Nismo čekali promenu vlasti da bismo probijali medijski mrak

Izvor: KoSSev

Kada dr Milena Petrović, redovna profesorka Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici i kandidatkinja pobedničke Studentske liste – Studenti pobeđuju, u svom reagovanju na saopštenje Srpske liste govori o „poznatom medijskom mraku na Kosovu i Metohiji“, koji, kako navodi, stvaraju televizije sa nacionalnom pokrivenošću, smatram da imam ne samo razlog već, pre svega, obavezu da se oglasim.

Ovo nije prvi put da poslednjih dana, i to od različitih ljudi iz pobedničkog političkog bloka, čujem ocene o „medijskom mraku na Kosovu“. U njima se često previđa da ovde godinama postoje urednički nezavisne redakcije koje su taj mrak istrajno razbijale. Zato ne reagujem samo na jednu izjavu već i na narativ koji stvara pogrešnu sliku o informisanosti Srba sa Kosova i radu ovdašnjih novinara.

Ne osporavam kritike na račun tih televizija. Naprotiv, godinama smo svedočili posledicama takve medijske politike, ali i neposredno trpeli diskriminaciju, marginalizaciju, pritiske i pretnje u sistemu koji je jedne medije favorizovao, a druge kažnjavao zbog nezavisnosti.

Upravo zato želim da podsetim na drugu, prećutkivanu stranu te priče: na nezavisne redakcije sa Kosova koje su sa malim timovima, ograničenim sredstvima i uprkos pritiscima omogućavale javnosti u Srbiji da sazna ono što su veliki mediji skrivali, prećutkivali ili iskrivljavali.

Kao glavna urednica KoSSeva, redakcije koja u sadašnjem kapacitetu gotovo 13 godina izveštava sa severa Kosova, znam koliko može da košta javno izgovorena istina i kakvu cenu plaćaju oni koji ne odustaju od profesionalne nezavisnosti.

Od univerzitetske profesorke koja radi na Kosovu i koja je kao kandidatkinja Studentske liste predstavljala i građane sa ovog prostora očekujem da dobro poznaje ne samo političke prilike nego i medijsku stvarnost zajednice čije interese želi da zastupa.

Da budem jasna: medijski mrak nije izmišljen. Njegovom stvaranju i održavanju godinama su doprinosili Srpska napredna stranka, vlast Aleksandra Vučića i političke strukture koje su ih predstavljale na Kosovu, pre svega Srpska lista.

Ali na Kosovu nisu svi mediji bili deo tog mraka. Neki su godinama radili upravo protiv njega.

Postoje KoSSev, Kontakt Plus, Radio Goraždevac, Radio Kim, Medija centar Čaglavica i druge urednički nezavisne redakcije. Osim KoSSeva, sve rade duže od dve decenije, a svi sa izuzetno malim timovima, limitiranim sredstvima, ali sa istrajnošću koju mnogo veći mediji nisu pokazivali.

Na redakcije se pucalo. Paljeni su automobili, obarani sajtovi, upućivane pretnje. Novinari su javno targetirani, diskreditovani, izopštavani iz sopstvene zajednice, a pritisci su pogađali i njihove porodice.

I nastavili smo da radimo. Informisali smo ne samo Srbe na Kosovu već i javnost u centralnoj Srbiji, regionu, dijaspori i međunarodnu javnost.

Izveštavali smo o izbornim pritiscima, partijskim zapošljavanjima, ucenama, zloupotrebama institucija, organizovanom kriminalu, napadima, ubistvima, protestima, gašenju institucija Srbije, propagandi i obmanama.

Pratili smo ubistvo Olivera Ivanovića, političko nasilje i izopštavanje iz zajednice koje mu je prethodilo, kao i pitanja odgovornosti koja do danas nisu izgubila značaj.

Sa jednakom posvećenošću pratili smo studentske proteste u Srbiji, od tragedije na novosadskoj železničkoj stanici, preko okupljanja i blokada, do izbora 25. oktobra. Beležili smo studentske zahteve, pritiske i glasove podrške sa Kosova. Dočekali smo i studente koji su dolazili na Kosovo.

Nismo čekali da studentski pokret postane pobednički da bismo njegovim učesnicima i porukama dali prostor u našem izveštavanju.

Istovremeno smo beležili svakodnevni život ljudi koji su, iza velikih političkih priča, pokušavali da žive normalno.

Postavljali smo pitanja vlastima u Beogradu i Prištini i lokalnim političkim predstavnicima. Objavljivali odgovore kada smo ih dobijali i beležili ćutanje kada su izostajali.

Kada nas je Aleksandar Vučić javno targetirao i povezivao sa stranom agenturom, odgovorili smo otvorenim pismom. Branili smo pravo da radimo svoj posao javno, pod svojim imenom i svesni posledica.

Zato ne reagujem da bih branila samo jednu redakciju ili novinarsku zajednicu, već i pravo ugroženog ostatka srpskog naroda u sudbonosnom trenutku da njegova stvarnost bude dokumentovana, da različiti glasovi budu čujni i da naša iskustva ne nestanu iza političkih narativa.

Medijski mrak nije geografska odrednica. Postojao je i u brojnim gradovima centralne Srbije, čak i tamo gde je bilo mnogo više televizija, portala i novina nego na Kosovu. Nije pitanje samo koliko medija postoji, nego šta oni rade, kome odgovaraju i šta građani zahvaljujući njima mogu da saznaju.

Godinama se u delu javnosti Srbije stvarala pojedanaostavljena slika o Srbima sa Kosova: da ćute, da su politički poslušni, da svi podržavaju Aleksandra Vučića i Srpsku listu i da nemaju alternativne glasove.

Takva slika nije tačna.

Ovde su postojali i postoje ljudi koji su odbijali političku poslušnost, govorili o pritiscima i zbog toga snosili posledice. Postoje i oni čiji život protiče u zaboravljenim enklavama, izopšteni iz sistema, vezani za ovu zemlju još samo svojim životima i korenima.

Godinama smo dokumentovali obrasce političke kontrole, partijskog zapošljavanja, uslovljavanja egzistencije i zastrašivanja neistomišljenika — obrasce koje je javnost u ostatku Srbije kasnije prepoznavala i u sopstvenom okruženju.

To nije bila naknadna pamet. O tome smo izveštavali dok se događalo.

Ovo je prilika da se obratim i široj javnosti u Srbiji, u kojoj se ovih dana ponavlja pojednostavljena ocena da su „Srbi sa Kosova glasali za Vučića“.

Da, Vučićeva lista osvojila je većinu glasova među biračima sa Kosova. Ali Studentska lista je u četiri opštine na severu dobila gotovo trećinu glasova. I to u okolnostima o kojima smo izveštavali: sa biračkim evidencijama čiju tačnost godinama prate ozbiljne sumnje, uz porast broja evidentiranih birača sa Kosova za više od 21.000 između izbornih ciklusa 2023. i 2026. godine, uprkos iseljavanju stanovništva, uz navode o ponavljanju istih imena i nepotpunim podacima u evidencijama. Uz navode o pritiscima i kontroli zaposlenih, organizovan prevoz u mesta u kojima ne živimo, ali u koja se preselio naš život, velike gužve i višesatna čekanja na administrativnim prelazima.

Gotovo trećina glasova za Studentsku listu na severu Kosova u takvim okolnostima nije podatak koji sme da nestane iza politički zgodne generalizacije.

Od profesorke Petrović, koja je na Studentskoj listi predstavljala i Srbe sa Kosova, očekujem da Kosovo ne bude tema samo u polemikama sa Srpskom listom, već da bude stalno prisutno u njenom javnom i političkom delovanju. Da Srbiji uporno predstavlja stvarni život ovdašnjih ljudi — onih koji strahuju za posao i opstanak, ostaju bez institucija i prava, ali i onih koji se pritiscima godinama suprotstavljaju. Da se njihov glas čuje i kada Kosovo nije politički zgodna tema.

Ali nemojmo ni većinsku podršku Vučiću olako ‘pravdati’ medijskim mrakom. Mnogi su dobro znali za šta i za koga glasaju. Zašto su to ipak činili? Koliko iz slobodnog uverenja, a koliko iz dvostrukog straha — od sopstvene političke vlasti i vlasti u Prištini — koliko iz egzistencijalne zavisnosti, klijentelizma ili ličnog interesa? Upravo od profesorke Petrović i njenih kolega sa Univerziteta očekujem da istraže taj fenomen, umesto da se složeni razlozi političke poslušnosti svode na medijski mrak. I da pomognu budućoj vlasti da Srbi na Kosovu sami povrate ono što im je godinama uskraćivano — neprikosnoveno pravo na slobodan izbor.

A ako nova vlast namerava da započne istinsku borbu za interese srpskog naroda i Srbije na Kosovu, neka za početak utvrdi ko zaista živi na Kosovu, a ko živi od Kosova, i ispita sve sumnje u nezakonitosti u biračkim evidencijama. Jer nije isto odlučivati o sudbini Kosova i deliti sudbinu ljudi koji na njemu žive.

Postoji i jedna neposredna okolnost koja ovo pitanje čini konkretnim.

Profesorka Petrović svoje reagovanje na saopštenje Srpske liste dostavila je KoSSevu, uz molbu da ga prenesemo u celosti ili postavimo link do njega. Prema onome što smo proverili kod kolega iz drugih nezavisnih redakcija, one kojima smo se obratili isto saopštenje nisu dobile.

Njeno reagovanje smo objavili, jer naš posao nije da odlučujemo ko zaslužuje javni prostor prema političkim stavovima, već da javnosti omogućimo pristup relevantnim informacijama.

Ako govorimo o promeni političke kulture, onda i dostupnost informacija mora biti deo te promene. Saopštenja od javnog značaja trebalo bi da budu dostupna svim medijima, bez obzira na uređivačku politiku ili odnos prema pošiljaocu. Selektivno informisanje ne bi smelo da postane praksa ni nove političke generacije.

Pravo javnosti da bude informisana ne završava se na adresi jednog portala.

Ne tražimo zahvalnost, političku naklonost niti izuzeće od kritike. Očekujemo preciznost, poznavanje lokalnih prilika i razumevanje da je slobodno informisanje jedna od osnovnih pretpostavki demokratskih promena.

Nezavisni mediji na Kosovu nisu čekali pobedu Studentske liste da bi izveštavali o pritiscima, zloupotrebama i odgovornosti vlasti. Radili su to i kada promena nije bila na vidiku, po cenu bezbednosti, prihoda, društvene podrške i mogućnosti normalnog života.

Na Kosovu postoje ozbiljni problemi sa slobodom medija, političkim pritiscima i propagandom. Ali postoje i urednički nezavisne redakcije koje su se sa tim problemima suočavale i opstale. Od profesorke Petrović, ali i svih koji danas predstavljaju političku promenu, očekujem da tu razliku razumeju.

Na današnji dan, 1. novembra, dve godine nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, sa pijetetom se sećamo šesnaestoro stradalih. Njihove porodice, bol i zahtev za utvrđivanjem odgovornosti ne smeju ostati u senci bilo kakve političke pobede.

Izražavam duboku solidarnost sa studentima i građanima koji su istrajavali u zahtevima za istinom, pravdom i odgovornošću. Ponosna sam na te mlade ljude, u koje sam verovala i kada su promene izgledale nedostižno. Svojom hrabrošću, osvešćenošću, dostojanstvom, istrajnošću i, pre svega, rodoljubljem pokazali su da ne pristaju na zemlju kakvu smo im mi, stariji, ostavili — opterećenu nepravdom, zločinima, korupcijom, strahom, poniženjima i izgubljenim godinama.

Upravo zato očekujem da i oni koji danas predstavljaju političku promenu ostanu verni tim vrednostima, uključujući poštovanje slobodnih, kritičkih i urednički nezavisnih medija.

Ne tražimo da nas neko izvodi iz medijskog mraka. Tražimo da ga niko dodatno ne produbljuje — ni zanemarivanjem rada nezavisnih redakcija, ni selektivnom komunikacijom sa medijima.

I da se ne prećutkuje da smo mi, dok su mnogi ćutali, godinama radili upravo na tome da tog mraka ne bude.

Tekst je prenet sa portala KoSSev.