Kako je ‘Bella Ciao’ postala univerzalni simbol revolucije i otpora

Piše: Tatjana Đorđević Simić

Pre dve godine kada je grad Rijeka dobila titulu evropske prestonice kulture, otvaranje koje se održalo u luci ovog grada u programu pod nazivom „Opera Industriale“, završeno je izvedbom antifašističke pesme „Bella Ciao“. Na pozornici se našlo na stotine izvođača i umetnika, koje je predvodio frontman punk-rock benda Let 3, Zoran Prodanović Prlja.

Pratila sam taj spektakl putem YouTube kanala. Nisam imala priliku da se nađem među mnogobrojnom publikom i građanima koji su tokom te više radničke nego umetničke priredbe stajali na kiši i veselo i ponosno pevali poznatu italijansku pesmu.

Prlja je u crvenom radničkom kombinezonu uzvikivao “Ajmo Rijeko, ajmo grade”, odavajući počast svom gradu, dok su Riječani uživali u neverovatnom performansu. I ja sa njima takođe, iako iz daljine.

Međutim, nisu svi ipak bili ponosni na status koji je ovaj hrvatski grad tada dobio. Niko iz vrha vlasti se nije pojavio na proslavi, niti je javno uputio čestitku. Možda je razlog takvom gestu bila ta neobična izvedba poznate partizanske pesme, možda i neslaganje sa identitetom grada baziranog na multikulturalizmu i antifašizmu ili su razlozi bili sasvim nešto drugo. Svakako, tada odlazeća predsednica Kolinda Grabar Kitarović, kao i premijer Andrej Plenković i svi oko njih, vešto su izignorisali najvažniji kulturni događaj u državi.

Protiv fašizma, ali i korone

Nekoliko nedelja kasnije počela je globalna pandemija, te je kultura ostala u nekom drugom planu. Pesma „Bella Ciao“ postala je tada dominantna u borbi protiv korone virusa, pre svega u njenoj zemlji porekla, kada su je Italijani pevali izolovani na svojim balkonima i terasama.

Godinu kasnije, kada se svet radikalno promenio, nastupile su promene i podele u svakom smislu, društvenom, ideološkom, kulturološkom. Italija je bila jedna od prvih evropskih zemalja koja je uvela kovid propusnice i mnogi građani su se tada pobunili, braneći slobodu i demokratsko pravo na izbor.

Organizovali su se masovno protesti širom ove zemlje, a jedan od najpoznatijih bio je prošlog oktobra u Rimu, kada su određene desničarske grupe i stranke okupile na hiljade ljudi. Pre nego što su dvojica lidera ekstremno desničarske stranke Forza Nuova, Roberto Fiore i Giuliano Castellino, izašli na pozornicu i kasnije poveli grupu huligana koji su uništili prostorije nacionalnog udruženja sindikata radnika CGIL, publika im je usplahireno pevala antifašističku himnu „Bella Ciao“.

Osuda ovakve vrste nasilja od strane vladajućih struktura, bila je oštra. Ova stranka je zabranjena i raspuštena. Protesti građana, sve dok nisu utihnuli, su još neko vreme nastavljeni na italijanskim trgovima. Desničarske struje neretko su u svojim govorima osuđivale vlast za diktaturu i primenu fašističkih metoda, a stihovi čuvene pesme našli su se tada i u ustima onih koji su se od nje oduvek ograđivali.

Od partizanskih filmova do španske serije

„Bella Ciao“ vremenom je postala poznatija pesma čak i od najpoznatije italijanske pesme „O sole mio“. Osim što se peva na protestima širom sveta, pevali su je i mnogi muzičari, od Manu Chao, Gorana Bregovića do Toma Waitsa, kao i kada ju je jednom prilikom otpevao poznati italijanski sveštenik Don Andrea Galloa na kraju jedne mise u Đenovi.

Takođe više puta ova pesma našla se i na filmskom platnu. Netflixova serija Casa de Papel (Kuća od papira), postala je pravi hit zahvaljujući takođe njenoj interpretaciji. Čuveni profesor, protagonista serije, španski glumac Álvaro Morte pevao ju je na kraju prve sezone ove serije, kada je sa svojom grupom pljačkaša uspeo da opustoši Kraljevsku kovnicu novca u Madridu.

Španska serija je postala izuzetno popularna, ​​a koliko se ljudima dopala pobuna ovih pljačkaša vidi se iz činjenice da su njihove maske i kostimi završili i na mnogobrojnim protestima širom sveta.

Pobuna i bunt su u neminovnoj vezi sa italijanskom pesmom. Međutim, volim radije da je se sećam dok je Boris Dvornik tiho i nekako romantično peva u partizanskom filma Most iz 1969. godine, režisera Hajrudina Šibe Krvavca.

Himna Dana oslobođenja Italije

Ova narodna pesma koje svoje korene vuče sa juga Italije, postala je poznata krajem Drugog svetskog rata, kada su Italijani počeli da je pevaju za slobodu, pružajući otpor fašizmu i tadašnjoj vlasti ove države. Iako je postala izuzetno popularna tek 20 godina nakon rata, pesma se ipak tradicionalno vezuje za 25. april 1945. godine tj. dan kada se Italija konačno oslobodila od fašističke vlasti.

Prošle godine, donešen je predlog zakona da „Bella Ciao“ postane zvanična himna Dana oslobođenja Italije. Poslanik Demokratske partije (Partito Democratico), Gian Mario Fragomeli, zajedno za strankama Živa Italija, Pokret 5 zvezdica i stranka Slobodni i jednaki, doneli su ovaj predlog, navodeći da pesma sa sobom nosi temeljne vrednosti Italijanske Republike.

Fragomeli je tada rekao da sve političke struje mogu podjednako da se prepoznaju u idealima koji je inspirišu. Međutim, s druge strane lideri desničarskih struja, naglasili su da to nije himna svih partizana, već samo partizana komunista i da njoj nema mesta u parlamentu.

U svakom slučaju, svakog 25. aprila, „Bella Ciao“ otvara manifestacije koje se širom Italije održavaju, kao podsećanje na borbu za slobodu, ali i sećanje na mračniji deo istorije ove zemlje u kojoj je nastao fašistički pokret i njegova ideologija.

Protiv rata u Ukrajini, ali i protiv NATO-a

Kada je počeo rat u Ukrajini, mlada folk pevačica Kristina Solovijnova, snimila je video na svom YuoTube kanalu, pevajući italijansku partizansku pesmu na svom jeziku. Ovaj video je u roku od 24 časa imao više od sto hiljada pregleda i pesma je ubrzo postala podrška mnogim Ukrajincima u njihovoj borbi protiv ruske agresije.

Neposredno pred proslavu Dana Oslobođenja u Italiji, vodila se polemika u vezi toga da bi ovogodišnja manifestacija mogla da eskalira, zbog neslaganja mnogih aktivista oko zvanične politike kada je u pitanju rat u Ukrajini.

Protesti su se tradicionalno održali u svim većim i manjim gradovima Italije. U Milanu, Rimu, Torinu i Bolonji, protekli su relativno mirno i bez većih incidenata. Na desetine hiljada ljudi protestvovalo je noseći zastave Italije, Evropske unije, Ukrajine, ali i mnogih drugih zemalja. Bila je tu i američka zastava, zastava NATO-a, kao i zastava Jugoslavije i mnogobrojni transparenti.

U Rimu je zapažen jedan veliki transparent na kojem se pored srpa i čekića, vijorio natpis „Protiv Putina i protiv NATO-a“.  U Torinu i Bolonji tokom manifestacije zapaljene su zastave NATO-a, dok su aktivisti podsećali prisutne na sve prethodne ratove koje je ovaj „Savez ubica“, kako su ih nazvali, vodio prethodnih godina.

U Milanu, došlo je do verbalnog obračuna između pripadnika Jevrejske brigade koji su takođe prisustvovali protestima, kada ih je ostatak demonstranata nazvao plaćenicima, ratnim huškačima i ubicama. Dok je sekretar Demokratske partije, Enrico Leta koji je takođe prisustvovao protesnoj šetnji milanskim ulicama, optužen da je sluga NATO-a i Sjedinjenih Američkih Država.

Ne može se reći da nije bilo tenzija na ovogodišnjoj proslavi dana kada je Italija postala slobodna zemlja, pre više od 70 godina. Italijani još uvek veruju da su slobodna zemlja, a manifestacija naravno nije prošla bez stihova pesme „Bella Ciao“. Pevali su je svi, ujedinjeni ili ne, protiv rata i svako u svojoj borbi za slobodu, ljudska prava i demokratiju.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.