Pet minuta sa Bojanom Urdarevićem

Izvor: Novi magazin

U Srbiji koja je geografski u Evropi i koja, makar deklarativno, želi da postane deo Evropske unije, danas taj zahtev ponovo postaje veoma aktuelan. Zaposleni u privatnom sektoru, posebno rastuća armija radno angažovana „od danas do sutra“, povremeno i privremeno, provedu na radnom mestu znatno više sati od onih osam limitiranih zakonom. Profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu Bojan Urdarević, ekspert za radno pravo kaže da treba različito gledati na zakonsku normu i nadzor nad primenom propisa.

„Naš zakon jasno utvrđuje da je u toku radne nedelje fond od četrdeset sati, i poznaje institute preraspodele i prekovremenog rada. Ovo o čemu govorimo su zloupotrebe a nadzor sprovođenja zakona vrši Inspekcija rada. Načelno čak i kada bi se prihvatili zahtevi sindikata da se radna nedelja skrati na nekih 30-ak sati ne bismo ništa postigli dok god je nadzor manjkav. Živimo u vrlo oštrom ekonomskom okruženju gde mnogi radnici pristaju na svakojake uslove jer ne vide drugu mogućnost. Uz to, Zakon o radu štiti samo one koji imaju ugovor o radu zaključen s poslodavcem. Kad radite po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima kojih je u Srbiji negde oko 300.000, onda nema nikakvih smetnji da radite i 10 ili 12 sati dnevno.

Decenijama već tranzicija na ovim prostorima običnim ljudima donosi „gore od goreg“. Ima li kraja degradaciji radnih, ekonomskih i socijalnih prava?

Treba biti objektivan i podsetiti da je proces liberalizacije radnog zakonodavstva započeo još 2001. usvajanjem onog zakona o radu donesenom zbog privatizacije koja je počela bez ikakve strategije, onako „burazerski“. Onda smo 2006. dobili Strategiju podsticanja i razvoja stranih ulaganja u kojoj je kao jedan od ključnih uspeha privatizacije navedena niža cena rada zanatlija i kvalifikovanih radnika, ali i rukovodilaca u preduzećima. Još tada smo se reklamirali kao zemlja jeftine kvalifikovane radne snage koja se nalazi u Evropi, a ne u Africi ili Aziji. Takav loš marketing je zadržan jer se i danas smatra da je to komparativna prednost u privlačenju kapitala. Država je značajno učestvovala u privatizaciji a da mi ne znamo koliko je uopšte novca ušlo i izašlo iz zemlje. Setimo se samo privatizacije Mobtela, Zastave, NIS-a… Radilo se o velikim brojkama a da građani nisu osetili efekte, mada neko jeste.

Kada je Međunarodna organizacija rada ocenjivala indikatore dostojanstvenog rada u Srbiji (poštovanje osnovnih prava na radu, ostvarenje većih mogućnosti za zapošljavanje, proširenje socijalne zaštite, unapređenje socijalnog dijaloga i drugo) naša država je na skali od 1 do 5 dobila ocenu 1,85. Zašto? Posmatrano spolja država radnike reklamira kao kvalifikovane i vredne, ali slabo zaštićene propisima. Unutrašnja parola je još vidljivija zato što se slabo plaćeni poslovi predstavljaju kao realnost bez alternative. To je rezultat politike unazad 20 i više godina. S padom kvaliteta normiranja položaja radnika dolazi do urušavanja standarda u vezi sa dostojanstvom rada. Kako govoriti o dostojanstvenom radu sa minimalnom cenom od 230 dinara po radnom satu.

Posledica lošeg političkog marketinga je loše radno zakonodavstvo.

Donošenje tih zakona nije posledica već zapravo uslov. Prvo je morao da bude liberalizovan zakon o radu 2001. da bi se sprovodila privatizacija. Nijedan strani investitor nije zainteresovan da dođe i suoči se sa nekim mukotrpnim žalbenim mehanizmima i postupcima koji zaposlene štite od otpuštanja i slično. Tako da je zakonom o radu napravljen novi okvir za politike čije posledice danas osećamo na svojoj koži.

U međuvremenu su doneseni i posebni zakoni za različite kategorije rada. Zašto?

Posle zakona o radu iz 2001. donesen je novi 2005. koji je praktično i danas važeći jer je samo 2014. pretrpeo izmene, posebno značajne u pogledu prestanka radnog odnosa i otkaznih razloga. To je opet urađeno u interesu poslodavca. Od tada nismo odlučili da raspakujemo taj zakon i sagledamo osnovne probleme. Umesto toga država je donela ili pokušava da donese posebne bočne zakone kojima reguliše posebne kategorije rada.

Tako imamo onaj čuveni zakon o sezoncima (Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima) usvojen 2018. Sada se razmišlja o nekom zakonu o radnom angažovanju zbog povećanog obima poslova u određenim delatnostima. Nacrt tog zakona nije usvojen ali malo malo pa iskoči iz fioke. Postoji i nacrt zakona o radnoj praksi koji je takođe u nekoj fioci, kao i nacrt zakona o volontiranju. Bilo je priče da će se posebno regulisati čak i radno-pravni status frilensera. S druge strane, imamo Zakon o agencijskom zapošljavanju koji je donesen da bi se jedna oblast iz sive zone stavila pod legalnu kapu. Njegova primena je počela 2020. i sada treba sagledati efekte.

Međutim, potpuno je jasno da zakoni o sezoncima i agencijskom zapošljavanju nemaju nikakve veze sa Zakonom o radu. Recimo, Zakon o radu nema nikakvu upućujuću normu da će nešto biti regulisano posebnim zakonima. Ta dva zakona su takoreći puštena u pravni promet pa šta im bog da.

Zar se tim posebnim zakonima nije ponovo udovoljilo poslodavcima?

Upravo se o tome i radi, jer je otvaranje Zakona o radu nezgodan posao. U tu priču morate da uključite socijalne partnere – poslodavce i sindikate, a morate i da organizujete širu javnu debatu. Ovako možete da lepo sarađujete sa nekim nevladinim organizacijama, neprofitnim kako vole da se predstavljaju, koje odrade posao umesto vas. Ministarstvo za rad sigurno ima kvalitetnih ljudi ali ne vodi glavnu reč već se sve vrti oko finansija. Zato država neće da se bavi Zakonom o radu. Doduše, predvideli su da bi 2025. trebalo na tome da se radi, ali je pitanje da li će tako i biti.

Otkuda nevladinoj organizaciji koja se zove NALED toliki uticaj na produkciju zakona?

Ništa se tu nije desilo preko noći. NALED je od 2008. objavio petnaest sivih knjiga u kojima se nalaze preporuke za donosioce politike, pre svega za državu. Iz tih knjiga su proizašle publikacije koje su inkorporirane u sve strateške dokumente Vlade Srbije. Od 2008. nijednu godinu nisu propustili da direktno utiču na politiku Vlade. Vrlo dobro znamo kako to funkcioniše i da je to jedan model u interesu biznisa a ne radništva.

Može li žeđ za stranim investicijama da opravda kontinuiranu degradaciju radnih prava? Zar ti strani investitori ne dolaze i sa Zapada gde su zaposleni daleko zaštićeniji pravnim normama?

Time se vraćamo na početak. U prvih desetak godina ovde je na ovaj-onaj način privatizovano 2.380 preduzeća, broj zaposlenih smanjen za 410.000 i ugašen ogroman broj radnih mesta. To je stanje koje smo imali negde 2010. godine. Kako u takvom ambijentu da kažete ‒ želimo radna prava koja uživaju Šveđani ili radnici nordijskih zemalja. Pa nemamo takve temelje.

Kod nas se radna prava nisu razvijala svešću o unapređenju ljudskih prava i sloboda nego se 2001. zbog potrebe privatizacije išlo u potpunu deregulaciju, s jedne strane, i potpunu liberalizaciju, s druge. Ne može kuća od 500 kvadrata da se zida na temeljima predviđenim za 80 kvadrata. I ne vredi filozofirati o ovim ili onim pravima za koja ne postoje odgovarajući temelji. Do jačih temelja se dolazi vremenom, svešću i emancipacijom. Još ne postoji ambijent za unapređenje pravnog okvira radnih prava jer je od 2001. ovde ekonomska logika bukvalno preuzela sve. Tu za ljudska i radna prava nema puno prostora.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.