Vesna Goldsworthy: Identitet kao sudbina

Piše: Vesna Goldsworthy, Novi magazin

Imperijalizam mašte koji granice menja posrednije nego fizički imperijalizam na prvi pogled izgleda bezazleno. Ima li veze što u Subotici Grejema Grina vidimo samo kokoške koje kljuckaju po blatištu? Ili što se Ubistvo na Orijent ekspresu Agate Kristi odvija u srcu balkanske tame, a zapravo u Vinkovcima?

Brem Stoker nije kročio nogom na Balkan da bi napisao Drakulu, pa ipak, teško da na svetu postoji poznatiji Balkanac od besmrtnog krvopije iz Stokerovog romana. U jednom periodu bila sam savetnik rumunske komisije koja se bavila problemom Drakule u čisto turističkom smislu. Treba li braniti istorijsku istinu ili pristati na vampirsku priču, adaptirati neki zamak, izgraditi zabavne parkove, staviti oko vrata venac od belog luka i obući se u odgovarajući kostim, menjati, dakle, sebe da biste se prilagodili slici koju stranci donose kad vam dođu u posetu? Da nema Drakule, verovatno vam ne bi ni došli.

Za proces koji sam opisala u Ruritaniji u međuvremenu se ustalio pojam prisvajanje, aproprijacija: pisanje o svetu koji nije vaš. Ako je nekada aproprijacija bila uobičajeni književni postupak – bilo da se radi o Indijancima Karla Maja (koje su u filmskim verzijama igrali večiti Indijanci sa Balkana) ili o egzotičnim Indijcima Radjarda Kiplinga – sada se stvar preokrenula.

Nesmotreni pisci koji kroče izvan svog dvorišta ne znaju šta ih čeka. Treba pogledati samo napade kojima je izložena Džanin Kamins zbog romana Američka prašina. Pisala je o migrantima Meksikancima, a da sama nije ni jedno ni drugo.

Ni prevodioci nisu ništa manje pod znakom pitanja. Holanđanka Marika Lukas Rineveld odustala je od prevođenja afroameričke pesnikinje Amande Gorman, koja se proslavila nastupom na inauguraciji predsednika Bajdena. Razlog: izdavač je napadnut zato što za prevod nije angažovao nekoga sa iskustvom performansa i istom bojom kože kao Gormanova. Ne znam šta je tu pouka za prevodioce u Srbiji.

Ne radi se ni samo o književnosti. Studenti univerziteta na kojem radim našli su se u vestima kada im je zabranjeno da nose sombrera u zabavne svrhe. Ni oni, naime, nisu Meksikanci. Moj muž, Englez, kupio je na etno-pijaci u Srbiji par opanaka koje po kući nosi kao da je neki savremeni Bajron: svakim danom postaje mi sve sumnjiviji.

Da li bi trebalo skrenuti pažnju kelnerima u pabu u Strahinjića Bana, koje sam pre nekoliko leta videla u škotskim kiltovima? I oni su mi, kao i muž, kao i sama ideja srpskog paba, sve više sumnjivi.

Dok sam studirala književnost na Beogradskom univerzitetu – početkom osamdesetih, u doba socijalizma na izdisaju – bilo je još profesora koji su, ne shvatajući da je njihovo prošlo, insistirali na ideološkom čitanju književnog dela kroz prizmu piščeve biografije. Na njihovim predavanjima napredna literatura i dalje je prenosila poruke efikasnije od telegrama iako su najbolji studenti odavno pobegli u metode interpretacije za koje je pisac bio ako ne baš mrtav, kako je tvrdio Bart, onda svakako irelevantan. Neki od tih beogradskih komesara bili bi danas, uz kurs engleskog koji uglavnom – u ono vreme – nisu govorili, kao riba u vodi na britanskim univerzitetima. Vidim ih u mašti: plivaju bolje nego ja.

Ako se, kao predavač, nekako i snalazim, šta međutim debata o aproprijaciji znači za mene kao pisca? Nedavno mi je na književnoj večeri u Berlinu postavljeno dvodelno pitanje: da li u izboru tema za svoje romane jednostavno pratim očekivanja britanske publike i kada se od mene može očekivati balkanski ili srpski roman?

Na prvi deo odgovorila sam lako i negativno. U izboru tema pratim samo svoja interesovanja. Neko ko provede šest godina pišući tanušnu zbirku poezije ne može se optužiti za prekomernu brigu o očekivanjima publike. Ako je to uopšte optužba.

Na drugi deo nisam umela da odgovorim. To pitanje se takođe, ali prikriveno, tiče očekivanja publike od mene. Da li bi bilo postavljeno, recimo, Svetislavu Basari ili Ianu Mekjuanu, ili su oni tu gde bi trebalo da budu, a ja nisam? Da li se srpski roman uopšte može pisati na engleskom? Moglo bi se zaključiti i da sam – paradoksalno – izborom engleskog jezika istovremeno izašla iz srpske književnosti i postala srpskiji pisac nego što bih bila da sam u njoj ostala.

Dok su se Černobiljske jagode, moja knjiga o odrastanju u Beogradu, uspinjale listama bestselera, jedan američki kritičar savetovao me je da sledeću knjigu smestim bilo gde osim u svoj rodni kraj da se ne bih ponavljala. Kada sam ga pitala da li bi isti savet dao Salmanu Rušdiju ili Orhanu Pamuku – da se ne drže Indije i Turske kao pijan plota – odgovorio mi je, dobronamerno, da su u pitanju “drugačije zemlje”.

Odgovor na nepostavljeno pitanje – “kako to mislite drugačije” – dao mi je ubrzo jedan veliki italijanski izdavač koji je oduševljeno prihvatio Jagode, da bi zatim javio mom agentu da odustaje jer, nažalost, već spremaju knjigu sa srpskom temom. Nije u pitanju Srbija kao Srbija nego viđenje knjige koja dolazi iz malog naroda ili piše o malom narodu, kao etnografski ili antropološki kuriozitet. Jedan primerak je dovoljan.

Navikla sam na književne večeri na kojima se pisci iz onoga što se nekada zvalo “treći svet”, do maločas obučeni u firmirane farmerke, pojavljuju na sceni u nošnjama zemlje iz koje su potekli. Rade to i velika imena, pera koja su se oštrila na vodećim britanskim i američkim univerzitetima. Nikako ne mogu da odlučim da li je u pitanju nacionalni ponos ili marketing. Desilo se da i mene čitaoci zapitaju da li je kaftan koji često nosim na sceni, inače rad kineskog kreatora iz Londona, srpska narodna nošnja. Radi se, prikladno, o ogrtaču sa dva lica: sa jedne strane ružičasta svila, sa druge crna kadifa.

Vesna Goldsworthy, pisac, rođena je u Beogradu 1961, a živi u Londonu od svoje dvadeset četvrte godine. Redovni je profesor i šef katedre za kreativno pisanje na Ekseterskom univerzitetu. Njene knjige prevođene su na dvadesetak jezika, serijalizovane na BBC-ju i u londonskom Tajmsu, a među njima su autobiografija Černobiljske jagode i romani Gorski, Gospodin Ka i najnoviji Gvozdena zavesa, koji izlazi početkom 2022.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.