Pisac Borivoj Radaković: Jebeš promenu ako ti je drugi nameću

Razgovarala Snežana Miletić

Način na koji piše, tačnije, lomi rečenice, kako pleše sa rečima, zavodi ih i uzima im meru, kako ih iz puke semantike izdiže u registar visokoestetizovane poezije, preciznost u izboru tema, odvažnost u seciranju sveukupnog regionalnog weltšmerca, kako u njegovim knjigama tako i javnim nastupima, ali i harizmatična originalnost u predstavljanju sopstvenih dela – sve to pisca Borivoja Radakovića svrstava u red izuzetnih evropskih pripovedača.

Za autentičnog predstavnika nove urbane proze u Hrvatskoj kandidovao se već prvim naslovima svojih knjiga “Sjaj epohe” i “Ne, to nisam ja”, koje bi neko najzad morao da uvrsti u udžbeničko štivo nadolazećih generacija, onih koje žive svet propalih i deplasiranih iluzija koje smo tako neuko kreirali za njih. Napisao je i nekoliko odličnih drama koje su imale ozbiljnog uspeha u hrvatskih pozorištima, u Beogradu se igrala njegova “Kaj sad”, a u Vranju “Amateri”.

Uoči novosadske promocije svog novog romana “Hoćemo li u kino”, govorio je ekskluzivno za 021.rs.

Romantično zvuči naslov vaše nove knjige. Na koji film zovete? Šta se u njemu dešava? Zove li danas više iko ikoga u kino? Ima li među ljudima erotike koja umnogome pokreće svet, a danas ga uglavnom “pokreću” političari čija je prostata u ozbiljnom problemu…

U mom romanu čak ni na taj “nevini”, romantični poziv nema odgovora jer dolazi na kraju svega kad je nakon progresije jada nastupila praznina. Inače da, poziv je romantičan, još više erotičan, budi nadu da će se možda u kinu ili posle njega dogoditi nešto ugodno, ma kakav bio film. A erotika je zabranjena, u opštoj javnosti se svodi na lov za ekscesom, čistim slučajem, traži se trenutak u kojem će nekoj vrloj starleti proviriti bradavica. Ali to se ne vidi jer je za javnost slika zamućena. Kao u svemu, uostalom. Ali da, slike leševa, odrubljenih glava, tučnjava, prometnih strahota sasvim se glatko objavljuju po main-stream medijima. Erotičnost se pretvara u karikaturu, umetnost u zabavu, pamet u burlesku. Gledam novi tip moraliziranja. U Hrvatskoj je uobičajeno da se “proste” reči pišu sa zvezdicom – “*”. Onda se uz standardne reči javljaju gluposti kao “ku*a” (kuja!) ili “idi*t”… A političari? Nema tu erotike i ne pokreću oni ništa osim želuca.

Hrvatska kritika označava vaš roman kao “ljubavni” i “izrazito muški”. Roman zapravo tematizujete fluidne polne i društvene identitete…

Neki su rekli da je to ljubavni roman, drugi su u njemu videli krimić, odnosno triler. Ja znam da sam napisao roman o ljubomori, o bolesnom stanju duše i rascepu identiteta. O ljubomori koja ide do ukinuća sebe ili drugog… Da, neki su čak rekli da sam napisao gay-roman. Muški roman? Ne znam. U romanu se pojavljuju četiri ženska lika – majka, supruga, prevarena žena i mlada djevojka i sve su osim jedne dominantne u odnosu na glavni muški lik. Zabavno mi je što se niko od kritičara koji su pisali o tom romanu nije odvažio da kaže kako roman završava kao da pišu o krimiću i ne žele čitaocu unapred otkriti ko je ubica. A nema ubice, naprotiv! Poigraću se na njihov način – moj junak, Slaven, ne bude ni s kojom od tih žena. U stilu click-bait novinarstva: “Mislio je da je s tom osobom prijatelj, a posle njegov život možda više nije bio isti…”

Vaše čitaoce oduševljava bogatstvo jezika kojim pišete. Nije to česta pojava u regionalnoj književnosti. Svakodnevni govor je osiromašio, ali je taj fenomen prečest i u savremenom pisanju. Zasipaju nas ili petparačkim romanima ili romanima koji drve politički korektne teme, a lepo vidiš da je car go, da autora ne zanimaju ni emigranti, ni gejevi, ni Romi, već da je sve to negde lepo naplatio…

Pre tri godine objavio sam roman “Što će biti s nama” koji je pisan u rimama (ali ne u stihovima) i silno sam se zabavljao dok sam ga pisao. Istraživao sam zvukovne mogućnosti našeg jezika, koji inače ne zovem ni hrvatskim, ni srpskim… nego opšteštokavskim. Roman je divno propraćen i veseo sam zbog toga, ali nisam veseo zbog činjenice koju navodite – jezik savremene književnosti u nas veoma je osiromašen, oskudan, ponekad ne baš sasvim poznat ni samim piscima. Ali, koga briga? Književnost bez emocija i misli lako se ispisuje u ruševnom jeziku. Da je to intencionalno, možda bismo mogli govoriti o umetničkim ostvarenjima. Ali intencije tu nema i stoga je rezultat otužan. Zašto publika gleda sapunice, čita besmislice, zašto samo žele da im prođe sat-dva, da im prođe život? Ne znam. Zapravo me kao građanina to više i ne zanima. Neka im!

Jedan period vaši romani tematizovali su fudbal, bilo je to u vreme kada su se na njegovim krilima rađali nacionalizam, turbo/porno moda, jezik, muzika. Sada dijagnostikujete obrazovanje kao mesto početka kraja. Priča je to i Srbije, i Hrvatske, Bosne… Dakle, nešto što je, uz zdravstvo (ako uopšte i ima nešto što nije narušeno), najviše degradirano. Ukratko, “maloj” temi dajete suštinsko mesto – čovek je u žiži. Znamo ko je taj čovek, mnogi od nas žive te živote, a koja je njegova sudbina, kakva mu je budućnost?

Zazirem od “velikih” tema jer se često radi o popularnim punktovima oko kojih se mnogi jate – izbeglice i migranti, nasilje nad ženama, prava LGTB zajednica, rat… Zbilja, zanima me taj jedan član, jedan neko kome se život događa. On nije heroj, nije uzor, a opet na njemu se štošta prelama. Malo šta je po njegovoj volji pa je zbog toga frustriran, nezadovoljan i nesrećan. Ali da, takav me pojedinac zanima, intrigantna mi je njegova samoća, šta misli, šta radi kad je sam, kakve ga gadarije i užici opsedaju, kolike opsesivno-kompulzivne radnje izvodi i koliko uspeva da ih prikrije da spolja deluje – “normalno”…

Izdavač kaže da ste napisali roman transformacije? Da li je onda taj vaš novi roman pomalo i utopistički, jer transformacije nema u stvarnom životu? Ljudi prosto neće promenu, puna su im usta slobode, želje za promenama, a kada su nadohvat njih, pobegnu glavom bez obzira. Sloboda i transformacija traže odgovornost. Zato i živimo tako kako živimo, nesposobni za minimum ljudske, građanske, civilizacijske hrabrosti…

Moj junak želi promenu, a nije u stanju da je provede. Ipak, promena mu se događa. On je profesor u gimnaziji, a u svom životu doživljava strašnu promenu – veruje da ga žena vara. Veruje, ali nema dokaza. Sve se oko njega menja, menja se i on sam, ali i  dalje ostaje isti – radi u školi, tone u depresiju, i dalje je beznačajan – u životu i u vlastitim očima. Nezadovoljan je i nadimkom koji su mu dali đaci – “El niño“. On bi da su ga zvali “Profesor Kaos”. Puštam da mu se dogodi “slučaj” ili “događaj” u kojem će biti neko. On to i bude, ali samo na tren. I na kraju, kako u romanu i treba, iz svega i on i ostali junaci izlaze transformisani, niko nije ostao kakav je bio u početku. Stvarno, jebeš ti promenu ako ti je drugi nameću!

Mnogi se sećaju festivala FAK. Obožavli smo te lude noći književnog rokenrola. Tu eksploziju radosti, ludosti, erotike sklupčane između redova knjiga ponajboljih hrvatskih pisaca. Bilo bi lepo da mlada novosadska publika u noći kada budete govorili odlomke iz vašeg novog romana, doživi nešto slično. Niko se od te grupa pisaca oko FAK-a nije obrukao u nekom ideološkom smislu, nije nestao, svi pišu, bore se… Knjige su vam malo skupe, ali izgleda da je lako biti pisac u Hrvatskoj…

U Hrvatskoj je lako samo biti beskrupulozno bogat! U Hrvatskoj su knjige skuplje nego u Srbiji, ali to ne znači da pisci bolje žive. Tradicionalno se pak u Srbiji više čita – mislim na beletristiku – pa se mi kolege nekako nalazimo na sličnome ako ne i na istome. Toliko bogataša, a nijednog mecene! FAK je bio divan jer je bio slobodan – ni od koga nismo, ni tražili, ni dobili nikakav novac, izdavači su se trudili oko nas, politiku i političare smo odbijali. Na primer, bez ikakave želje da ikoga od političara uključimo došli smo u Novi Sad i u Beograd kao sugrađani, kolege kolegama i publici bez misli o Srbima i Hrvatima. Zato je bilo divno i neopterećeno, gotovo slobodno. U međuvremenu sam, pak, nekoliko puta nastupao u Novom Sada i publika me divno primala. Želim i nadam se da će i ovaj put biti isto. Svakako neću biti običan jer ne želim biti dosadan nikome.

Na tom novosadskom susretu rekli ste da pravi pisac nema pravo na spontanost, da spontanosti u pravom pisanju nema, da nema inspiracije, već da ima razmišljanja. Da li ste skoro 18 godina kasnije ostali pri tome? Da li to znači da su “pisci naratori” manje važni i vredni u odnosu na “pisce konstruktore”, iako se ovi prvi bolje prodaju?

Pa da, omiljen mi je taj stav Oskara Vajlda koji nije podnosio spontane pisce i delim ga u potpunosti. Spontani pisci nemaju svest o formi, često ni o jeziku, ono što ispisuju češće su psihogrami i gotovo nikad književnost. Pisci naratori mogu biti uspešni, ali vrlo često ne znaju kontrolisati pripovedanje – bezbrojne digresije i viškom informacija narušavaju konstrukciju, a delo bez konstrukcije nije književno delo.

Čujem da ste na putu da ugrozite solo karijeru Mileta Kekina. Da li je to tačno i kako?

Ma ne, naravno. Ali pretpostavljam da mislite na bend s kojim radim… Piko Stančić i Marino Pelajić, poznat kao Barakuda, najširoj javnosti poznati kao članovi “Filma iz najboljih dana” te ja okupili smo bend u kojem sviramo svoje stvari. Verujem prilično neuobičajeno i inovativno. Ako koga zanima može nas pogledati na You Tube-u. Zovemo se BoraBora, specifični smo po tome što ja kao interpretator ne pevam. Nije u pitanju rep, jer izbegavam ritam teksta koji podržava muzički ritam na prvu. A da budem iskren – verovatno se baš i ne bih proslavio kao pevač.

I na kraju: priča se po Zagrebu da ste pod uticajem teme svog novog romana – transformacije – ponovo otkrili radost kretanja – vožnje bicikla. Počeli smo razgovor romantičnim pozivom u kino, završavamo ga pozivom na upoznavanje Novog Sada biciklom…

Da, da, da! Poslednjih 5-6 godina se ne skidam s bicikla. Nisam pobornik “biciklističke ideologije”, ne zagovaram zdrav život, ekologiju, sprečavanje klimatskih promena (sve divne teme za književne i ine pomodare) – vozim se kuda hoću, ne onuda kuda vode putevi i ceste. Krećem se. Celi život nisam upoznao Zagreb kao što ga znam sada. I svakako bih na taj način hteo da upoznam i Novi Sad iako mi je jednom davno Vlada Kopicl s pravom rekao: “Novi Sad je pešački grad.” Često se toga setim i često mi se to potvrđuje.