Jelena Šantić – Život bez kompromisa za umetnost i mir

Piše: Ivana Stefanović, Novi magazin

Više od 20 godina pošto Jelene Šantić više nema pred nama je nova knjiga, njena i o njoj. Obimna, raznovrsna, bogata, plemenita, ubojita, blaga, borbena, lična. Knjiga sadrži stotine tekstova: od intervjua, tekstova o Jeleni i tekstova same Jelene, preko studija, eseja, priloga iz istorije i teorije igre, portreta umetnika, kritika, libreta, ideja za osnivanje institucija, do analiza socijalnog stanja u Srbiji, dopisa državnim adresama, slike Dubrovnika u ratu 1991, projekta Pakrac….

Ovu izvanrednu knjigu priredila je Amra Latifić, za koju se mogu imati samo reči hvale i divljenja. Trebalo je savladati ogroman materijal koji su sačuvale i ustupile dve Irine, Irina Subotić i Irina Ljubić, Jelenine sestra i ćerka, i pretočiti ga u skoro 500 strana izdanja velikog formata. Izdavači su dve organizacije, obe čvrsto povezane sa Jeleninim imenom i delom: Grupa 484 i Fondacija Jelena Šantić.

Već sam razbokoreni naslov ovog zbornika sugeriše da se u knjizi iscrtava cela ličnost Jelene Šantić i osvetljavaju njen ljudski i profesionalni lik. Istovremeno, ova knjiga u kojoj se pored glavne ličnosti spominje i mnogo stotina, čak hiljade indeksiranih imena, gleda prema svetu koji je iza nas i koji danas nestaje. I baš zato, pred sobom imamo kapitalno delo iz oblasti kulture sećanja, snažan gest pamćenja i prenošenja ne samo uspomena na ovu jedinstvenu “personu dramatis”, već i na čitavo jedno komplikovano, uzburkano i, povremeno, tragično vreme.

Sasvim u skladu sa naslovom knjige koju je svojim životom napisala Jelena, kroz dokumenta, zapise i eseje, govorimo o tome kako je izgledao taj život bez kompromisa koji je Jelena vodila i definišemo ključnu reč koja ga opisuje, a ona je borba.

DAKLE, BORBA: Ono što se moglo videti na Jeleni Šantić već na prvi pogled, bila su raskošna lepota i šarm, nežnost labuda, Mirte, aristokratska uglađenost, prava leđa, crvena kosa, hod koji sjedinjuje lebdenje i odlučnost… A ustvari, za sve vreme dok je stajala na sceni, na vrhovima prstiju i gipko pokretala ruke ili savijala vrat kao u srne, u Jeleni je vladala gvozdena disciplina, uvežbanost, kontrola, ozbiljnost, samosavladavanje svega pa i fizičkog bola.

I ne samo onog koji su stvarale tvrde pačke.

Dakle, borba. I sve drugo što je Jelena radila pored baleta i scene bilo je borba. Jer, Jelena je neprekidno preskakala zidove, zacrtane obrasce, ograničenja, zatucanost, malograđanštinu. Nije nimalo čudno što su se te borbe dešavale najčešće u polju kulture. U kulturi se sve društvene pojave uvek prvo vide i jasno pokažu. Naravno, za one koji znaju šifru za čitanje tih poruka i znakova. A Jelena ih je znala. Zato se zalagala za čistotu umetnosti, bolji sistem baletskog obrazovanja, za nova plesna znanja, tehnike i poetike, branila je i klasično i moderno u plesu, trudila se da osvetli važne likove iz prošlosti i da ih otrgne od zaborava, da ne dopusti da potonu u močvaru “jednakosti” i “istosti”.

Borbu je vodila sa često jalovom okolinom, sa krutim, birokratizovanim sistemom, sa palanačkim odnosom prema umetničkim idejama… Prateći pažljivo odabrane zapise i tekstove koji, bez posrednika i tumača, dokazuju na koliko je sve različitih načina Jelena “ratovala” u jednom stalno i uvek sporonapredujućem društvu, vidimo i šta je sve predlagala, šta tražila, šta zahtevala, koje je zadatke zadavala i sebi i drugima, kako je pokušavala da ubrza procese, kako je nudila rešenja i uvek iznova isprobavala, ispravljala… a onda, na nogama izdržavala neuspehe kojih je i te kako bilo!

IDEJE, PUTOVANJA I ČAJ: Iz svega ovoga se već naslućuje da su Jelenine borbe mnogo više bile za nešto nego protiv nečega. Mada će i ovog drugog biti, naročito pred kraj. Jedan od retkih prostora na kome se borila protiv, bio je prostor bolesti, onda kada se telo otelo disciplini i njenoj kontroli. Ali i tu borbu je Jelena vodila tako uspravno da joj je nekad bilo teško verovati, čak i onda kada je o njoj otvoreno govorila.

Jelena nije bila uvek svima po volji, iako su je mnogi voleli do obožavanja. Ona je govorila ljudima istinu u lice, ne štedeći ni sebe ni njih, a to mnogi nisu mogli da izdrže. Bila je bolja, smelija, drugačija, otvorenija, samouverenija i odlučnija od okoline. Kroz prozor koji se ovom auto/biografijom, monografijom i životopisom otvara, vidi se Jelena koja stalno popravlja svet i koju, na kraju puta, njene antiratne akcije vode tamo gde je ratni balkanski huk bio zapravo grmljavina i tutnjava oružja.

Putovala je tokom tragičnog raspada Jugoslavije u ratom zahvaćenu Slavoniju, organizovala prenošenje pomoći, suočavala se sa ozbiljnim opasnostima, naoružanim i često zlim ljudima i još gorim politikama…

Nešto ranije, sredinom osamdesetih, Jelena i ja smo pored druženja počele i da radimo zajedno. O tom zajedničkom radu ne mogu da mislim drugačije do sasvim lično. Pored Jelene bila je tu i rediteljka Mira Erceg. Kod sve tri se nešto u životu menjalo, Mira je tada češće dolazila iz Berlina gde je živela, Jelena je počela manje da igra na sceni Narodnog pozorišta, više da misli na sopstvene koreografske ideje i projekte, a ja sam se sve više bila vezana za scensku muziku i rad u pozorištu. Tako se formirala ta prijateljsko-radna trojka. Bio je to jak trio. Čvrsta povezanost je ohrabrivala naše susrete, razgovore, čitanja, analize i maštanja šta bi mogle i htele da uradimo zajedno u sredini koju smo doživljavale kao nedovoljno naklonjenu modernom izrazu u sferama naših interesovanja: teatru, plesu i muzici.

Okupljale smo se oko čaja koliko i oko ideja, skoro nesvesne te bitne sinergije koja nas je držala na okupu i jačala.

Sarađivale smo, a sarađivati je teško, ponekad naporno, ponekad nemoguće. Saradnja očekuje duboko razumevanje, posvećivanje zajedničkom cilju, usklađivanje metoda…

Sećam se da je postojao poduži spisak projekata za koje smo se spremale ili ih čak i započinjale, ali na spisku našeg finalno realizovanog zajedničkog rada ostala su tri važna naslova, nastala u razmacima od po tri godine: predstava Nastasja Filipovna (Narodno pozorišta u Beogradu, 1986), koju je prema romanu Idiot Dostojevskog dramatizovao Andžej Vajda, režirala Mira Erceg a u kojoj je scenski pokret i ulogu Nastasje potpisala Jelena Šantić. Pored nje igrali su Predrag Ejdus i Danilo Lazović. Drugi veliki projekat bila je Eshilova Orestije izveden je 1989, a kojom je otvorena obnovljena zgrada Narodnog pozorišta. Ovu monumentalnu trilogiju režirala je opet Mira Erceg, scenografiju i kostim su potpisali Miodrag Tabački i Ljiljana Dragović, koreografiju i scenski pokret Jelena Šantić a u predstavi je glumilo „celo“ Narodno pozorište: od Petra Kralja, Petra Banićevića, Sonje Jauković, Svetlane Bojković, Bogdana Diklića…. Najzad, 1992. godine se na 26. Bitefu pod embargom pojavio Jelenin i moj balet Isidora. Ulogu Isidore Dankan Jelena je dala tek dolazećoj baletskoj zvezdi, Ašhen Ataljanc. Potpisala se tada kao libretista i koreograf ali ne i kao dramaturg i reditelj, što je bila.

Hoću da završim ovo sećanje na Jelenu, ne više kao njena umetnička pratila i saradnica, već kao ogromna poštovateljka onoga što je ona uradila na planu društva, svojim antiratnim stavovima, svojim humanizmom i aktivizmom. Gledajući u Jelenin primer hoću da podsetim da umetnici umeju i mogu da budu hrabri, da budu saosećajni i, onda kada treba, reskiraju deo svog komfora i sujete. Upravo to je domen u kome se, kao njena prijateljica i ljudsko biće, Jeleni najviše divim.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.