Ambasador Hrvatske u Beogradu za BBC: „Žalosno je da nas poplave i potresi poučavaju da smo ljudi”

8. January 2021.
Prizor diplomate sa suzama u očima nije uobičajena stvar u međunarodnim odnosima.
_116368741_img_3434.jpg
Fotografija preuzeta sa portala BBC

Piše: Aleksandar Miladinović

Baš tako je izgledao ambasador Hrvatske u Srbiji Hidajet Biščević kada su se, dan nakon razornog zemljotresa u Petrinji, pred njegovom kancelarijom pojavili ljudi koji su želeli da mu prenesu podršku za stradale.

„Ja uopšte nisam očekivao nešto tako u Beogradu.

„Bez obzira što mislim da nisam pripadnik ili naslednik bivših vremena, možda i ja imam još nekih predrasuda i nisam to očekivao ovde, pa sam emotivno reagovao – zato sam se onako brzo okrenuo jer nisam želeo tim ljudima da kažem da to nisam očekivao”, kaže Biščević u razgovoru za BBC na srpskom upravo u zgradi ambasade u centru Beograda.

Hrvatski ambasador je već gotovo tri decenije deo diplomatske mreže svoje zemlje.

Napustio je dotadašnju novinarsku karijeru, nakon što je smenjen sa mesta urednika nekadašnjeg zagrebačkog dnevnog lista „Vjesnik”.

„Naslage prošlosti su prevelike i predugo traju”

Biščević kaže da je dobio više od dve stotine mejlova ljudi iz svih delova Srbije koji su pokazali spremnost da pomognu stradalima u zemljotresu.

„To me je uverilo da ima ljudi koji shvataju da tamo nisu stradali Srbi ili Hrvati već Ljudi, sa velikim slovom Lj.

„To je možda razdelnica koja će nas na obe strane naučiti da drugačije razmišljamo, da se okrenemo drugim paradigmama i narativima, da se ne vrtimo stalno u istom krugu.”

Ipak, izraz lica donekle će mu se promeniti na podsećanje da se odnosi nisu trajno menjali nakon ranijih katastrofa, kao kada su hrvatski spasioci bili među prvima koji su stigli u poplavljeni Obrenovac 2014. godine.

„Naslage prošlosti su prevelike i predugo traju.

„Da me ne shvatite pogrešno, ali zar nije žalosno što su nama potrebne poplave i potresi da bismo razmišljali na drugi način, da nas tek stradanja pouče da smo svi, pre svega, ljudi, a ne Srbi i Hrvati”, kaže Biščević.

Ni ovoga puta nije bilo potrebno mnogo vremena da bi vesti o stradanjima u ruševinama u tabloidima u Srbiji zamenili napisi o humanitarnoj pomoći koja se u Sisku i Petrinji deli po nacionalnoj osnovi, a građani Hrvatske srpskog porekla ostaju bez podrške države u kojoj žive.

Na pitanje kojoj Srbiji veruje – onoj iz tabloida, ili onoj koja mu šalje mejlove podrške, diplomata odgovara diplomatski.

„Nije na meni da ocenjujem koliko Srbija postoji u Srbiji, to bi bilo izvan granica mojih diplomatskih parametara – ali, nije da ne primećujem.

„Meni je važno da je na površinu izašlo nešto dobro, premda nažalost postoje i oni koji iz senzacionalističkih, komercijalnih ili političkih razloga imaju drugačiji pristup – vreme će pokazati ko je bio kakav i ko je prepoznao budućnost.”

Evropska unija – zajednički interes

Neće se Biščević usprotiviti tvrdnji da je katastrofa izazvana pandemijom virusa korona pokazala i kako se susedi mogu odaljiti – granica Hrvatske tokom gotovo čitave prethodne godine ostala je maltene zatvorena za susede koji nisu deo Evropske unije (EU), pa tako i za Srbiju.

„Kao članica Evropske unije, mi smo morali da sledimo pravila i procedure usvojene na nivou Unije.

„Nije to hrvatska politika prema Srbiji, već hrvatska politika kao dela EU – i to je još jedan dokaz zašto bi Srbija trebalo da ima interes da ubrza pregovore o članstvu u EU.”

Jasno će hrvatski diplomata reći da je interes i njegove zemlje da Srbija ubrza pristupanje evropskom klubu.

„Drugačije je kad imaš suseda koji želi da živi po istim vrednostima, kriterijumima, standardima, drugačije je tada razgovarati i o položaju manjina ako ste u istom statusu, u istom klubu.

To ne zavisi samo od Srbije, iako najvećim delom jeste uslovljeno reformama i političkom dinamikom – u ovom trenutku, u velikoj meri zavisi i od spoljnih okolnosti na koje Srbija ne može da utiče jer je pod navalom serije kriza, entuzijazam za proširenje EU značajno opao u samoj Uniji, a svedočimo i osnaženom geopolitičkom nadmetanju u Evropi, pa se i politika proširenja mora posmatrati kroz tu optiku.”

Ipak, iako je u prvoj polovini 2020. godine upravo Hrvatska predsedavala institucijama Evropske unije, nijedna zemlja Zapadnog Balkana nije napredovala ka članstvu.

Srbija nije ni otvorila ni zatvorila nijedno poglavlje u pregovorima, a Severna Makedonija i Albanija ih nisu ni počele iako su ispunile uslove.

Biščević tvrdi da je i on lično ulagao velike napore da Srbija otvori bar jedno poglavlje, a da je mnogo učinjeno i Zagrebačkom deklaracijom kojom je data podrška evrointegracijama regiona, uz značajnu finansijsku pomoć.

„Protivrečnosti ima i u reakciji Srbije – kad je objavljen Izveštaj o napretku u procesu pridruživanja, videli smo prvo iskaze ljutnje i seriju prideva o netačnosti navoda, o politizaciji procesa.

„Ali u narednoj etapi ipak se pokazalo da se u javnost ide sa određenim planom za promene u sferi vladavine prava, borbe protiv korupcije – vidi se i na tom primeru politička dihotomija koja struji srpskim političkim životom.”

Hoće li Hrvatska blokirati Srbiju na putu ka EU

Biščević: Ako Srbija stavi menjač promena u procesu pridruživanja u četvrtu brzinu, sigurno će imati dovoljno snage, respektabilna je zemlja i marginalizovaće strahove i bojazni unutar Unije, a to neće raditi na štetu svojih odnosa sa drugim državama.

BBC: Šta je garancija da se tada neće pojaviti Hrvatska sa nerešenim bilateralnim pitanjima, a i sama se sa takvom blokadom susretala u odnosima sa Slovenijom?

Bičšević: Ja sam gotovo polovinu od tih osamnaest godina učestvovao u pregovorima sa Slovenijom.

I na tom primeru se pokazalo da – nema garancija. Zašto? Zato što je Unija postavljena tako da se na političkom nivou iskazuju uveravanja da bilateralna pitanja ne smeju da utiču na proces pridruživanja, ali u realnom životu se upravo to dogodi jer svaka zemlja pokuša da ostvari neke od svojih prioriteta.

I onda počinje „igra” u kojoj je potrebno mnogo diplomatske veštine, pravno-političke domišljatosti.

BBC: Hoćemo li mi igrati tu „igru” ovde?

Biščević: Što se tiče Hrvatske, ne verujem. Jer, jednostavno, interes Hrvatske je Srbija u Uniji i zato ćemo se zalagati da se sva otvorena pitanja reše na vreme, kako se ne bi dogodilo da preostala pitanja postanu prepreka.

Za sporazum nekad dovoljno dva dana – danas ni dve godine

Čak dva puta će tokom razgovora ambasador Biščević sebe opisati kao „hodajućeg svedoka odnosa Hrvatske i Srbije”, podsećajući da je 1995. godine bio u Beogradu.

„Bio sam ovde u tajnoj misiji, doneo nacrt sporazuma o normalizaciji odnosa, ispregovarali smo ga za dva dana i ubrzo potpisali.

„Ipak, kasnije su se političke prilike i prioriteti dve države pomalo udaljavali.”

Upravo u tim razlikama, Biščević vidi i razloge zašto mu je pre četvrt veka za sporazum Beograda i Zagreba trebalo dva dana, a sada se odnosi značajnije ne pomeraju ni u periodu od dve godine.

„Čini mi se da je jedan od razloga u tome što proces oblikovanja jedinstvenog, ili barem široko prihvaćenog, identiteta u Srbiji još nije završen, dok je u Hrvatskoj uspostavljanje tog identitetskog cilja završeno krajem 90-tih i bilo je široko prihvaćeno.

U kontekstu dve Srbije o kome smo govorili, odnos prema Hrvatskoj – naravno, i ne samo prema Hrvatskoj – ovde je na neki je način i lakmus papir odnosa vašeg društva prema identitetu Srbije.”

Kao rešenje vidi samo jedno – diplomatiju koja neće biti opterećena pritiskom javnosti i brzim rezultatima.

„Tihi i strpljivi rad je jedini način, velike i spektakularne rezultate, tapšanja po ramenima, presecanja vrpca nije moguće očekivati posle ovih trideset godina, ali i celokupnog istorijskog nasleđa.

„Mislim da se mnogo može napraviti tihom diplomatijom, a to sam i započeo ovde – da uđemo u normalnu diplomatsku komunikaciju, a ne da se dva predsednika sretnu u nekom hotelu jednom u tri godine, a ministarstva nakon toga ništa ne rade.”

Kao ideju kandiduje i čvršće povezivanje kroz projekte obnove infrastrukture.

„Stanje pruge Beograd – Zagreb je naša zajednička civilizacijska sramota, na toj relaciji putuje se sedam sati, a mi živimo na nivou srednjeg veka u kome se vozom još putuje sa komadom piletine i slanine.

„Razgovaramo i o tome, jer zamislite koliko bi zbližavanju ljudi pomoglo da se vozom u drugi grad stigne za dva sata – to bi bio sasvim drugi kvalitet života.”

Ipak, u javnosti u Srbiji i Hrvatskoj često preovladaju sasvim drugačije teme.

Mediji pišu o naoružavanju Srba i Hrvata, predsednik Srbije Aleksandar Vučić često se na konferencijama za štampu javno požali da hrvatski mediji o njemu pišu negativne tekstove i pripiše ih ne samo autorima, već generalno stavu Hrvatske.

„Pre ćete zaraditi na tiražima ako govorite kako se Hrvati i Srbi naoružavaju, nego što biste zaradili ako se govori o rekonstrukciji pruge ili sistema navodnjavanja.

„Mediji su češće cinično-destruktivni nego konstruktivni i objektivni.”

I sam nekada novinar, Biščević tvrdi da predsednik Srbije nema razloga da brine da šta o njemu misli Zagreb.

„U Hrvatskoj više nisu vremena kada politika kontroliše medije, a sasvim je druga stvar da li ja mislim da su ti članci neprofesionalni, nepotrebni, ponekad na mizernom nivou – ali to nije naručio ni (premijer Andrej) Plenković ni ministar inostranih poslova (Gordan) Grlić Radman, a ti mediji uostalom udaraju i na Plenkovića i na Grlić Radmana.

„Na političkom nivou u Hrvatskoj, nemoguće je da čujete nešto negativno o bilo kome u Srbiji.”

Ipak, Biščević će reći da se u delu srpske javnosti, pa i na političkom nivou i dalje mogu čuti poruke poput onih koje povezuju današnju Hrvatsku isključivo sa ustašama.

Na opasku da to mnogima deluje kao strategija u kome deo aktuelnog režima šalje oštre poruke, a deo smiruje strasti, Biščević odgovara – diplomatski.

„Čak i kad bih ja to znao, nije na ambasadoru da ocenjuje kakvu strategiju ima Srbija.”

„Tuđmanov strah od balkanske asocijacije

Tuđman ga je tokom ručka pitao „kome da ostavi Hrvatsku”.

Kaže da tada nisu razgovarali o hrvatskom susedstvu, ali se priseća da je Tuđman krajem devedesetih imao jedan veliki strah.

„Predsednik Tuđman je u to vreme bio opsednut strahom od obnove neke balkanske asocijacije, a bilo je tih ideja koje su od evropskih ministara spoljnih poslova stizale maltene svakog petka – kao istoričar, on se strašno toga bojao jer je ostvario viziju samostalne i nezavisne Hrvatske, pa bi vraćanje u isto dvorište, i to nakon rata, bio njegov politički neuspeh.

Bio je taj njegov zazor i opravdan – nismo mi tada još bili usidreni u Briselu, naš evropski cilj još je bio daleko i otuda strah i zazor od raznih regionalnih shema i konstrukcija – regija minus Slovenija plus Albanija, pa utrka, pa regata…”

Biščević kaže da su se okolnosti promenile kada je Hrvatska snažno ušla u pregovore o članstvu u EU i NATO-u, čime je dobila sigurnost.

„Ta promena prema susedstvu nije u potpunosti prihvaćena u političkoj javnosti jer i u Hrvatskoj postoje zazori, balkanske mitske priče, znatnim delom i zbog onoga što se događa, a možda bi bolje bilo reći da se ne događa u našem jugoistočnom susedstvu: nema napretka prema EU, nema rešenja za zamrznute konflikte, nema proboja iz stagnacije.

„Potrebno je i malo hrabrosti da se kaže – to je naše susedstvo, i od toga kako živi moj sused, zavisi kako ću živeti i ja.”

Zato kada ovoga puta bude odlazio iz Beograda želi da vidi drugačiju sliku odnosa Srbije i Hrvatske.

„Nastojim da vidim sliku dva normalna suseda koji znaju da postoje tone razlika, pamte da postoje kilogrami stvari koje delimo, koji će naučiti buduće generacije novim parolama, a ne da klinci urlaju parole njihovih dedova.

„Želim da se politički dogovorimo o dobrom susedstvu, nemešanju u unutrašnje poslove, koegzistenciji, ekonomskoj saradnji i poštovanju pravila i vrednosti Evropske unije.

„Zvuči jednostavno, ali treba mnogo obostranog truda da dođemo do toga – mi to želimo u Hrvatskoj, a verujem da postoji i Srbija koja to takođe želi”, zaključuje Biščević.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share