bio iz škole, sigurno ne bi ušao u školu.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je Radica Vlahovic Jovičić, rođena sestra čuvara Dragana Vlahovića. Čika Dragana. Mikija, kako su ga zvali u porodici.

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: 1. septembra bi bilo 10 godina da je on u Ribnikaru. Tačno 10 godina. I onda normalno rasporede vas gde treba i na kraju su ga rasporedili u škole. Kasnije saznajem, dosta se smenjivalo to obezbeđivanje. Da l’ nisu mogli da izdrže ili nisu želeli. On je krenuo i prosto pronašao to dete u sebi, sjedinio se sa tom decom.

STEFAN (NARACIJA): Dok sam radio na ovom podkastu, mnogo mi je bilo važno da mi neko ispriča priču o njemu. Neko njemu blizak.

I stvarno mi je trebalo neko vreme, meseci, da konačno dogovorim intervju sa Radicom. I to ne zato što ona nije želela da razgovara sa mnom, već zato što joj je bilo užasno teško da uopšte govori.

Ona, njena starija i Dragan, bili su jako vezani jedni za druge.

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: Brat je mlađi od mene pet godina. Neverovatno, to je božji dar. Kad smo njega dobili u porodici, posebno roditelji poreklom iz Crne Gore. Treće dete, treći sin. Ponos. Sve najbolje. I ono što je interesantno ni sestra ni ja nikakav tračak ljubomore, ipak smo nas dve, nikako. On je bio mažen, sa puno ljubavi, ne samo nas članova njegove porodice nego i šire, stričeva, ujaka.

STEFAN (NARACIJA): I Dragan je znao da deli ljubav sa drugima. A naročito sa decom.

DRAGAN VLAHOVIĆ: Ušla si u moju traku.

UNUKA: Nisam. 

DRAGAN VLAHOVIĆ: I nisam mogao da te pređem.

STEFAN (NARACIJA): Ovo što čuješ je Dragan. Na video-snimku se trka sa svojom unukom. Ne preterujem kada kažem da se vidi da je stvarno znao sa decom.

DRAGAN VLAHOVIĆ: Brže da hoda. Ja nisam razumeo, izvinjavam se. Moja greška.

STEFAN (NARACIJA): I mada nije imao svoju decu, on je bio okružen decom i smatrao ih je svojom.

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: Ali znate kaže, ja imam pobroji našu decu, naše unučiće, troje, i kaže verujte mi, mnogo više dece nego što vi možete da zamislite. I u tom momentu izgovori, ali znate tog momenta nije bitno, neki broj recimo 834, zaista se ne sećam. Da bi se kasnije ispostavilo da on misli na tu decu, na svu decu iz Ribnikara. Njih je zvao po imenima.

STEFAN: Svakoga od njih?

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: Da. Imala sam skoro jedno pitanje prijateljice, nije mi jasno kako je on mogao da zna svu decu ipak je tu postojalo dve smene, ako je on radio stalno prvu. Da, ali on je radio od pola 8. do dvanaest sati. I zaista je znao svu decu po imenima, po rančevima, skupljali su sličice. On je kupovao te sličice i menjao se sa decom tamo.

STEFAN (NARACIJA): Za Dragana je rad u školi bio mnogo više od čistog obezbeđivanja. Umeo je, recimo i da zvoni par minuta ranije, kada ga neki učenik zamoli. Znaš, da bi izbegao odgovaranje. Kod sebe je čuvao i pedesetak ključeva od stanova različitih učenika, da bi mogao da im odnese neke stvari ako zaborave u školi. Eto koliko su imali poverenja u njega.

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: Nije sigurno posao obezbeđenja da pozove roditelje da kaže mali je izašao u majici, napolju je jako hladno, je l možete da ga pozovete da uzme duksericu. On je to radio iz ljubavi. Sve što je radio, nije pričao o tome. Nije se hvalio tim svojim delima. Za mene je bilo najstresnije tad kada mi je neko od familije pokazao sliku kad on nosi dečaka iz kabineta u kabinet da dečak ne bi izgubio časove.

STEFAN (NARACIJA): Radi se o fotografiji, na kojoj je neko uslikao Dragana s leđa, kako u naručju drži dečaka dok se penje uz stepenište.

STEFAN: Dečak koji je polomio nogu?

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: Ja mislim da je nogu. Sećam se toga u dvorištu smo pričali i pm kaže „zamisli, Dado, ne može dete sa štakama u školu“. Nekako mi to nije jasno, da gubi časove. Ja razmišljam pa znaš meni ima smisla. Dete sa štakama, protrčaće neko mlađe dete. On kaže „rešili smo, sve je u redu“. Niti mi je palo na pamet da pitam šta ste rešili. Samo je to u njegovom mozgu nije bilo realno, zašto da to dobro dete da gubi časove.

STEFAN (NARACIJA): Kada je ubijen, mnogi sadašnji i bivši đaci, Draganu su pisali poruke. Tek u njima se vidi koliko su ga deca volela.

MUŠKI GLAS 1: Dragi naš čika Dragane, Hvala Vam na ulepšanom detinjstvu, šali, zagrljaju, pozajmljenom novcu za užinu i smehu. Ko će mi se sada osmehnuti i pozdraviti me svaki put kada priđem školi, nikada neće biti isto bez vas.

ŽENSKI GLAS 1: Dragi čika Dragane, ti nas sada čuvaš sa neba, ti si naš anđeo čuvar.

ŽENSKI GLAS 2: Nedostajaće mi svako tvoje dobro jutro, svaki tvoj osmeh, svi naši mali razgovori, naše skupljanje sličica, moje bežanje sa časova.

MUŠKI GLAS 1: Čika Dragane, Znaj da nisi probudio samo celu generaciju već i jedan narod. Da smo svi samo jer postojiš mogli školu nazvati drugom kućom, a tebe porodicom. Nikada nećemo zaboraviti lepe reči i osmeh tvoj. Odrašćemo u veće ljude po uzoru na tebe.

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: Mi dobijamo poruke od bivših učenika iz Ribnikara. Svraćali su njega da vide. Mali Andrija je, pijanista, naučio dve pesme narodne,  da svira svom čika Draganu. Sad pokušavamo da saznamo koje su to dve pesme.

STEFAN: Da li je voleo to što radi sa decom, da li mu je to prijalo?

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: Pa jeste, to su roditelji potvrdili. Toga vi niste ni svesni. Ali to tamo na poslu, Ane Božović mama mi je rekla nedavno, znate ja moram nešto da vam kažem. Žao mi je što mu nikad nisam rekla, imala sam potrebu da mu kažem da li on zna koliko ga Ana voli. Da li vi znate da je on tako se postavio da je svako dete mislilo da ima posebno mesto u njegovom srcu. To su reči roditelja čije je dete preminulo.

STEFAN (NARACIJA): Toliko ljubavi prema deci i na kraju ga ubije… dete.

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: Pazite, pričamo o čoveku koji nije imao svoju decu. Koji je zaista voleo decu, što svedoče…mogu da vam pročitam par, samo nisam… i na kraju ga ubije, nemojte pogrešno da me shvatite, ja ne mogu da kažem da je to dete, monstrum.

[REKLAMA]

STEFAN (NARACIJA): Pored čoveka kao što je Dragan, verujem da su roditelji imali osećaj da su im deca u sigurnim rukama.

Ali, iako je poznavao svu decu i radio stvari koje nisu u njegovom opisu posla, teško da je Dragan mogao i da pretpostavi da će u školu ući dete naoružano pištoljima i molotovljevim koktelima.

Dragan je bio prva žrtva. Kosta mu je pucao u leđa.

Da li je neko mogao da primeti da Kosta sprema tako nešto? Da li je bilo nešto neoubičajeno sa njim?

I ako jeste, ko je to trebalo da primeti i da eventualno reaguje? Direktorka? Stručna služba? Nastavnici?

NINELA RADIČEVIĆ: Što se tiče nastavnika, ja stvarno, ja sam uvek do 3. maja, eto, bila manje ili više zadovoljna tim nastavnicima. Mislim, koliko možete da budete zadovoljni školskim sistemom Srbije, ali manje ili više korektno je to bilo. Međutim, sa radom psihologa i pedagoga nisam bila zadovoljna i nisam imala dobra iskustva ni sa jednom ni sa drugom.

STEFAN (NARACIJA): Pa koja je uopšte uloga školskih pedagoga i psihologa i da li zaista može da leži odgovornost kod njih? Odgovor na ovo pitanje potražio sam kod profesorke sa Filozofskog fakulteta u Beogradu Vere Spasenović, koja se bavi školskom pedagogijom.

VERA SPASENOVIĆ: Kada se desi neki nemili događaj ili neka tragedija onda je prvo pitanje da li je to moglo da se spreči tako što bi bilo prepoznato da određeno dete ima neki problem i da li su to ljudi u školi videli, da li su ga identifikovali kao potencijalni problem, da li su nešto uradili.

STEFAN (NARACIJA): I ovom slučaju, potencijalno neuobičajeno ponašanje kod Koste mogao je neko da prepozna. Ne zaboravi da pričamo o dečaku koji je, prema rečima policije, ubistvo pripremao mesec dana.

U njegovoj sobi je bio pronađen plan škole koji je nacrtao, ali i spisak učenika koje je označio kao glavne mete. Među njima je najviše onih iz 7/2. Odeljenje u koje je i sam išao.

VERA SPASENOVIĆ: Moglo bi se očekivati zapravo da je ipak neko u školi nešto primeti, ako razgovara sa učenicima, da ako osluškuju ono što učenici imaju da kažu, ako prati dinamiku odnosa između učenika trebalo bi da se primeti da nešto ne funkcioniše na najbolji način i da se prepozna da recimo određeni učenik ima probleme, i da bi s njim trebalo raditi ili uputiti ga negde.

STEFAN (NARACIJA): Ali nekada se dešava, kaže, da takvo ponašanje prođe neprimećeno. Naročito ako se radi, recimo, o učeniku sa dobrim uspehom u školi, koji nije pokazivao neke znake nasilja. Kao što je bio slučaj sa Kostom.

VERA SPASENOVIĆ: Opet ima i nekih takvih situacija da to ostane ispod radara. Da se ne primeti, da na prvi pogled sve dobro izgleda. Ako se ne udubljujemo, da i školski uspeh i ponašanje učenika bude na nekom pristojnom nivou i da niko to ne primeti.

STEFAN (NARACIJA): Iako bi u praksi školski psiholozi i pedagozi trebalo da budu na neki način prijatelji učenika, ali i nastavnika, da razgovaraju sa njima, da zajedno rešavaju probleme, analiziraju ponašanje razreda i slično, u praksi nije baš tako.

Obično su predstavljeni kao nekakve baba roge, kod kojih se ide po kazni.

VERA SPASENOVIĆ: Znate kako, u našoj praksi se često dešava i tako se nažalost stručni saradnici i pedagog i psiholog doživljavaju kao osobe kod koje se ide onda kada si napravio neki problem.

STEFAN (NARACIJA): Ali zašto je to tako?

VERA SPASENOVIĆ: Pitanje je koliko zapravo pedagozi, isto tako i psiholozi, imaju mogućnosti da se bave onim što je suština njihovog posla jer imaju zaista, očigledno puno administrativnih obaveza.

STEFAN (NARACIJA): Vera primećuje još jednu stvar – a to je nastavnički kadar. Već odavno se priča kako je nastavnički poziv degradiran, kako su izgubili autoritet i uz sve to su i slabo plaćeni. I zato je mnogo njih i demotivisano za posao. A oni su ti koji su prva veza između učenika i škole.

Ali ni psiholozi i pedagozi nisu u boljem položaju. Zapravo, njih ima jako malo.

5:03 VERA SPASENOVIĆ: Mislim da je jako važno prvo da bude veći broj stručnih saradnika i isto tako mislim da je važno da škola ima i psihologa i pedagoga.

STEFAN (NARACIJA): I zato Vera smatra da nije baš lako da se uperi prstom u nekoga i da se kaže, e taj je krivac. Jer u ovom slučaju, ima mnogo krivaca.

20:55 VERA SPASENOVIĆ: Negde je očekivano da se odgovornost traži ali nisam baš sigurna da je potrebno da skidamo glave zbog toga. Kada razmišljamo o tome gde tražiti sve odgovornost mislim da možemo da tražimo na različitim mestima i na različitim nivoima.

Pre svega u društvu u kome živimo jer i škola je produkt tog društva. Škola ne može da funkcioniše samostalno kao neko pusto ostrvo.

STEFAN (NARACIJA): Ali glave jesu skinute. Krajem maja 2023. Inspekcija Ministarstva prosvete pokucala je na vrata Ribnikara.

Pronađene se mnoge nepravilnosti.

STEFAN: Okej, došao sam do izveštaja inspekcije, ima 26 strana. Sada ćemo da vidimo šta tu piše..

STEFAN (NARACIJA): Tu su stvari kao što je to da je zamenica direktora radila suprotno Zakonu, da škola nije verifikovana, da se evidencija o svim činjenicama o školi vodi nepotpuno… i tako u nedogled.

Međutim, jedna stvar mi je zapala za oko. Na času odeljenske zajednice od oktobra 2022. učenici 7/2 u koje je išao i Kosta zaključeno je da su deca pod velikim stresom zbog ocena. I to isključivo zbog reakcije roditelja i takmičarskog duha koji vlada u školi. Održana je i radionica na tu temu. Ali u zapisniku nije upisano šta su deca zapravo rekla.

Nema podataka da li je na neki način pedagoškinja Ribnikara reagovala na ovo.

STEFAN: Nije utvrđeno da li je izvršila uvid u časove odeljenske zajednice. Nije data nijedna preporuka, komentar ili zamerka. Nije utvrđeno da je na bilo koji način evidentirala ili posebno zatražila podatke u vezi sa temama koje su rađene na časovima odeljenske zajednice. Komentarisala je slovne greške i šturost u pisanju zapisnika sa sednica odeljenskih veća i roditeljskih sastanaka.

STEFAN (NARACIJA): Nakon inspekcijskog nadzora, školska pedagoškinja Jelena Vujičić, ali i psihološkinja Lidija Maksić i sekretarka škole Nevena Pavlović, kažnjene su tako što im je sa dve plate skinuto po 20 odsto.

Prema predlogu inspekcije, smenjena je i direktorka škole Snežena Knežević.

STEFAN (NARACIJA): Da bih ti bar delimično pokazao kako je tragedija u Ribnikaru uticala na preživele učenike te škole, razgovarao sam sa Aleksandrom Bulatović. Njen sin je do sedmog razreda išao sa Kostom u odeljenje.

ALEKSANDRA BULATOVIĆ: Jednostavno, taj dečak nikada nije pokazivao  neko interpersonalno nasilje fizičko, pa da bi to, kažem, moglo da se poveže. Niti se tukao, niti je preterano učestvovao u nekom vršnjačkom vređanju. Jednostavno, dečak koji u tom smislu nikada nije pravio probleme.

STEFAN (NARACIJA): Otkako je Kosta prešao u drugi razred, Aleksandranin sin i Kosta nisu išli u istu smenu. 3. maja, vest o pucnjavi u Ribnikaru, Aleksandru i njenog sina dočekala je za doručkom.

To je bio prvi šok, a onda još jedan kada su videli ko je sve ubijen.

ALEKSANDRA BULATOVIĆ: I onda sam videla imena dece i među njima je bilo jedno ime koje mi je bilo dobro poznato. Devojčica koja je bila bliska prijateljica mog sina. ‘Ajde da kažemo, najbolja drugarica iz škole je stradala, ja prosto nisam mogla da verujem.

STEFAN (NARACIJA): Bila je to Sofija Negić. Aleksandrin sin je teško prihvatio ovu vest i još teže se borio da procesuira čitav događaj.

ALEKSANDRA BULATOVIĆ: On nije mogao da jede posle, nije mogao da pije. Gutljaj vode nije mogao da proguta. Znači, potpuno je dete bilo van sebe na način na koji ga ja tako nikad doživela nisam.  Naravno, on je odmah imao i reakcije ljutnje, besa, usmerene na dečaka koji je izazvao tu užasnu tragediju svojim činom. Ja sam to pokušavala da smirim, ali sam, priznajem, imala osećaj da jednostavno nisam dorasla zadatku.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je samo jedan od preko 1.000 učenika koji pohađuju Ribnikar. Aleksandra je sina ispisala iz te škole, ali mnogi roditelji to nisu. A njihovoj deci je bila potrebna pomoć.

TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ: Neposredno posle tih tragičnih događaja ja sam u svojstvu predsednice Društva psihologa ogranizovala volontersku pomoć školi u Ribnikaru tako što sam pozvala preko sajta Duštva psihologa volontere da se jave da ko želi da se organizujemo i da budemo tamo na terenu jer su psiholozi obučeni za intervencije u krizi.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka sa odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Odmah nakon pucnjave u Ribnikaru bilo joj je jasno da će i učenicima, ali i nastavnicima te škole biti potrebna psihološka pomoć.

Zato je organizovala volontere.

TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ: Taj odziv je zaista bio fantastičan jer je već prvog dana, to popodne smo mi dobili skoro pedesetak prijava. Za 48 sati, a to je bio vikend dobili smo 180 prijava ljudi koji su bili spremni da odu na teren u bilo koje doba dana. I onda smo krenuli u tu koordinaciju ko će kada u kojoj smeni biti. Po dvoje kolega je bilo prepodne, dvoje poslepodne.

STEFAN (NARACIJA): Ali volentorima nije bilo nimalo lako. Radili su sa istraumiranom decom i nastavnicima koji su bili pogođeni najstrašnijom tragedijom otkad znam za sebe.

Među decom koja su 3. maja bila u Ribnikaru, bili su i sin i ćerka Dejana Tomke. On radi obradu i dizajn zvuka naših podkasta i u njegovom studiju i inače snimam naraciju.

STEFAN (NARACIJA): Dejan mi je tada bio i nekako najbliža veza sa Ribnikarom. U maju smo uveliko radili na našem drugom podkastu Glasna žica i sećam se da mi je poslao poruku da neko vreme neće moći da radi. Da mu treba da bude sa porodicom.

DEJAN TOMKA: Taj događaj je stvarno ostavio nekako trag na moju decu. Na Helenu možda manje, ona je nekako mala bila i relativno zaštićena u toj situaciji. Ali Noa je to doživeo vrlo lično. On je stvarno trčao kroz tu školu uz zvuk metaka i to je ostavilo trag na njega.

STEFAN (NARACIJA): U vreme pucnjave, njegova ćerka je išla u prvi razred, a njegov sin je išao u peti – u isto odeljenje u koje su išle Ana i Bojana koje su tog jutra ubijene dok su dežurale.

DEJAN TOMKA: Ja se sećam da je on pre celog tog događaja, recimo, kada se čuje zvuk vatrometa, a hvala bogu, kod nas stalno ima nekih vatrometa, je uvek bilo trčanje na prozor, da l’ se slučajno vidi i gde bi mogao da bude taj vatromet. U danima nakon Ribnikara, ja sam imao osećaj da nikada više vatrometa nije bilo, a njegova reakcija je svaki put bila da se upravi, razrogači oči, pogleda u mene i pita „šta je to?!“, „šta se to čuje?!“ Je l’ to puca nešto?

STEFAN (NARACIJA): Tamara Džamonja Ignjatović kaže da su se volonteri koji su pružali psihološku podršku upravo sa takvim emocijama susretali.

TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ: Strah, uznemirenost, nemogućnost da se shvati da je tako nešto moglo da se desi. Drugo, među samim nastavnicima je bilo onih koji su bili tu na licu mesta. Deca su neka bila u drugoj zgradi, mnogi su bili u drugoj smeni ali su ljudi bili potpuno različito pogođeni sa tim iskustvom jer je neko to doživeo direktno, neko inidirektno. Ja mislim da je cela zajednica to doživela indirektno, da smo svi bili u tom prvom trenutku u šoku. Znači strah, tuga, da shvatite da su ti mladi životi tako otišli u jednom trenutku i to je bilo više nego potresno. To je bilo jako potresno i za same pomagače i zato su se i smenjivali. Niko nije mogao da boravi tu duže od 4 sata jer je to bilo toliko teško.

STEFAN (NARACIJA): A onda je Vlada Srbije formirala Radnu grupu koja se bavila masakrom u Ribnikaru i onom u Malom Orašju i Duboni. I psiholozi koji su pomagali deci u tragediji postali su deo te radne grupe kojom je rukovodio Institut za mentalno zdravlje.

Radno telo Vlade Srbije donelo je odluku da se u školu krene samo nedelju dana nakon masakra. Na isti dan kada se tragedija dogodila. U sredu. Isti raspored časova i ista škola koja je postala mesto zločina.

STEFAN: Recite mi kad se desilo masovno ubistvo u školi, posle nedelju dana se krenulo u školu. Da li mislite da je to bila adekvatna odluka?

TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ: Ne. Dve neadekvatne odluke su donete u brzini. Prva da se nastavi škola, a druga da se prekine škola. Dakle nastavak škole je tebao da se dogodi ali ne na takav način i tako brzo. Znači on je morao da bude upravo planiran.

STEFAN (NARACIJA): Ninelu i Ivana, roditelje čije je dete ubijeno dok je dežuralo, ovakva odluka je šokirala.

NINELA RADIČEVIĆ: To je, po meni, isto, takav skandal, da ja nemam reči, vraćati decu na mesto masakra nedelju dana kasnije, i, da su deca želela da vide gde su im drugarice ubijene, pa su onda oni, je li, tako, odveli decu u hodnik škole.

IVAN BOŽOVIĆ: I plakali.

STEFAN (NARACIJA): Profesorka Tamara Džamonja Ignjotivoć kaže da je sve to trebalo bolje da se isplanira.

TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ: Važno je bilo da kada vi doživite nešto, kažem nisu svi bili podjednako traumatizovani. Neka deca su čula šta se desilo u drugoj smeni, bila su u drugoj zgradi itd. Svi su oni imali potrebu da se okupe, ne da svako bude u svojoj kući. Ali to okupljanje u školi na njih može da deluje tako što ih retraumatizuje, a može da deluje tako što se polako suočavaju i ovladavaju svojim traumatskim iskustvom. I zato je važna ta priprema. Zato je bilo važno planirati povratak u školu, gde će se raditi, kako će se raditi, u kom prostoru.

STEFAN (NARACIJA): I baš kao što je brzinski doneta odluka da se deca ekspresno vrate u školske klupe, nakon samo nedelju dana od ubistva, tako je doneta i odluka da se nastava obustavi pre vremena.

I za to, kako kaže Tamara, niko nije znao.

TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ: Prvo to nije bilo u dogovoru sa radnom grupom. Dakle o tome nije bilo uopšte reči. Mi sve vreme planiramo kako ćemo, šta dalje, koje timove sa kojim odeljenjima, ko će raditi sa roditeljima, ko će sa roditeljima ovog odeljenja, ko će sa roditeljima koji su izgubili decu.

JUTARNJI PROGRAM: Vlada Srbije donela je neočekivanu odluku. Školska godina za sve učenike osnovnih i srednjih škola širom Srbije biće završena 6. juna, odnosno sledećeg utorka, umesto da traje od 20. juna kako je kalendarski bilo predviđeno. Takođe je odlučeno da deca koja žele da idu dalje u školu…

TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ: Dakle, svi smo bili obavešteni, uključujući radnu grupu, a pogotovo nastavnike da su čuli u petak, odnosno valjda u četvrtak preko vesti, na dnevniku ili gde je to već bilo saopšteno, preko medija, da se školska godina u utorak završava.

STEFAN: Kako je to delovalo na decu?

TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ: Potpuno zbunjujuće. Potpuno zbunjujuće. Mislim pazite, deca se raduju da se završi škola, ali njima je tada bilo potrebno da se okupljaju. A naravno da je mnogima, mislim u Ribnikaru su svi stvrno jako dobi đaci, ali neki su hteli da poprave svoje ocene.

STEFAN (NARACIJA): Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je nakon svega najavio da će ispred svake škole biti policajac.

ALEKSANDAR VUČIĆ: Kako ćemo da umirimo roditelje? Šta je to što možemo da uradimo? Nekoliko je novih mera. Do sada su naši policijski službenici najčešće imali obaveze jedan na dve ili na tri škole da pre početka nastave i posle kraja obiđu, malo porazgovaraju, provedu neko vreme i napuste školu. Mi ćemo u narednih šesti meseci primiti 1.200 novih policajaca. To je prva mera i sa tim ćemo krenuti odmah i prebacićemo 1.000 policajaca više da provode vreme u školi.

STEFAN (NARACIJA): I zaista je od nove školske godine svaka škola dobila policajca koji dežura ispred. Ali, da li je to dobra mera?

Da li je dovoljna i da li su nam sada deca bezbedna?

Da li će to sprečiti nekog novog velikog zlog vuka iz Crvenkape ili u ovom slučaju malog naoružanog tinejdžera da uđe u školu?

I šta je bilo sa ostalim odlukama? Ko i kako ih je donosio i kako su građani na sve to reagovali?

PROTEST: Hoćemo za svu decu sigurne škole, ulice, sela, gradove, jer to zaslužuju!

[Odjavna špica]

PROTEST: Vučiću, odlazi! Vučiću, odlazi!

STEFAN (NARACIJA): U poslednjoj epizodi serijala Zao čas govorim o tome šta se dogodilo nakon masakra?

Koga su institucije označile kao odgovorne?

TUŽILAC NENAD STEFANOVIĆ: Želim da javnost zna da smo sproveli opsežnu istragu u vezi s okolnostima pod kojima je krivično neodgovorno dete od 13 godina izvršilo najteži zločin u istoriji ove zemlje.

Da li su kazne adekvatne?

SAŠA PANIĆ: Faktički, to ispada godinu dana po detetu. Mislim da to nije uzor za mladu decu. Svi prate ovaj slučaj, kad budu videli da je takva mala kazna verovatno će neko da pokuša da uradi tako nešto opet jer ništa to nije neka drastična kazna za njega.

STEFAN (NARACIJA): Ali i kako se sa gubitkom nose porodice nastradalih i mi kao nacija?

MILOŠ ČIKIĆ: Ceo dan kad smo kući nema tišine. Nema tišine. I ta tišina koju smo zatekli posle…

SUZANA ČIKIĆ: Nema klavira…

IVAN BOŽOVIĆ: Ja da sam hteo ćeru, ja bih baš takvu hteo. I to smo joj svaki dan govorili.

NATALIJA AĆIMOVIĆ: Ali to što je ostalo, to više nije život, nego postojanje.

NADA KORAĆ: Prirodna reakcija ljudskog bića je da se oporavlja. Mora. Da bi išao dalje. Mora čak i kad ima neki ogromni lični gubitak. Tako da u toj odbrani se oporavljamo. Ta rana zarasta, ta krasta otpadne, al’ ostane ožiljak. Ovaj je prilično ružan i dubok.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je bio podkast Tragovi – Zao čas. Moje ime je Stefan Marković.

Na istraživanju je sa mnom radila Jovana Tomić.

Uređivao Vladimir Kostić.

Epizodu su producirali Centar za istraživačko novinarstvo Srbije i Podkast RS. Muziku komponovao Rade Sklopić. Obrada i dizajn zvuka Dejan Tomka.

Hvala na slušanju.

[Kraj odjavne špice]

Članak je prenet sa portal CINS.