Ako si čovek…

11. September 2023.
Važno je ne zaboravljati dela dobrote, ali ni zlodela, jer samo tako prva mogu nadglasati druga
Predstava-Srdjan-2-Autonomija-1024x768.jpg
Foto: Snežana Miletić, Autonomija

Autorka: Snežana Miletić, Autonomija

U Srbiji ljudski život ne vredi pišljivog boba. Ne može se reći da je bolje ni u nekoj drugoj državi, nastaloj nakon što je do korena zatrta zemlja koja je mnogo pre ove što se danas tako predstavlja, bila autentična EU.

Nije zato čudno što u toj zemlji postoji dilema: je li bolje biti dobar čovek ili nečovek, je li bolje govoriti istinu ili lagati k’o Ana, je li bolje voleti ili mrzeti, je li bolje raditi ili krasti, je li bolje biti član stranke ili Mense, je li bolje dete voditi u pozorište ili u streljanu, je li bolje kupovati ono što ti treba ili jeftini parizer-smrdljivac koji ni psu ne bi dao…

Foto: Snežana Miletić, Autonomija

U takvoj zemlji, budućnost običnih smrtnika uveliko je prošla. Na svakom koraku vreba bolja prošlost, ona se briše, pa piše, njome se trguje, licitira… Na berzi su živi, što ne bi bili i mrtvi. Jer mrtvi su samo mrtvi, koga briga! Ionako je nas i Rusa 300 miliona. Zato: te jeste, te nije 8372, koja hiljada više – manje, ma kome to vredi; te jeste, te nije spasavao druga; možda i jeste streljano devet đaka i čuvar, ali ipak u elitnoj oglednoj školi! Pa šta sad hoćete: izvinjenje, orden, da nam oduzmete zgradu?! Memorijal za sećanje?! Malo Morgen!

I taj Srđan Aleksić, kakav je on primer? Kome? Vršio je ljudsku dužnost, moš mislit! Dužnost, pa još ljudsku! Ko još razmišlja o tome?! Ko ga je terao na to? Što nije sedeo mirno i bio ono što jeste? Ne bismo danas morali da zaboravljamo njegovo vršenje ljudske dužnosti.

Foto: Snežana Miletić, Autonomija

Zato…

Odjebite već jednom vi što pamtite, ječi raskošni (normalno) srpski glagol, dok se izliva iz bremenite potrošačke korpe glavnog srpskog pijačara. Odjebite, nama nisu potrebna vaša sećanja, ništa od toga što pamtite, jer mi gradimo bolju prošlost u kojoj za vas budućnosti nema. Sloboda, o, kako da ne! Ko kaže da je nema – laže. Ona je svugde oko nas, dronovi – Željkovi – se o njoj plaze.

Ma sve može ako je naša istina ujedno i tvoja. Koje je nacionalnosti tvoja? Da li je za tebe Jokić izdajica, a patriotizam kad bagerima ulažeš u Slaviju? Kaži, čiji si? Koji si? Naš li si? Šta si? A Srđane i slične, mačku o rep! Zaborav je lep, jer je slep.

Laku noć, Srbijo, spavaj mirno – ako možeš.

Foto: Snežana Miletić, Autonomija

Tekst je inspirisan predstavom o Srđanu Aleksiću – “O Srđanu”, izvedenom ovih dana na Festivalu pomirenja u Rusinskom kulturnom centru. Ova pozorišna priča o trebinjskom mladiću srpskog porekla, koga su 1993. godine, na lokalnoj pijaci, na smrt pretukla četiri vojnika Vojske RS (od posledica batina preminuo je u bolnici), dok je spasavao poznanika Alena Galovića, Trebinjca muslimanske veroispovesti, nastala je pre tri godine, po tekstu novosadske dramaturškinje Divne Stojanov. Režirao ju je glumac Uroš Mladenović koji, zajedno sa Isidorom Vlček, u njoj i igra. Regionalna publika, koja razume zašto je važno ne zaboravljati dela dobrote, ali ni zlodela, zašto je važno pamtiti, jer samo tako prva mogu nadglasati druga, imala je priliku da je vidi u nekoliko gradova: Kraljevu, Kragujevcu, Podgorici, Zagrebu, Mitrovici, Novom Sadu… Ne i u Trebinju, u kojem Srđanu nije posvećeno ništa. Nijedan pasaž – kao u Novom Sadu, nijedan trg – kao u Novom Pazaru, nijedna jedina ulica – kao u Sarajevu ili Podgorici – ne nosi njegovo ime. Nije mu posthumno dat nikakav orden, niti povelja, kao onaj Helsinškog komiteta za ljudska prava u BiH.

Uprkos tome, Srđan Aleksić, živi – u pričama onih koji ga pamte, u ovoj predstavi, u svakom onom ko razume zašto su potomci važniji od predaka, kao i u onima koji osećaju da je žrtva za drugog veličanstven čin. Ako smo danas načinili jedan mali hrabar potez za čoveka pored sebe, ne računajući kakvu ćemo korist od toga imati, već samo zato što je čovek, Srđan Aleksić je opet, bar nakratko, bio živ.

P.S. Da ljudski život u Srbiji ne vredi pišljivog boba, da se sve svodi na nivo ispod svakog ljudskog dostojanstva, pokazuje tretman prema mestu u kojem je ova predstava izvedena. To kako izgleda Rusinski kulturni centar u Ulici Jovana Subotića (golubica mira, odatle do Gradske kuće, doleti za 23 sekunde), apsolutna je sramota Grada Novog Sada. Da se u gradu koji je do juče bio evropska prestonica kulture, koji povremeno istakne svoju multikulturalnost, bar zbog parica iz evropskih fondova, u 21. veku, niko nije setio da bar malo uredi i upristoji ovo mesto novosadske alernativne kulture, skandalozno je i krajnje seljački!

Članak je prenet sa portala Autonomija.

Članak je prenet sa portala Autonomija.

Click