Zubin Mehta: Srećan sam što se vraćam jednom od najdražih orkestara

Piše: Jelena Milašinović

Najslavniji dirigent današnjice Zubin Mehta 10. jula imaće svoj deseti susret sa Beogradskom filharmonijom u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine.

Na repertoaru će biti dela Ludviga van Betovena  i Johanesa Bramsa.

Uoči kulturnog događaja sezone bez premca maestro je dao kratak intervju za Novi magazin.

“Za svoj deseti nastup sa Beogradskom filharmonijom, nakon 63 od našeg prvog susreta, izabrao sam program zbog kojeg sam i postao dirigent jer sam poželeo da dirigujem četiri Bramsove simfonije. Ovom prilikom izvodimo njegov prvenac. Toliko sam intenzivno vezan za Bramsova dela, budući da sam godine odlučujuće za moj muzički razvoj proveo u Beču, pa mi se čini sasvim normalnim što ga doživljavam kao intimnog prijatelja koji mi je ljudski veoma blizak“, kaže Zubin Mehta za naš list.

Proslavljeni umetnik dodaje da veoma voli Beograd, svog prijatelja Ivana Tasovca i kolege iz Beogradske filharmonije.

Zubin Mehta: Partitura mog života – sećanja

Ispunjen život – uzbudljiva autobiografija. Krenuo je iz Bombaja tridesetih i četrdesetih godina i postao jedan od najpoznatijih dirigenata na svetu. Kakva ličnost se krije iza maestra? Šta stoji iza njegovih muzičkih uverenja, a šta iza njegovog angažmana u Izraelu?

Ova knjiga je svedočanstvo o jednoj ne samo uzbudljivoj karijeri već i o zanimljivostima iz Mehtinog privatnog života.

Po najpovoljnijoj ceni na sajtu Samizdata.

“Kad se setim koncerta koji sam dirigovao 2000. i vidim kvalitet koji poseduju danas, to je neuporedivo. Kako u muzičkom smislu tako i po kulturi muziciranja. Orkestar nema nijednu slabu tačku i veoma sam ponosan što je tako svaki put kad dođem. Svaka osoba svira svim svojim srcem, a to pravi veliku razliku. Izvanredni muzičari koji sve vreme stvaraju muziku”, objašnjava Mehta i odaje javnu tajnu: “Rado im se vraćam, a i svi znaju šta mi je slaba tačka – srpska kuhinja i mnogo ljutog ajvara.”

No, najvažnija je ipak Filharmonija.

“Izuzetno sam srećan i ponosan što se vraćam jednom od najdražih orkestara – Beogradskoj filharmoniji, koju poznajem još od davne 1958. Iza sebe imamo dugogodišnje prijateljstvo tokom kojeg smo stvarali zajedničku istoriju. Veoma me raduje što je nova koncertna dvorana koju ovaj divan orkestar treba i zaslužuje napokon postala sadašnjost“, kaže Zubin Mehta za Novi magazin.

Portret najvećeg dirigenta današnjice: Mehta, dirigent ili bog?

O Mehtinom životu mogu se pisati romani, i to u nastavcima. Iako nije sklon gledanju unazad, i sam je prošao retrospektivnu avanturu kroz autobiografiju “Partitura mog života”. Međutim, njegov dar često ostaje u zoni mističnog, neobjašnjivog, ali zato i te kako doživljenog među brojnim generacijama muzičara svetskih orkestara, ali i opipljivog za publiku svih meridijana

Muzička ikona. Dirigentska legenda. Misionar klasične muzike. Svetac. Sve su to opisi u forte fortissimu koji se vezuju za neponovljivog maestra. Iako svi do jednog tačni, čini se da je ime Zubina Mehte iznad svakog epiteta, deskripcije ili pokušaja da se dešifruje jedinstveno umeće koje rezonira svetskom muzičkom scenom i danas, u njegovoj 85. godini.

Potraga za umetničkom istinom koja ga je vodila od rodnog Bombaja preko Beča i Los Anđelesa dovela ga je do bukvalno svakog ćoška ove naše planete, pa se s pravom oseća i izjašnjava kao građanin sveta.

Brzo je prihvatio činjenicu da internacionalna karijera zahteva unutrašnje i spoljašnje kretanje umetnika koje se pretvara u pokretačku snagu. Zato je uvek smatrao vrhunskom privilegijom to što na najrazličitijim mestima i pod stalno drugačijim okolnostima može da se bavi najlepšom stvari na svetu: da stvara muziku!

ZAGRLJAJ KROZ MUZIKU: O Mehtinom životu mogu se pisati romani, i to u nastavcima. Iako nije sklon gledanju unazad, i sam je prošao retrospektivnu avanturu kroz autobiografiju “Partitura mog života”. Međutim, njegov dar često ostaje u zoni mističnog, neobjašnjivog, ali zato i te kako doživljenog među brojnim generacijama muzičara svetskih orkestara, ali i opipljivog za publiku svih meridijana.

Modulacije njegove ličnosti su bujne, ali ono što ga obeležava jeste dar za razumevanje drugih, ovaploćen u misiji da spaja i miri, da makar na nekoliko sati ljudima pruži zagrljaj kroz muziku.

U Bombaju gde je rođen 1936, pohađao je školu španskih jezuita u koju su išla deca različitih religija. Tu je bilo Indusa i muslimana, Sika i Parsa, Jevreja i hrišćana i svi su živeli mirno jedni uz druge. Boravak u toj školi učinio je da veoma rano stekne poštovanje prema različitostima i da poštuje ono što je drugačije kroz prihvatanje činjenice da različito automatski ne znači strano, što smatra najvećim uzrokom nepoverenja.

Zato je kasnije kroz svoje muzičke misije hrabro odlazio svugde gde je bila potrebna uteha, da kroz muziku odagna strah i pruži osećaj radosti. Predvodio je muzičare u ujedinjenom Jerusalimu, spajao Jevreje i Arape s ciljem da se makar nakratko prevaziđe mržnja jer, kako smatra Mehta, muzika i mržnja isključuju jedna drugu.

U Berlin je uspeo da dovede Izraelsku filharmoniju 1971, dirigovao je u razrušenom Sarajevu 1994. Činio je sve što je moguće kako bi se prevazišle razlike i uklonile političke i istorijske prepreke. Tako je pohitao i 2000. da sa Beogradskom filharmonijom podrži političke promene u Srbiji koncertom koji je mnogima vratio dostojanstvo.

“Umetnik nema prava da se povuče u neki zaštićeni slobodni prostor, treba da se izjasni i da reaguje svojim raspoloživim sredstvima, a to su reči ili muzika. To znači da kao dirigent muzikom pokušavam da pomognem, ali i da protestujem ili nateram na razmišljanje”, smatra Mehta.

Rado se stavlja na stranu manjina jer se u mnogim situacijama tako i sam osećao. Iz Bombaja je poneo ljubav prema muzici kroz pelcer koji je primio od svog oca violiniste, šefa bombajskog orkestra i velikog muzičkog entuzijaste. Međutim, tokom studija u Beču i na samom početku karijere često su ga zvali samo “Indijac”, što je predstavljalo neku vrsta distanciranja.

ZVUK, ZVUK, ZVUK: Za razliku od Bombaja, gde je muziku upoznavao najviše kroz gramofonske ploče, u vreme kada su one toliko kratko reprodukovale muziku da je svakih pet minuta neke simfonije bilo potrebno staviti novu, u Beču je slušao muziku u trenutku njenog nastajanja jer su probe i koncerti odjednom bili svuda oko njega.

U toj sredini osećao se kao Kolumbo koji je stigao na novo tlo. Obrise muzike je poznavao, ali tek kroz slušanje mu je postalo jasno ono što mu se činilo znanim i tako je stvorena osnova svega što je kasnije postao. Beč – to je za Mehtu posebna predstava o zvuku. Čitavo njegovo muzičko obrazovanje i shvatanje muzike obeležava taj specifični bečki zvuk koji je stalno imao u ušima ili ga je kao težnju i želju svuda nosio sa sobom.

Učio je temeljno i neprekidno i kao mlad dirigent čekao svoju prvu šansu, što je često bilo veoma turobno. Međutim, pozivi su počeli da pristižu, a kuriozitet je da je Mehta svoju karijeru počeo tako što je “uskakao” na mesta slavnih kolega koji nisu bili u mogućnosti da nastupaju, pa je bilo neophodno naći zamenu. To je impliciralo donošenju brzih odluka, ali i rizik jer ako poduhvat ne ode u očekivanom pravcu, više se nikada ne ukaže slična prilika.

Tako je od neustrašivog kauboja željnog šansi, bez razmišljanja o krajnjem ishodu, postao dirigent pred kojim se otvorila gromoglasna karijera i mudrac koji traga za najistančanijom muzičkom etikom.

Mehtina veličina je u tome što je brzo shvatio koliko dirigent može da nauči ako je spreman da se ne postavi pretenciozno i čuje šta muzičari u orkestru imaju da mu kažu. Opipljiva je ljubav koju gaji prema muzičarima nad kojima bdi i stvara jedinstveno poverenje kroz koje im daje da se čuje njihov glas.

“Ja sam veoma odan čovek. Kada mi neki čovek postane prijatelj, uvek ostajem uz njega. Isto važi i za orkestre. Ostajem veran ‘svojim’ orkestrima i zato mi ništa ne znači da kojekuda sviram s nepoznatim ansamblima i da posle nekoliko proba dođem do delimično zadovoljavajućih rešenja“, kaže maestro.

Tako je s nekim orkestrima ostajao vrlo dugo. U Losanđeleskoj filharmoniji je proveo 16 godina, Izraelsku je upoznao 61, da bi postao njen doživotni dirigent, i to bez ugovora jer takva prijateljstva se ne potpisuju. To mesto je prepustio mlađem kolegi 2019. U Njujorškoj je proveo period od 78. do 91. i konačno u Minhenskoj filharmoniji od 98. do 2006.

Bečki filharmoničari predstavljaju njegove korene, a Berlinska filharmonija mu je pružila nove mogućnosti u muzici. Firenca je vremenom dobijala na značaju s festivalskim orkestrom Mađo muzikale, kao i Bavarska državna opera, koja je postala član njegove muzičke porodice.

Porodice se uvećavaju i šire, dolaze prinove, a jedan od izdanaka je Beogradska filharmonija.

ORKESTAR KOJEM SE UVEK VRAĆA: Velikog Mehtu, ma koliko živeo glamuroznim životom prvog dirigenta koji je vlasnik holivudske zvezde na Bulevaru slavnih, nikad nije napustila skromnost i ponizna zahvalnost za jedan od prvih orkestara koji mu je pružio prvu profesionalnu šansu, a to je Beogradska filharmonija učinila 1958. Nakon ovog debija uvek se rado vraćao da upozna nove generacije ovog ansambla koji prati i uvek je spreman da mu pomogne.

A kada je upoznao Ivana Tasovca i njegov entuzijastičan, gotovo pankerski način menadžerisanja i upravljanja institucijom, znao je da je orkestar na putu velikih uspeha. Svaki put kad se vraćao hvalio je napredak orkestra i zagovarao značaj izgradnje nove koncertne dvorane Beogradske filharmonije, pomagao prvu SAD turneju orkestra, uvek počašćen što Fondacija za obnovu instrumentarijuma nosi njegovo ime.

Sada je Beogradska filharmonija jedan od malobrojnih i privilegovanih orkestara s kojima maestro nastupa jer već odavno bira s kim će se upustiti u dosezanje vrhunskih rezultata, a poslednji put je to bilo pod vedrim nebom kada je nastupio kao specijalni gost prvog koncerta orkestra na otvorenom pre više od 30.000 ljudi, 2017, upravo na mestu gde će se graditi buduća koncertna dvorana orkestra.

FAKTOR ZUBINA MEHTE: Ono što odlikuje Mehtu je toplina i jednostavnost u deljenju i davanju kroz muziku. Iako vlasnik harizme neograničenih razmera, ne smatra da je dirigent vladar sveta. Iako privilegovan jer zna sve glasove, dok muzičari imaju samo svoj, on to ne instrumentalizuje već sebe doživljava kao nekog ko pre svega učestvuje u stvaranju. Jedinstven je način kako svojim spokojnim pogledom kojim pruža oslonac čini da muzičari mogu slobodno da izraze svoj glas koji se stapa u savršenu celinu i zajedništvo.

U čemu je tajna velikog Mehte? Kako uspeva da inspiriše muzičare koji ga hipnotisano prate. Možda je odgovor u njegovom sjedinjenju s muzikom jer Mehta zapravo “svira” orkestrom, posmatra ga kao jedan ogroman instrument koji poštuje i iz kojeg crpi snagu. Neverovatna sposobnost kojom komunicira s muzičarima dopire iz dubine njegovog bića.

Međutim, ako potragu za X faktorom doteramo baš ka prapočetku, znamo da potiče iz tradicionalne parsijske porodice. Parsi su verska zajednica čiji je osnivač Zaratustra, a njihova ideja vodilja je vrhovna misao proroka koja bi mogla da se sažme u sledeće: “Dobro misli, dobro govori, dobri čini”. Ova maksima isijava iz svake pore velikog maestra, a kako to Mehta čini u svojoj 85. godini života, privilegovana beogradska publika će čuti i osetiti 10. jula na njegovom desetom susretu s voljenom Beogradskom filharmonijom na Kolarcu.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova magazin.