Drago Hedl: Žalosna je ona država za koju morate lagati

Piše: Nikolija Čodanović, CINS

Drago Hedl, hrvatski istraživački novinar, danas piše za portal Telegram, a dobitnik je i međunarodne nagrade „Knight International Journalism Award” za izvrsnost u novinarstvu. Svoju karijeru započeo je u Glasu Slavonije, u kom je postao glavni urednik, ali je sa te pozicije, kako kaže, bio otpraćen oružjem. Pisao je i za splitski Feral tribune gde je objavio svoju najpoznatiju priču o zločinima počinjenim u ratu, otkrivši da je hrvatska vojska pod vođstvom Branimira Glavaša ubila dva srpska civila terajući ih da piju sumpornu kiselinu. Nakon ovog Hedlovog teksta pokrenut je petogodišnji sudski postupak, koji je okončan 2010. kada je Glavaš osuđen na osam godina zatvora.

Kako objašnjavate to što su nadležni reagovali nakon Vaše priče o Glavašu?

Institucije su dosta trome – one ne vole da rade posao za koji su osnovane i nije im drago kada novinari nešto otkriju pre njih. U Hrvatskoj, i ne samo u Hrvatskoj, često su novinari ti koji pronađu neke teme i onda izazovu reakciju onih koji je trebalo za to da znaju pre njih. Vi kao novinar nemate instrumente koje imaju oni čiji je posao da istražuju kriminal. Vi ne možete nikoga da naterate da vam da neke informacije, kao što to recimo može policija ili državno tužilaštvo. Onda je naravno za njih poražavajuće ako dođete do neke informacije koju oni saznaju od vas. Nekada čak nije ni namera tih institucija da zataškaju problem, nego je u pitanju njihova sujeta: „Kako je to novinar saznao, a ja nisam”.

Zbog te priče ste bili i pod policijskom zaštitom. Kakav je osećaj?

Lagao bih kada bih rekao da se nisam bojao. Osećao sam se prilično nesigurno kada bih ujutru ulazio u automobil i okrenuo ključ u bravi, pa bih suprugu zamolio da izađe iza mene i da dođe minut, dva nakon što ga upalim. Nisam hteo da, ako ja stradam, strada još neko uz mene. Tako se nelagodno osećate kada idete prema svojoj kući, pa prolazite kroz dvorište koje je mračno. Nije to lagana situacija, ali morate se sa time nekako nositi. Nekako sam mislio da je javnost najbolja zaštita – kada javno govorite o tome da postoji neko ko vas ugrožava, onda kod njega to izaziva nekakvu vrstu kočnice, jer zna da će, ako se vama nešto dogodi, on biti prvi koji će biti predmet istrage.

Koliko je teško baviti se istraživačkim novinarstvom u Hrvatskoj?

Možda nije toliko teško koliko je nezahvalno, jer nakon svakog teksta imate nekoliko neprijatelja više. Kada god objavite istraživački tekst o prljavim poslovima nekog političara, imaćete njega, njegovu familiju, njegov krug prijatelja sa druge strane barikade. Onda se ponekad zapitate je li sve to zajedno vredno toga truda, a da se tim ljudima ništa ne događa. Retke su situacije da vi neku priču možete dovesti do finala, da onaj koga ste uhvatili sa prstima u pekmezu zbog toga i nastrada, da bude smenjen. Rekao bih da to nije samo stvar Hrvatske, nego i širega područja. Nažalost, javno mnjenje nije to koje može smeniti nekoga sa političke funkcije. Ne može ni pritisak novinara, nego se to naprosto događa tek kada dođe do sukoba u samoj stranci ili unutar vlade. Nismo mi ti koji možemo stvoriti toliki pritisak javnosti da neko odstupi sa svoje pozicije, a kamoli da sam da ostavku, to su vrlo retki primeri. Mislim da je to u nekom demokratskom svetu puno češće nego na našim prostorima.

Koja je razlika u bavljenju novinarstvom pre ulaksa u EU i posle toga?

Mislim da je razdoblje pre ulaska Hrvatske u Evropsku uniju bilo zlatno doba za novinare, zato što su sve institucije nastojale, mada nevoljno, da primene kriterijume koji su se od njih zahtevali da bi zemlja ušla u EU. Bili su otvoreni prema medijima, pa se događalo da neka novinarska otkrića izazovu ono što bi trebalo da bude normalna reakcija svake vlasti – da se reši onog ko je upleten u kriminal. Međutim, ulaskom u Evropsku uniju mi smo postali članovi kluba u kom su svi ravnopravni, ali gde se ne ponašaju svi ravnopravno. Izgubili su se mehanizmi kontrole koji su ranije postojali. Mi smo se kao novinari našli u prostoru u kojem niko više nije mario za to što radimo i niko se nije previše obazirao na naša otkrića. Tako da je zlatno doba – a to „zlatno” treba naravno shvatiti metaforički – bilo to kada smo ulazili u EU i kada je država nastojala da se prikaže u najboljem mogućem svetlu. Svetlu koje je vrlo brzo potamnelo nakon ulaska u Evropsku uniju.

Kako vidite novinarstvo u Srbiji?

Mislim da ste vi u jednoj situaciji koja nije lagana, iz razloga što su problemi vrlo slični našima. Pre svega mislim na jednu netransparentnost politike, korupciju i organizovani kriminal. To su teme koje su vrlo bliske i novinarima u Hrvatskoj i novinarima u Srbiji. Vama je možda za dlaku teže jer još niste došli do tog zlatnog doba koje smo mi prošli. Tada ćete videti koliko će država postati krotka, draga i umiljata. Vi ćete doći do tog doba kada ćete reći: „Ovo je sada zaista dobro”, ali će vam se nažalost dogoditi što i nama.

Mislim i da ste vi u još težoj situaciji jer su ovde novinari lošije plaćeni nego u Hrvatskoj.

Da se afera Krušik dogodila u Hrvatskoj kakav bi epilog bio?

Imali smo više afera koje nažalost nisu dale očekivani rezultat – da se osobe koje su upletene maknu sa svoje pozicije. Teško mi je konkretno reći šta bi se desilo da se afera takvih razmera dogodi u Hrvatskoj. Tu je naravno jako važno da tema koju otkrije jedan medij postane tema svih medija u državi. Teško je očekivati da će mediji tu biti unisoni, da će svaki probati da nađe neki ugao i dodati neku novu informaciju. Ali kada se dogodi unisona reakcija onda je stvar mnogo lakša nego kada to gura samo jedan medij. Događa se, nažalost često, da neki mediji relativizuju ili umanjuju značaj te afere. Mislim da je potrebno jako puno upornosti da ta tema ne traje samo tri dana. Problem u našim državama je taj što je afera toliko i što ćete vi nakon Krušika imati novu aferu koja će ovu baciti u senku.

Često ste radili teme koje su interpretirane u Hrvatskoj javnosti kao srbofilske. Kako je to raditi temu koja nije „patriotska”?

Meni je kao čoveku, a kao novinaru pogotovo, neprihvatljivo da neko dokazuje svoj patriotizam time što osobu zatvori u garažu i tera je da pije sumpornu kiselinu. To nisam smatrao nikakvim patriotskim činom i o tome sam javno progovorio. Naravno, niko me nije terao, to je bio moj izbor zbog kog sam imao mnogo neugodnosti. Bio sam svakodnevno izložen kolegama koji su sebe smatrali patriotskim novinarima i govorili kako su spremni da, kao novinari, za Hrvatsku i lažu ako treba. Mislim da je žalosna ona država za koju morate lagati da biste je prikazali u boljem svetlu nego što zaista jeste. Nisam to prihvatao, smatrao sam da kao svedok vremena treba da budem taj koji će isticati neugodne stvari. Naravno da je uvek bilo popularnije u Hrvatskoj pisati o zločinima koje su Srbi učinili Hrvatima, jer u suprotnom dobijate epitet mrzitelja svega što je hrvatsko, koji nije patriota, koji je „strani plaćenik”, špijun neke druge države. Bio sam izložen medijskom linču kolega iz medija koji su sebe smatrali državotvornim, ali sam imao jednu dobru poziciju: radio sam u Feral tribune-u, novinama koje su mi bile velika zaštita i sa kolegama koje su slično mislile kao ja. Uvek mi je bilo zadovoljstvo da pripadam krugu ljudi koji se nisu odazvali zovu truba i ratnom huškanju. Radio sam smireno, pokazujući ljudima da nije sve tako crno-belo kako se to nekad čini.

Ima li novinarske solidarnosti?

Naravno da je ima. Kolege često tu solidarnost iskazuju na druge načine, ne samo solidarišući se u nevolji, nego i kada je bilo kakva pomoć u pitanju. U Srbiji imam veliki krug kolega, mogu reći prijatelja, koje znam već dugi niz godina i koji su meni često pomogali oko nekih kontakata, ili podataka do kojih bih došao teže da nije bilo njih.

Brine me što te solidarnosti u našoj profesiji ima manje nego u drugim. Ne znamo da se izborimo za svoja prava što bismo sigurno mogli lakše da smo jedinstveni. Vi u Srbiji, kao i u Hrvatskoj, imate državne novine i kada ste tako podeljeni sigurno je i vaša snaga manja nego što bi bila da ste zajedno. To je možda jedan od načina gde bi solidarnost pomogla da je ima više.

Kakva je budućnost novinarstva?

Novinarstvo je u velikoj krizi, ne samo na našim prostorima nego i u svetu, jer novi mediji i nove platforme pretvaraju ljude u proizvođače informacija, neću reći novinare. Društvene mreže preuzimaju veliku ulogu onoga što su nekada radili isključivo novinari. Danas je gotovo sve što se dogodi u svetu snimljeno – svako ima kod sebe kameru i telefon i malo je toga što dođe u medije, a da nije već negde zabeleženo.

Novinarstvo je u krizi i zbog toga što smo svi u nekakvoj trci i svi žele da budu prvi. A kada želite da budete prvi onda često i grešite, nemate dovoljno vremena da ozbiljno proverite informaciju, pa onda „breaking news” često postane „fake news”. Ta bitka ponekad zna da bude pogubna. Sa druge strane, mislim da danas postoje ljudi koji traže relevantan izvor, a oni koji stvarno hoće pravu informaciju znaju gde će je naći. Dobro je i što danas postoje mediji koji još uvek smatraju da su dobro utemeljene i dobro istražene priče ono što je u suštini pravo novinarstvo.

Ljudi će se vrlo brzo zasititi informacija kojima su naprosto bombardovani, jer će videti da su puno puta bili prevareni. Videće da je taj izvor nepouzdan, da je ta informacija bila prva, ali da se pokazala kao delimično tačna ili potpuno netačna i onda će se okretati onim izvorima za koje smatraju da su relevantni. U tome vidim šansu da novinarstvo opstane.