Femicid u Srbiji: ‘Zid ćutanja’

Piše: Miljana Miletić

“Zbog ovog što se dešava ove godine, nažalost se plašimo kako će se završiti. Pošto je veliki broj ubistava koja se dešavaju sada zabrinjavajući”, rekla je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC).

Ova ženska nevladina organizacija se bavi borbom protiv nasilja i upozorava na neadekvatno postupanje institucija i propuste u reakciji.

Vanja Macanović za RSE ukazuje da i dalje veliki broj žena nasilje ne prijavi.

“Zabrinjava veliki broj žena koje nisu prijavile nasilje, a koje su ubijene. Mislimo da postoji uzročno-posledična veza gubitka poverenja u institucije da će ih zaštititi ako prijave nasilje”, objasnila je Macanović RSE.

Poslednji u nizu femicida dogodio se 10. maja u Novom Sadu, kada je mladić najpre usmrtio bivšu devojku, a onda i sebi oduzeo život.

Nasilje koje je dovelo do femicida, prijavljivano je.

U martu ove godine na gradskom šetalištu u Pirotu, na jugoistoku Srbije, ženu je nelegalnim pištoljem ubio njen bivši vanbračni partner, koga je ona tokom 2021. i 2022. godine osam puta prijavljivala policiji pre nego što je protiv njega pokrenuta istraga pred tužilaštvom.

Aktivistkinje su zbog slučaja iz Pirota skupštinskom Odboru za ljudska prava i ravnopravnost polova uputile inicijativu za javno slušanje povodom femicida u Pirotu. Odgovor za sada nije stigao.

RSE: S obzirom na to da je tek kraj maja, povećava li se broj femicida u odnosu na prethodne godine?

Vanja Macanović: Otkada je stupio na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici 2017. godine, mi smo imali smanjenje broja ubijenih žena. U 2021. je bilo ubijeno 20 žena u porodično-partnerskom odnosu.

Međutim, mi smo 2022. godinu završili sa povećanjem. Imali smo ubijene 25 žene i jednu devojčicu.

RSE: Česta reakcija nakon femicida bude i pitanje ‘zašto nije prijavila nasilje?’. Da li institucije rade svoj posao? Šta bi institucije trebalo da urade da zaštite ženu koja je prijavila nasilje, a šta ne rade zapravo u praksi? Ima li propusta?

Vanja Macanović: Mi vidimo da su propusti u nerazumevanju i u pogrešnoj proceni rizika u kome se žena nalazi. Poslednji slučaj koji se desio u Novom Sadu je tipični pokazatelj pogrešne procene rizika.

Kada je neko lovac, zna da upotrebljava oružje, kada je imao šest komada legalnog oružja u svom posedu i tim oružjem pretio da će da ubije, i kada je, iako mu je to oružje oduzeto, postojala informacija da on radi u prodavnici oružja, jasno se može izvući zaključak da je njemu oružje bilo dostupno. Onda je svima jasno da će ta osoba dovršiti ono čime preti, a to je da ubije ženu.

Samo dežurnom tužiocu to nije bilo jasno i nije predložio policiji da ga zadrže do 48 sati i nije traženo da bude određena mera pritvora. I to je direktno to pogrešno postupanje.

Mi ne možemo da kažemo da institucije u ovim slučajevima, koji su bili prijavljeni, nisu ništa radile, ali to što je rađeno nije odgovaralo riziku od ubistva u kojem su se žene nalazile. To je, znate, vama institucije kažu ‘mi smo sve preduzimali’. Pa nisu sve preduzimali. Preduzimali su pogrešne mere.

Na nekog ko je tako visoko ugrožavajući, da postoji visok stepen rizika, ne možete da primenite najblažu meru, a to je ova hitna mera koja se izriče “početnicima” u nasilju.

RSE: Autonomni ženski centar traži od Narodne skupštine da organizuje javno slušanje gde bi predstavnici institucija odgovarali na pitanja o propustima. Koje još zahteve imate i očekujete li promene?

Vanja Macanović: Ovog puta smo se fokusirale na slučaj u Pirotu. Mislimo da je jako bitno da se stvarno ustanovi šta se sve dešavalo u tom slučaju. To je bilo jedno ozbiljno dugotrajno proganjanje i svima je bilo jasno šta on radi. A opet se, i sa tim merama koje su bile preduzimane, a nisu odgovarale riziku u kom se ta žena nalazila, desilo ubistvo.

To se nama u Srbiji stalno dešava zato što ne postoji učenje na greškama. A jedan deo grešaka jeste ljudski faktor. Zato što je u ovoj državi moguće da profesionalci obesmišljavaju zakone, da neće da ih primenjuju na načine na koje treba da se primenjuju. Da će da iznađu način da privileguju učinioce da dobiju blaže sankcije i kazne.

Vođeni su disciplinski postupci protiv policijskih službenika, ali nikad nismo imali da je vođen disciplinski ili bilo kakav postupak protiv javnih tužilaca, protiv sudija koji su svojim postupanjima i nepostupanjima doveli do toga da nastupi smrt oštećenog.

Mi smo to tražile da se menja, kada su se menjali pravosudni zakoni, tražili smo da mora obavezno da se pokreće disciplinski postupak protiv sudija i tužilaca u takvim slučajevima. Taj naš predlog nije prihvaćen.

RSE: Znači li to da imamo jedno odsustvo odgovornosti kada se desi femicid, ili parcijalno odsustvo odgovornosti?

Vanja Macanović: Potpuno odsustvo odgovornosti. To je kao kada dete uhvatite da je uradilo neki nestašluk, pa dete kaže ‘nisam ja, nisam ja’. Bukvalno se na taj način ponašaju naše institucije, što je poražavajuće. Znate, to su odrasli ljudi, sa svojim odgovornostima. I to nepreuzimanje odgovornosti je u stvari ono što je nama najveći problem u ovoj državi – nikad niko nije odgovoran, a dešavaju nam se užasi.

RSE: Podsetimo, Srbija još nije formirala ni telo za praćenje femicida, iako je najavljeno 2018. godine. To telo je planirano Strategijom Vlade Srbije za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period 2021–2025. godine.

Vanja Macanović: Mi nemamo ni u nevladinom sektoru konsenzus kako treba da izgleda to nacionalno telo za praćenje slučajeva femicida. Mi smo za opciju da se pozovu predstavnici sa lokala.

Tu treba da budu i predstavnici sa nacionalnog nivoa, predstavnici ministarstava ali i Republičko javno tužilaštvo, Visoki savet sudstva, Visoki savet tužilaštva, kao i predstavnici ženskih nevladinih organizacija koje se bave ovom temom, kao i Zaštitnik građana koji sprovodi postupak nadzora. On ima limitiranu mogućnost nadzora, samo nad policijom, Centrom za socijalni rad i zdravstvenim ustanovama. Ali nema nad sudovima i tužiocima.

To telo mora biti tako koncipirano da mogu da se dobiju informacije svih i da se utvrdi odgovornost svih.

Jer, ako ostanemo kod toga da to ostane kod Zaštitnika građana, mi ćemo i dalje imati ovo što imamo sada, da nam sudije i tužioci ne budu odgovorni za svoje postupanje.

Zato što je postojao zid ćutanja u Pirotu, zato se nama desio i Novi Sad.

A što se same države tiče, ne vidimo da postoji politička volja.

RSE: U Srbiji ne postoji ni jedinstvena baza svih slučajeva femicida.

Vanja Macanović: I to jeste problem, mi smo davno ustanovili da se naši podaci razlikuju od državnih, naročito kada su u pitanju podaci MUP-a o broju ubijenih žena u tom intimnom kontekstu.

Ustanovili smo da uvek postoji jedan deo femicida koji se završi tako što ubica prvo ubije ženu, pa onda sebe. A u državnim bazama se ti slučajevi ne pojavljuju kao ubistvo. Zato što, kad je on izvršio samoubistvo, onda nema postupka i ne vodi se. Što je potpuni nonsens. Već 10 godina znamo da je to problem, ali to u našim, državnim bazama podataka nije ispravljeno.

Mi nemamo drugog načina osim da skupimo informacije iz medija i da ih onda proveravamo sa institucijama da bismo bili sigurni da se baš radi o slučaju femicida.

Mi više od deset godina tražimo od Republičkog zavoda za statistiku (RZS) da se u evidenciju uvede i kategorija srodstva prilikom ubistava. Vrlo je bitno da li se radi o članu porodice, partneru, emotivnoj vezi, da li je femicid posledica nekog seksualnog nasilja. Sve to što proističe iz tih dela koja su rodno zasnovano nasilje i usmereno ka ženama, zato što su žene. Morao bi da se menja naš zakon o statistici, ali ne postoji politička volja da se to uvede.

Srbija je 2013. godine ratifikovala Istanbulsku konvenciju, međunarodni sporazum Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.

Cilj Konvencije je nulta tolerancija na nasilje.

U Srbiji se nasilje u porodici može prijaviti na broj telefona 0800 100 600.

Postoji i SOS ženski telefon 0800 100 007 koji funkcioniše svakog radnog dana od 10 do 20 časova.

Broj policije u Srbiji je 192.

Brojevi za psihosocijalnu i pravnu podršku ženama mogu se pronaći za pojedinačne gradove na stranici Autonomnog ženskog centra.

Detaljnije informacije o tome kako prijaviti nasilje pronađite na ovom linku.